Primer za ugled: Srpski popovi kroz vekove

0

Đakon Avakum je odbio da se poturči i Turci ga povedu na gubilište. Idući kroz beogradsku tvrđavu i noseći kolac na ramenu, glasno je pjevao: Nema vere bolje od hrišćanske!/Srb je Hristov, raduje se smrti;/Strašni Božji sud i vas Turke čeka!/Čin`te Turci što je vama drago,/Skoro ćete i vi dolijati -/Bog je svedok i njegova pravda!Mati ga je pratila i preklinjala ga svojim mlekom da se poturči , a Bog će mu oprostiti. Đakon Avakum odgovara: Majko moja, na mleku ti hvala!/Al` ne hvala na nauci tvojoj!/Brzo ćeš se obradovat` sinu;/Dok pred Božje izađemo lice!

Sveti Avakum. Rođen je 1794. u Knešpolju, blizu manastira Moštanice. Kršteno ime – Lepoje. U ranoj mladosti napušta kućno ognjište i odlazi u manastir Moštanicu. Kod duhovnika Genadija priprema se za monaški postrig i monaši se u manastiru Moštanici. Posle bune 1809. godine, koju su Turci ugušili krvavo, nije pošteđen ni manastir Moštanica. Iguman Genadije, sa sinom Stojanom, đakonom Avakumom i njegovom majkom, napuštaju manastir 1811. g. i odlaze u manastir Trnavu u blizini Čačka, kod igumana Pajsija. U vrijeme Hadži – Prodanove bune 1814. g. duhovnik Genadije je uzeo aktivno učešće. Turci u krvi uguše bunu, i pohapse preko trista Srba, među kojima je bilo i nekoliko sveštenika.Iguman Pajsije, zajedno sa tim Srbima, nabijen je na kolac kod Stambol Kapije u Beogradu. Genadiju, Avakumu i Stojanu je ponuđeno da se poturče, a u protivnom će biti nabijeni na kolac. Genadije i Stojan se poturče, da bi kasnije pobegli i vratili se u pravoslavnu vjeru.

Đakon Avakum je odbio da se poturči i Turci ga povedu na gubilište. Idući kroz beogradsku tvrđavu i noseći kolac na ramenu, glasno je pjevao:Nema vere bolje od hrišćanske!/Srb je Hristov, raduje se smrti;/Strašni Božji sud i vas Turke čeka!/Čin`te Turci što je vama drago,/Skoro ćete i vi dolijati -/Bog je svedok i njegova pravda!Mati ga je pratila i preklinjala ga svojim mlekom da se poturči , a Bog će mu oprostiti. Đakon Avakum odgovara:Majko moja, na mleku ti hvala!/Al` ne hvala na nauci tvojoj!/Brzo ćeš se obradovat` sinu;/Dok pred Božje izađemo lice!

Došavši na stratište, Turci mu ponovo ponude da se poturči, da ne umre mlad. On ponovo odbija i pita:Umiru li Turci?Umiru – odgovoriše. Onda je svejedno, a pre, a posle; što pre umrem, omanje mi greha!

Začuđeni Turci odustaše od ubeđivanja i odlučiše da mu srce probodu nožem, da se ne bi dugo mučio i umirao u najstrašnijim mukama. Iguman Pajsije je živ nabijen na kolac, i tri dana je umirao u najvećim mukama. Njegova majka je pričala Joakimu Vujiću o tome koliko je strašno bilo. Turci su namerno pobadali kolje plitko u zemulj, da bi psi jeli noge na kolac nabijenih.

Svetima Pajsiju i Avakumu Crkva peva:

Jako istini vojini Hristovi,

krotostiju i smirenijem vozsijaste,

i za Hrista doblestveno postradaste,

prepodobnomučenici Pajsije i Avakume,

no smert vaša veleglasno vozvješpčajem vsjem:

lučše jest za Hrista i otečestvo stradati,

neželi bez Hrista i vseijelij mir sej stjažati!

Kao istiniti vojnici Hristovi,

krotošću i smirenjem zasijaste,

i za Hrista uzvišeno postradaste,

prepodobnomučenici Pajsije i Avakume,

ali smrt vaša (veoma) glasno objavljuje svima:

bolje je stradati za Hrista i otadžbinu,

nego li bez Hrista i celi svet ovaj zadobiti.

