Приче о угрожености ћирилице служе да прикрију велики број неписмених

0

Лингвиста и аутор недавно објављене књиге „Говорите ли заједнички“ и један од предлагача Декларације о заједничком језику тврди да нема реалне опасности да ће ћирилица нестати

Нема реалне опасности да ће ћирилица нестати, а сталне приче о њеној угрожености служе другим циљевима – између осталог, скретању пажње јавности са правих проблема у вези с језиком и писмом.

Највећи од њих је недопустиво висок проценат функционално неписмених, удружен са веома ниским нивоом језичке културе код великог дела становништва. Много је лакше организовати повремене кампање за заштиту ћирилице него се систематски и озбиљно бавити питањима језичке и образовне политике – каже за Данас лингвиста Ранко Бугарски, професор Универзитета у Београду, одговарајући на питање да ли постоји реална опасност од нестанка ћирилице, што је једна од главних преокупација српских филолога и институција.

При томе, како додаје, ћирилица заправо и није угрожена, с обзиром да је по Уставу обавезна у службеној употреби, „а уз то је прво писмо којим се деца описмењавају; на њој се обавезно штампају школски уџбеници, тако да у Србији нико не може завршити основно образовање без познавања ћирилице“.

– Већ и ово је по мени довољна гаранција за продужен живот, и не видим како би се једно овако привилеговано писмо могло угасити – осим у апокалиптичним визијама оних који, ватрено бранећи ћирилицу, уствари настоје да протерају или макар ограниче латиницу као алтернативно писмо српског језика – истиче наш саговорник, објашњавајући да је поента предложеног новог Закона о службеној употреби језика и писма управо то: да се појам службене употребе, дакле и ћирилица као „матично“ писмо, прошири на целокупну област јавне употребе (на образовне установе, медије, привредна предузећа и јавне установе свих врста), док би латиница као „помоћно“ писмо морала да се повуче из свих ових области и практично сведе на приватну употребу.

– При томе се предвиђају пореске и друге олакшице за све што се штампа ћирилицом, а драстичне новчане казне за непоштовање ових мера, односно „неовлаштену“ појаву латинице. Ове мере су јасно дискриминаторске, а тиме и противуставне: члан 21 Устава Републике Србије изричито забрањује сваку дискриминацију по било ком основу, експлицитно укључујући и језик (а писмо је ваљда део језика). Но то изгледа не смета предлагачима измена и допуна постојећег Закона – каже професор Бугарски, који у недавно објављеној књизи „Говорите ли заједнички“ даје осврт на језичке политике у бившим републикама и приказује настанак и развој регионалног пројекта „Језици и национализми“. Круна овог пројекта јесте Декларација о заједничком језику.

* Декларација о заједничком језику предочава последице националистичких језичких политика (раздвајање ђака по националности, административни трошкови око превођења) у свим државама и позива на прихватање језичке реалности. Најбурније реакције је изазвала у Хрватској, чија званична политика инсистира на посебности и самосталности хрватског језика, али нису изостале ни у другим републикама. Шта је србистима који су се огласили било спорно?

– Неки од њих су у Декларацији видели антисрпску провокацију с намером да се путем заједничког језика Срби у БиХ и Црној Гори „расрбе“ и утопе у већинско околно становништво, па би од ње имали користи сви други, а на штету Срба. Она је чак осуђена као перфидно пропагирање познате Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967. године. При томе је новој Декларацији приписана прикривена тежња да на Србе пребаци кривицу за ратове и распад Југославије. Такође је замерено да се у исту раван стављају српски (који је „од Вука“) и црногорски (који је „од јуче“). Међутим, са становишта Декларације српски, хрватски, босански и црногорски су националне варијанте једног полицентричног стандардног језика, а у социолингвистичкој теорији – очито непознатој жучним а необавештеним оспораваоцима – варијанте таквих језика су у том свом статусу по дефиницији равноправне, иако се могу драстично разликовати по хронологији настанка, броју говорника, престижу и другим параметрима. Свакоме ко је овај кратак и јасан документ прочитао хладне главе и без предубеђења очигледно је колико су бесмислене овакве оптужбе, на које сам и одговорио у књизи.

* У нападима на Декларацију често се истицало да међу њеним састављачима једва да има лингвиста не би ли се умањила компетентност и значај документа. Шта се у ствари тиме поручује? Има ли ко ексклузивно право да се бави језиком?

