Призренске приче: Најстарија Српкиња у Призрену пева због српског поноса и пркоса!

0

Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета.

Телевизија „Храм“ почела је са емитовањем серијала „Призренске приче“ са циљем да широј јавности дочара и пренесе дух српског царског Призрена, некада првог града моћне средњовековне Србије, а данас града у коме се Срба лако могу пребројати.

Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина – у Призрену ће бити српства и опстаће српство.

Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену готово цео свој живот провела је у овом граду. Након погрома у марту 2004. године када јој је кућа уништена, избегла је у Ниш. У Призрен се враћа пре 5 година када јој је кућа обновљена. Ипак, тада се и разболела због велике влаге у кући. Пензија јој је јако мала, а она све теже покретна. Најчешће има само један оброк дневно. Kаже да живи јако тешко и да у кући стално плаче, али јој српски понос и пркос недају да било ко то види – па је Призренци и њене комшије у Поткаљаји често чују како пева старе Призренске песме.

Јереј Ђорђе Стефаовић, парох Цркве Богородице Љевишке један је од ретких младих Срба у Призрену. Године 1998. је уписао Призренску Богословију те се присетио првих сусрета са царским Призреном. Присетио се и како су их као младе богослове 1999. аутобусима евакуисали преко Брезовице, али и како се осећао када је толико година касније поново дошао у Призрен, где са супругом живи у чисто албанском делу града као једини Србин у том насељу.

– О тим комшијама могу да кажем само речи хвале. Чак су изашли много пута у сусрет. Има ту Горанаца, Албанаца, Турака тако да за сада није било проблема, али то не значи да не може да их буде, увек постоји зарез јер Призрен са околином има око 200.000 становника и свега 50-ак Срба. Али човек прихвати ситуацију таква каква јесте. Ми свештеници нисмо овде само због себе него првенствено због Цркве тако да с вером у Бога идемо напред – прича отац Ђорђе.

Ненад Трифуновић је седамдесетосмогодишњи пензионер који тврди да сем Српске Православне Цркве ниједна српска институција на територији Kосова и Метохије не функционише:

– Да није Владике и његовог присуства овде, практично од Срба у Призрену не би остало ништа. Морамо бити захвални Господу што нам је дао једну велику благодет да у временима највећих искушења имамо светог Патријарха Павла и да данас имамо Патријарха Иринеја, који је невиђени заљубљеник Призрена и Kосова и Метохије уопште.

Он је додао да Патријарх Иринеј пуно ради са целокупним својим клиром, а да се никада и нигде не хвале тиме, те да су они велики подвижници којима требамо да захвалимо што Срба на Kосову и Метохију сада уопште има.

сви притиснути стресом и проблемима не поклекнемо и услед те тешке свакодневнице допустимо себи да Kосово и Метохију доживљавамо као неки додатни терет или нешто што је мање важно:

– Сви ми морамо много чешће да одлазимо на то наше Kосово, да обилазимо наше светиње а пре свега наш мучени народ који доле живи. Они се осећају заборављено и напуштено, и то је једна велика истина. Они лакше подносе немаштину него ли то што немају са ким да поделе ни своју срећу ни своју тугу. Важно је да постоје овакви телевизијски формати који ће широј јавости пренети праву слику наше косовске стварности, која је нереално тешка и болна и то не може нико да схвати док не оде на Метохију и лично се у то увери – рекао је Станковић.

 

 

 

Ало

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*