Očito, Sveti Pajsije i Avakum nisu u vidnom polju „evharistijske eklisologije“, koja se propoveda na blagoutrobnim simposionima, u skupim hotelima, posle letova avionima ( ne ekonomske klase ). Oni nisu smatrali da je suština bogoslovlja u novotarijama, u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u vernosti Bogu i Božijoj pravdi.
Bili su to pravi srbski kaluđeri, kao što su i popovi koji su s njima stradali bili pravi srbski popovi.

Ko je srpski Pop?

Kakvi su nam popovi nekad bili?

I kad kažem „pop“, ništa pogrdno ne mislim. Srbski POP je velika reč, veliko ime, velika sila Božja. Evo šta kaže avva Justin Ćelijski u Žitiju Svetih Pajsija i Avakuma, objašnjavajući nam ko je taj sveti srbski pop: „Turci su neobično voleli kada su iz tamnice vodili roblje na gubilište da se uvek u svakoj partiji nađe po koji sveštenik. Njih su zato oni i prišteđivali da ih uvek bude. Na Svetoga Savu (1815) nabijeno je na kolac 20 sveštenika, među kojima i pop Simo Sjeničanin, pop Radovan Vujović paroh trnavski, pop Mijailo iz Ljutovnice i drugi.

Za popa Radovana se priča kad su ga poveli sa ostalima na kolac Turci su ga terali da ide brže govoreći:

„Ajde brže, peksijane“!

„Nisam peksijan no pop“, odgovori Radovan.

„A šta mu je to riječ pop? Valjda isto što derviš ili odža“? upita jedan Turčin.

„Izgovaraj za mnom prva slova ovih reči: P(astir) O(vaca) P(ravoslavnih)“.

Turčin je izgovorio: POP.

Turci, pre nego što bi uzedi život Srbima, pokušavali su da im uzmu najpre dušu. Oni su, naučeni od oca svake laži – đavola, obično nudili sve koje su vodili na gubilište da prime njihovu poganu veru, opraštajući im pritom sve krivice i poklanjajući im život. Malo je bilo onih koji su se hteli time koristiti da bi izbegli ljute muke. Radije su odlazili i na kolac, govoreći: „Bolje sa koca lajati, nego sa Turcima klanjati““.

Gde su danas takvi? O čemu je u nas reč?

Reč je o izmeni duha u delu klira Srbske Pravoslavne Crkve, koji više ne živi i ne diše duhom svetosavskog Srbstva, nego se opio nekim drugim, tuđinskim duhom, koji profesor Milo Lompar zove DUHOM SAMOPORICANJA.

Kakve smo mi, Srbi, nekad sveštenike imali, pa je naš narod govorio: „TRISTA – BEZ POPA NIŠTA“ i sledio ih kada ga vode?

Iz naše mučeničke istorije

Da ne pričam ja, nego da navedem primere iz knjige protojereja Boža J. Jokanovića „Krstom, perom i mačem/ Sveštenstvo u službi svom narodu“ (Svetigora, Cetinje, 1998).

Da ne pominjemo Svetog Savu i njegove neposredne prejemnike, nego da pođemo od novijih vremena. Naši arhijereji i jereji bili su predvodnici Srbstva u borbi za slobodu: Sveti Petar Cetinjski je vodio vojsku u boju na Krusima, protiv Mahmut – paše Bušatlije, pozivajući svoje junake: “Na oružje i krvavo polje, mili vitezi!…Arhipastirski blagoslov predajem vama!“ Kasnije je tukao Napoleonovog maršala Marmona u Boki Kotorskoj. Njegov sinovac, najveći pesnički genije srbski, Petar Drugi Njegoš, ne samo da je ratovao protiv Turaka, nego je odbio i ponudu Porte da formalno prizna vlast sultana i dobije onu autonomiju koju je knez Miloš dobio za Srbiju. Imali smo i vladiku bačkog Jovana ( Jovanovića ), koji je 1804. prvi kupio Karađorđu dva topa, i poslao ih, skupa sa topdžijom i džebanom, u ustaničku Srbiju.