– Тачно је да на самом почетку ту није било много лингвиста, али је ускоро њихов број знатно порастао, па међу око 9.000 досадашњих потписника има (како се може видети и у књизи) бар тридесетак познатијих лингвиста из региона и света, од пре неки дан укључујући и самог Ноама Чомског, водећег теоретичара језика и светски утицајног ангажованог интелектуалца. Међутим, важнији од броја јесте професионални профил. Овде је створен утисак да се као лингвисти, и наводно једини компетентни, рачунају само стручњаци за домаће националне језике, дакле србисти, кроатисти и остали, док на поменутом списку преовлађују лингвисти других оријентација – стручњаци за стране језике, социолингвистику, теоријску и општу лингвистику итд. Насупрот оваквим замеркама, проста истина јесте да језик припада свим својим говорницима, тако да се у оваквим приликама мора чути и глас књижевника, књижевних историчара и критичара, новинара и публициста, преводилаца, уметника и свих других којима је језик део професије, али и тзв. обичних људи. Нема ексклузивног права на бављење језиком.

* Када се покрећу грађанске иницијативе – тзв. приступ одоздо нагоре – са неком алтернативом државним политикама, одмах крећу напади институција, како смо и у овом случају видели. Зашто се алтернативни приступи не би разматрали? Да ли разумемо сврху цивилног друштва?

– У земљама какве су ове у нашем региону политичке институције по правилу гледају на грађанске иницијативе с подозрењем ако не и презиром, доживљавајући их као могуће конкуренте у вршењу власти. Алтернативни приступи се не разматрају јер доводе у питање и сам ауторитет властодржаца, који наводно најбоље знају шта је добро за државу и народ (а заправо их највише занима шта је добро за њих саме). За ову дубоко антидемократску праксу цивилно друштво са сопственим идејама је у најбољем случају нешто што се мора бар донекле толерисати, али неретко и директан противник кога би ваљало некако уклонити. Тако је било и са Декларацијом, која је у Хрватској званично дочекана на нож, а у остале три државе игнорисана на нивоу државне власти, ваљда у очекивању да се прашина слегне.

* Декларација указује и на могућност, супротно националистичким тенденцијама, спајања људи који деле заједнички језик. Верујете ли да бисмо на овим просторима могли да превазиђемо ову ситуацију и освешћеније кренемо у правцу културног уједињења и сарадње?

– Кажу да нада умире последња. Кад у то не бих веровао, не бих ни учествовао у пројекту који је довео до Декларације. Пут ка бар делимичном отрежњењу од националистичке еуфорије биће дуготрајан и мукотрпан, а његов исход неизвестан. Сарадње би свакако могло бити више него досад, али је можда преурањено говорити о културном уједињењу. Ипак, темељи за тако нешто већ постоје, утолико што Југославија упркос њеном уништењу као државе заправо никада није престала да постоји као у значајној мери обједињен културни простор. О томе речито говоре интензивна сарадња и размена гостовања књижевника, уметника и других посленика из региона, заједничке публикације, емисије, пројекти и фестивали, као и друге културне манифестације. Дакле, основа постоји, а и Декларација је ту да мало погура ствари ако дође до застоја. Одзив на који је она, премда одбачена или прећутана од носилаца политичке власти, наишла широм региона, у дијаспори па и даље по свету, допушта извесну меру оптимизма: већ има знакова да она ту и тамо „позадински“ делује на мењање свести великог броја људи о суштинским питањима која покреће.

Језик може и да споји народе

Пројекат „Језици и национализми“, који је покренуло удружење Крокодил у сарадњи са Форумом ЗФД, инспирисан је књигом Сњежане Кордић „Језик и национализам“, а настао је из потребе лингвиста и других интелектуалаца из региона да кроз јавне дебате укажу на погубне последице националистичких језичких политика. Серија веома посећених трибина вођених у Сплиту, Сарајеву, Подгорици и Београду кулминирала је, некако спонтано и сасвим логично, састављањем Декларације о заједничком језику, која до сада има око 9.000 потписа. Књига „Говорите ли заједнички“ Ранка Бугарског, једног од предлагача Декларације и учесника пројекта, описује друштвено-политичке околности у којима се јавила идеја о овом регионалном пројекту, његовом развоју, Декларацији, као и о бурним реакцијама на овај документ. Једна од њених основних порука, коју аутор у својој књизи и потцртава, јесте – ако језик може раздвојити народ, онда га исто тако може и спојити.

Марјана М. Стевановић

 

Ранко Бугарски

Стање ствари

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*