ПРОБУДИ СЕ: Свет није онакав каквим га описују медији и Закон о банкама!

0

Просечан дуг банкама на крају 2011. године је био 800 евра. Задуженост грађана Србије код банака на крају прошле године била је 818 евра по глави становника, што је око 2,2 просечне зараде. У региону смо мање задужени од Македоније и БиХ, а испред нас су Румунија, Бугарска, Црна Гора, Хрватска и Словенија. Најзадуженији у региону су становници Хрватске, где је просечан дуг по глави становника 3.888 евра.

Стојан Ненадовић и теорија некредитног новца за спас Србије

Недавно преминули и још непризнати српски научник Стојан Ненадовиц́ промоцијом идеје о некредитном новцу бавио се 30 година и ево шта је он измедју осталог, написао:

‘Некредитни новац као поклон је једини прави новац. Улази у оптицај без трошка и мери реалне трошкове и цене. Кредитни новац улази у оптицај као дуг који се мора вратити и зато се дуг налази у трошковима и ценама који се додају на реалне трошкове и цене и заједно са њима чине номиналне трошкове и цене. Колико се емитује кредитног новца, толико се дуга емитује и зато се за њега може купити само дуг, односно продати само дуг.(…)

Кад сав кредит уђе у оптицај, он се неко време понаша као поклон, док не почне отплата кредита. Тад новац нестаје из оптицаја што ограничава производњу и појављује се као економска криза. Не сме бити повлачења новца из оптицаја. Ако се новац као поклон повуче из оптицаја, мора одмах бити замијењен новим поклоном. Да би део намијењен отплати дуга био што мањи, одређује се што је могуће дужи рок отплате.

Ако је брзина оптицаја новца у току једне године једнака 10, и ако је дужина рока отплате кредита 10 година, за десет година биће произведено друштвеног производа који је једнак 50 пута емитованог кредита и исто толико трошкова појавиће се у ценама.

Ако је иста количина новца емитована као поклон (који се не враћа), за десет година биће произведено друштвеног производа који је једнак 100 пута емитованог новца, дакле два пута више друштвеног производа, а и даље се поклоњени новац обрће и производи нови друштвени производ, и даље нема трошкова тог новца у ценама, и даље нема инфлације.

Будући да се због развоја друштва повећава потреба за већом количином новца у оптицају, сваке се године треба додати по неколико постотака новца као поклона (онолико постотака колике су потребе развоја друштва) и тако се осигурава стабилан развој, без могућности да се појаве кризе. Притом, све време нема инфлације, па су цене стабилне и стабилна је вредност новца. Новац као поклон појављује се зато као реалан новац.’

Кад новац није поклон, потребе за новим количинама новца задовољавају се кроз кредит и тако у бескрај, што ствара бескрајну инфлацију. Новац се стално обезврјеђује, а реалан новац мора имати сталну вредност.

Сталну вредност има само некредитни новац који улази у оптицај као поклон, јер нема трошкове које треба додати на реалне трошкове и реалне цијене. Они остају такви какви јесу и продају се по својој реалној вредности (цени).

Стојан Ненадовић предложио је и ово:

‘Држава може поклањати пензије, дечје додатке и друга социјална давања. Ако је развијенија може плаћати просвету и здравство или улагати у инфраструктуру. Ако је неразвијена, може улагати у повећање производње. Најбоље је да се половинаа новца улаже у повећање производње, а половина новца у повећање потрошње.

Како се људско друштво развија, тако расте производња па је потребно све више новца у оптицају. Али како расте производња, тако расте и доходак. Људи постају богатији па мењају структуру потрошње, што води успорењу брзине оптицаја новца и смањењу потражње.

У овој фази развоја друштва новац као да нестаје, па је потребан новац који би надокнадио тај недостатак новца. Отприлике, колики је пораст производње, потребно је два пута толико више новца. Ако је пораст производње 5%, пораст количине новца у оптицају треба бити 10%. За повећану производњу треба 5% новца, а 5% новца треба купити производњу која се не би могла продати због успорења брзине оптицаја новца и смањења тражње. Сва производња бит ће продана по непромењеним ценама.

Неће остати непродатих производа.У ценама неће бити трошкова који се односе на враћање кредита, камате и неке порезе. Цене ће бити мање за потрошаче (купце). Њима ће остати непотрошен новац, као њихова добит, односно потрошачки вишак.

Произвођачи (продавци) ће продати по цени која ће бити знатно виша од уложеног трошка. Оствариће профит, који ће бити пуно већи од профита који данас остварују.

Потрошачи ће моћи да штедје из потрошачке добити, а произвођачи из профита, ако неће да улагажу у повећање производње. Од банака ће добити камату за уложену штедњу.

Ко је заинтересован за кредит, моћи ће да добије кредит и да плати камату. Али и уштеђени новац и добијени кредит потичу од новца који је у оптицај ушао као поклон.

Новац као поклон може давати само највиша власт у некој држави.

Банке могу чувати штедњу коју им нетко повери на чување и могу давати кредите само из тако прикупљене штедње. Ако тако раде, никад не могу доћи у кризу у каквој се сада налазе, а ни нико други не може доћи у кризу.

Приредила: Љиљана Татић

Извор: Бележница

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*