Призренски богослови: Патријарх Павлe показао пут

Са ученицима Призренске богословије у царском граду, сећају се свог духовног учитеља. Шалили смо се да је њих једанаесторо, с којима смо почели да обнављамо школу, једанаест апостола

0

КАДА смо 2011. године почињали да радимо у готово непримереним условима, сви су мислили да ће то бити немогућа мисија. Али Божија благодет те прве године осећала се на сваком кораку. Иако смо радили и живели готово у рушевинама, веровали смо у успех и приступали сваком новом дану с много ентузијазма.

Док у дневном боравку обновљене зграде ректората Призренске богословије описује тежак али успешан почетак рада ове најпознатије духовне школе у нашој земљи, професор Дејан Ристић подсећа да се те школске 2011/2012. године од почетка до краја није разболео ниједан ученик, али ни професор Богословије.

– Међутим, чини ми се да је много теже било родитељима ученика којима су одобрили њихово школовање овде, јер када су их довели у Призрен, већина њих је плакала. Ипак, воља деце била је пресудна, и сви смо се шалили да је њих једанаесторо с којима смо почели да обнављамо школу, једанаест апостола без Јуде – прича професор Ристић, и баца поглед на лепо уређену дневну собу у чијем се средишњем делу налази уметничка слика налик икони на чијем су горњем делу осликани светитељи, а испод њих оснивачи Богословије, тадашњи руски конзул Иван Јастребов, који је дозволио да се 1872. године отвори зграда Богословије, и владика Теодосије, ректор ове школе и професора.

– Ова слика, рад академске уметнице из Београда, симбол је обнове школе – појашњава Велимир Михајловић, професор историје хришћанске цркве, грчког језика и још неколико предмета. Одмах потом овај млади професор, који је у Призрен стигао са Опленца, озарено додаје да у овој школи све функционише с љубављу, и зато је, каже, атмосфера и међу ученицима и професорима некако породична.

ОН је са собом у Призрен довео и супругу Јелену (32), коју упознајемо за ручком у трпезарији и кухињи суседне зграде где ученици често проводе слободно време уз музику и свирање гитаре.

– Када смо дошли овде пре две године, многи су нас жалили, сматрајући да нам је овде тешко јер смо, како они мисле, у својеврсној изолацији. Међутим, ми смо упућени једни на друге, сви имамо своје обавезе и дани су нам испуњени – прича Јелена, која се није покајала што је из срца Шумадије дошла у царски град, који су, као и она, заволели и ученици.

Ученици у фискултурној сали Богословије

– Овде у Призрену се заиста десило мало чудо, а моје колеге професори пуни су љубави и разумевања. То су људи који су завршавали факултете у Србији и Грчкој, и рекла бих да смо са ученицима једна саборна, дивна заједница љубави, као једна кошница у којој су пчеле радилице – надахнуто говори професорка српског језика и књижевности Валентина Питулић, и додаје да би њихова мала заједница радости требало да буде пример функционисања свих заједница у Србији. Захвална је родитељима који су послали своју децу у ову школу и каже да је најважније што у њима има живота. Они су, каже, весели, орни за рад, чили, када треба да уче они уче, када треба да се запева они запевају.

Негован Малић (19), из Остружнице код Београда, с друговима из других разреда игра кошарку у спортској сали саграђеној и опремљеној захваљујући донацији међународне заједнице, која је донирала и средства за увођење централног грејања.

– Када сам одлучио да се упишем у ову школу у којој је својевремно предавао упокојени патријарх Павле и да пођем путем којим је он ходао, био сам свестан да је то част и привилегија. Отац се сагласио с мојом жељом, док је мајка била забринута, али сада су радосни због мене – прича Негован.

– Заиста нисмо имали никаквих озбиљнијих проблема од доласка овде. Ученике чак поздрављају на улици, а у знак добродошлице добили смо и колаче од комшија Албанаца. Имали смо утисак да се и наше окружење, иако готово потпуно албанско, радује због оживљавања наше школе. Јер Призрен је ипак специфичан град – каже професор Ристић, али додаје да ученици из предострожности излазе у град у групама и са професорима.

Ђаци с професором Велимиром Михајловићем

– Ја сам овде пронашао другове које нисам имао у свом селу у које смо се вратили из расељеништва, а где ми сада живе родитељи, брат и две сесре – прича Бранко Дашић (17), из Брестовика код Пећи, док његов другар Александар Дамјановић (16), из околине Чачка.

Знао је цар Душан колико је леп Призрен, и зато је овде саградио тврђаву и остале задужбине, а та духовна јачина коју је касније употпунио и наш патријарх осећа се на сваком кораку – прича поносно Александар.

Вељко Стојаковић (15), из Лесковца, објашњава да је својевремено планирао да упише богословију у Београду, али да се предомислио када је на једној литургији у Нишу слушао владику Теодосија.

Слика која симболизује наставак рада Богословије

ПОДМЛАДАК

И ДОК појашњава да је Богословију ове школске године уписала пета генерација ученика, којих сада има педесетак, професор Дејан Ристић истиче да у призренској Богословији има и беба, јер је професор Милан, који је постао ђакон, добио сина Василија, а прота, старешина Цркве Светог Ђорђа, има два сина: Павла, који је добио име по партијарху Павлу, и Уроша.

ВРЕДНОСТИ НЕМАЊИЋА

– ПОСЛЕ дуго година, у Призрену се чује и предаје српски језик и читава армија наших српских писаца преселила се са српским језиком у Призрен. Велика је част бити овде, јер човек има осећај да ради веома важну ствар. Ми смо неки пелцер за будућа времена, када ће, надам се, у Призрену бити много више Срба. Верујем да ће се Срби вратити овамо јер овај град је један ванременски град, овде је време стало – прича професорка српског језика и књижевности Валентина Питулић, са Филозофског факултета у Митровици, која два пута недељно долази у Призрен. – Ја имам осећај да ми још увек живимо у доба цара Душана, по оним вредностима које су Немањићи поставили као темељ нашег бића и које су нам оставили у залог да их чувамо и негујемо.

Драгана ЗЕЧЕВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*