Приче из Великог рата: И музиканти на положају

0

Није било времена за размишљање. Имало се одлучити: одмах, сад или никад! Ваљевским путем кроз масу избеглица пробијао се Мишићев аутомобил. А Мионица је личила на „беспримерни хаос и вавилонски вашар“. Све збуњено, упаничено и тучено.

И што је најтеже – без наде. Кад је излазио из аутомобила и пробијао се до кафане покрај Рибничког моста, у штаб ђенерала Петра Бојовића, неки га препознаше:

Ово је ђенерал Мишић из Врховне команде.

Неки официр злобно примети:

Шаљу Мишића да се лично увери да је ствар пропала и да је рат изгубљен.

Унутра у кафани, где је лежао болесни Петар Бојовић, примопредаја командовања Првом армијом извршена је брзо. Од пуковника Хаџића је примио извештај о стању на положајима. А онда Живојин Мишић одмах започе прво да уводи ред, па онда да води рат.

Прву наредбу издао је мајору Светиславу Милосављевићу:

Пожурите на мост, задржите војнике, пропуштајте само бежанију.

Мајор то није могао. Чула су се гунђања, протест. Видео је то Мишић, кроз прозор кафане, па узјаха коња и изађе пред Рибнички мост. Војска се заустави. Народ стаде. Утихну. Он искористи баш тај тренутак поколебане тишине да је растури силним гласом, обраћајући се првином војсци:

Куда сте наврли као обеућени!

Све ућута. Утихну, сасвим.

Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, најгорег војника на свету. Бежите ви који сте и Турке и Бугаре и те исте Швабе увек тукли… Бежите као зечеви, газите ваше жене и децу… Ви носите оружје и измичете испред баба и чељади своје; код оружја остављате њих, без оружја, коме? И од кога бежите? Где је тај од кога вас хвата помамни страх?

Војници оборили главе. Масом прође шапат:

Ама је ли ово Мишић из Струганика?

Он је.

Право вели.

Један отресит наредник одважи се:

Идемо кућама, куће и чељад да бранимо.

Црна ти кућа и чељад, а још црња одбрана… Овде, док смо сви заједно, ту се брани и моја и твоја кућа. Заједно ћемо сигурно одбранити и своју и општу кућу… Са свог прага – не отера врага! Утувите сви: зло је за све нас ако се растуримо.

Тако је – узвикују сељаци и војници – ама нико не зна да се снађе у овом вашару. Нема никог да вас уреди и упути.

Има. Ево, има официра. А и ја сам за то амо дошао… Пробудите се људи, освестите се. Ако сад швабу не задржимо, никад га не задржасмо. А кажем вам, пазите, кад га потерамо, биће велике тутњаве, да ће цео свет сеирити.

Официри нису чекали. Прионуше да успоставе ред. Један горостасни наредник, наочит, темељит, глат, испречи се код моста:

Браћо војници! Мичи у страну! Пропуштај бежанију да промакне… а ви се постројавајте лево и десно.

У међувремену, пошто је одвојио бежанију од војске, Мишић противно одлуци Врховне команде наређује повлачење Прве армије. По својој генијалној замисли да изгладнеле и деморалисане војнике одвоји од непријатеља и за два – три дана нахрани и окрепи. И музиканте доведе на положај. Па кад намргођености нестаде, опет оживи песма, и пошто добије двадесет хиљада топовских граната, да заподене највећу и најпресуднију битку на овим просторима током почетка Првог светског рата. Колубарску.

Наоружан ускликом:

Ко сме – тај може, ко не зна за страх – тај бије и иде напред!

Записује један капларица у свој дневник:

„Непријатељ се проводи као кукуруз између два воденичка точка“.

(Ђорђе Поповић, „Васкрс Срба на Крфу“, Просвета, Ниш, 1996.)
Извор: Приче из Великог рата

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*