Naši klirici su vojvodovali u Prvom srbskom ustanku, kao pop Luka Lazarević, junak boja na Mišaru, na čijem grobu piše: “Ovde leži Lazarević Luka/ štit Pocerja, cvjet srpskih junaka,/ prosta zemljo kojano ga skrivaš,/ svojom te je iskupio krvlju“. A prota Milutin Ilić – Gučanin koga je, kako kaže Petar Jokić, „slušala njegova nahija kao svetog Kralja Prvovenčanoga“ i koji je, na treće Trojice, u boju u selu Lopašu u Dragačevu, pobedio turskog Ord-agu i glavu mu odsekao? Oni su se, kao pop Đorđe Karan,jedan od vođa srbskog ustanka u Bosni 1875/76, odmetali u hajduke, da bi branili narod svoj od zuluma. Oni su, kao sveštenik Bogdan Zimonjić i kao arhimandrit Nićifor Dučić, uzimali i pušku u ruke, kad je trebalo biti junak „đe prah gori pred oči junačke“; ili kao arhimandrit Milutin Cerović,mnogo puta ranjeni i mnogo puta odlikovani; ili kao neustrašivi pop Luka Nikolić, sa junačkog Čeva, za koga prota Boža kaže da je bio od onih koji se „osim Boga nisu bojali nikoga, a smrti najmanje“. Oni su, kao pop Mile Jovović u Nikšić, uletali među Turke sa krstom i jataganom. Ili su, kao pop Radivoje Vučinić sa bombama u rukama, upadali među neprijatelje, što je Vučinić uradio u Okružnom načelstvu u Prokuplju 1917. godine.

Kakvi su nam kaluđeri bili?

Narodna pesma opisuje jeromonaha Isaiju, iz manastira Kalenića, koji je bio pisar čuvenog Koče kapetana, i o kome se pevalo: “Vojsku kupi Koča kapetane/…/ Barjaktara crnog kaluđera,/ Po barjaku položio bradu,/ Pa on uči Srbe u paradu!“ (Ovog Isaiju Turci ubiše 1788. u Tekiji na Dunavu!) Slučajno li ubiše Turci i Hadži – Ruvima, starešinu Bogovađe, i Hadži – Gerasima (Đeru) iz manastira Moravci kod Ljiga,ili je to bilo zato što su ovi duhovnici vodili narod na putu ka slobodi?

Imali smo mi, Srbi (a mene je sramota što se zovem Srbin, i što, ovakav kakav sam, smem i da pomenem naše svete i junačke pretke) i popa Bogdana Lalevića,vojnog sveštenika andrijevačkog bataljona, koji je, na Bardanjolu kod Skadra, 1913, kad su oko njega svi pali i nije imao ko da nosi barjak, uzeo i barjak i pušku i u jurišu na Turke poginuo. Imali smo i sveštenika Nikolu Simovića, koji je svom sinu, koga su Austrijanci streljali na Cetinju, 1917. godine rekao:“Sine Jakša, budi hrabar i drži se junački! Umreti za slobodu svoga naroda i Otadžbine dužnost je svakog Srbina!“

Imali smo i junake građanske vrline – sveštenika novosadskog Pavla Stamatovića, koji je, na zahtev svoje pastve, na Veliki četvrtak 1848. izneo protokole rođenja pisane na mađarskom, i spalio ih u porti crkve. Bio je tu i vaš slavni imenjak, arhimandrit Sava Dečanac, koji je svoj narod branio na Berlinskom kongresu, a pre toga, sa Nićiforom Dučićem, četovao po Hercegovini za vreme Nevesinjske puške.

Zato, i samo zato što su nosili barjak Hrista i Svetog Save kao barjak slobode, naši sveštenici su bili živi spaljivani (iguman Nikolaj Vukomanović, u 15. veku sa svojim kaluđerima na ostrvu Vranjini, jer nije hteo da se preda Turcima; sveštenik Ilija Tintor, paroh u Srpskim Jasenicima,koga posle teškog mučenja, ustaše poliše benzinom i sažegoše); vešani (patrijarh pećki Jovan,1613. obešen u Carigradu; patrijarh Gavrilo Rajić, 1639. obešen u Brusi; sveštenik korenički Vidak Parežanin, koga Austrijanci vešaju u Trebinju 1914, i koji pred smrt uzvikuje: „Sa nama su Bog i pravda. Pobeda će biti naša. Živeo kralj Petar! Živela Srbija!“; sveštenik sibnički Aleksandar Janićijević, obešen, 1916, u Beogradu, pred svojom ženom i decom); živi čerečeni (sveštenik Cvetko Dimitrijević, kome je bugarska komitadžijska banda odsekla jednu nogu, tražeći da se odrekne Srbstva, a zatim i ruku, da bi mu, pošto je uzviknuo: “Srbin sam i za Srbstvo umirem“, odsekli i glavu); nabijani na kolac (kao učesnici Hadži Prodanove bune, Sveti Pajsije i Avakum 1814. na Stambol kapiji, kada je đakon Avakum pevao: „Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti!“); živi drani (kao Sveti vladika Teodor Vršački, blagoslovitelj ustanka Srba u Banatu 1594, koga Turci „odraše na meh“); trovani (kao arhimandrit tronoški Stefan Jovanović, vođa Srba u Podrinju, otrovan po naredbi zvorničkog paše; ili kao iguman kosijerevski, Teodor Mišković, koga otrova Derviš – paša u Mostaru 1863); davljeni (kao jeromonah Nikodim iz kosovskog manastira Sokolice, koga su Arnauti udavili krajem 19. veka); bacani živi u bunar (kao sveštenik porečki Rista Andrejević, starac od sedamdeset godina, koga su Bugari, posle višednevnog mučenja, 1915. bacili u bunar i kamenjem zatrpali); sečeni jataganima (svešteniku Kosti Popoviću iz Mijakovića Šiptari 1878. godine odsekoše glavu i nabiše je na kolac na vučitrnskoj pijaci, da zastraše raju); bacani sa zvonika (paroh Nikola Zagorac iz Ličkog Petrovog Sela koga su ustaše bacile na tle, urličući: “Nesta krsta od tri prsta!“); kastrirani (kao sveštenik Dušan Popović iz sela Veluća u Župi, koga su 1944. komunisti kastrirali i ubili); živi zakopavani (kao sveštenik čačanski Milan Tucović, živ zakopan na Veliku Subotu 1945, pošto je nekoliko puta udaren budakom u glavu); ubijani kopanjem očiju (kao sveštenik Novo Delić, koga su komunistij ubili 3. aprila 1942. godine i bacili u bunar na Berišinoj Luci kod Šavnika); ubijani ćuskijama (kao iguman Đurđevih Stupova kod Berana, Janićije, koga tako Turci ubiše 1878); živi testerisani (kao paroh srednjevski Vojislav Stojilović, koga su septembra 1941. pretesterisali komunisti); živi bacani u jame (kao jerej Damjan Štrbac, odran od ustaša i bačen u jamu Jadovno, juna 1941); ubijani gvozdenim polugama (kao jeromonah Kiprijan Relić iz Vukovara, koji je bodrio narod da se ne katoliči, i koga su ustaše novembra 1941. ubili polugama i bacili u peć u Jasenovcu); streljani ( kao sveštenik iz Bačevca, Anta, koji je 1914. odbio da viče „Živeo Franja Josif“, uzviknuo „Živeo kralj Petar“, zbog čega je, sa svojim seljanima, streljan na Preobraženje ); ubijani u crkvi, za vreme službe (kao pop Pavle, likvidiran na pragu svoje kuće u Gračacu 1858); ubijani sa porodicama (kao sveštenik iz Kulen Vakufa, Rodoljub Samardžić, pred kojim su ustaše zaklale ženu mu i decu, a zatim dotukle njega); bacani u tamnice (sveštenik Anđelko Nešić, iz Kosovske Mitrovice, koga su Austrijanci 1916. osudili na dvadeset godina robije u okovima, a celu porodicu mu internirali u logor Nežider). Ko zna koliko ih je bačeno u reke: od Laba, Sitnice i Ibra, preko Morave i Nišave, do Save, Une i Dunava. Bili su to ljudi koji su, kao Risto Ćatić, kad su ga ustaše streljale nad jamom kod Livna 7. jula 1941. godine, spremni da uzviknu: “Radite šta hoćete, ali nećete dokle hoćete: streljajte me u čelo, jer se Srbin smrti ne boji!“

A sad?

Kakvi smo sad, vidi se po plodovima.

Nego, da Bog poživi one kojima su Sveti Pajsije i Avakum i dalje mera i provera Srbstva Hristovoga, a one kojima nisu da pokaje i vrati Sebi.

Molitvama Svetih Pajsija i Avakuma, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas! Amin.

Izvor: Pravoslavna aporodica

POSTAVI ODGOVOR

*