Продао очеве кости!

0

Овај несвакидашњи догађај збио се почетком 70-тих година на обронцима Чакора, а забиљежио га у својој књизи „Из палате правде“ адвокат Драгош Симовић, у ствари то је збирка његових прича које су настале на основу судских процеса у којима је учествовао

Све је почело једног лијепог сунчаног дана. Велики спортски мерцедес боје сребра, стигао је у забито село, горе у планини. Људи, кршни горштаци, ненавикнути на такве посјете, зачас су се окупили око аутомобила са иностраном регистрацијом. Радознало су се тискали око њега. Завиривали су унутра љубопитљиво, мерачећи двоје непознатих путника. Више су гледали њу, него њега. Она лијепа и прелијепа плавуша, имала је на глави диван шешир, на крилу мало куче. Кокетно се осмјехивала, као да јој пријају њихови љубопитљиви и зачуђени погледи. Он је био човјек средњих година. Помало је преплашено завиривао у мапу растурену на сједишту. Онда је нагло притиснуо неко дугме. Лијево стакло се полако отворило.

-Шпрехен си дојч? – обратио се плавокоси дошљак радозналим мјештанима.

-Шта каже, шта каже? – заграјаше људи у глас, окрећући се према Марку за кога су знали да зна њемачки, јер је аргатовао у Њемачкој.

-Да нијесте залутали овамо? – упита их Марко на Њемачком.

-Не, не, нијесмо залутали – одговара жена. – Мој супруг Франц тражи свог оца. Знате, он је нестао негдје у вашем селу.

-Извини, Гертуда – прекиде је Франц. – Мој отац који се звао исто као и ја, нестао је негдје овдје, у јесен 1943. године. По причању његових ратних другова, убили су га партизани.

-Шта каже, шта каже, помиње партизане – загракташе сељаци у глас.

-Прије два дана гледао је на телевизији утакмицу између Паризана и Вележа, човјек много воли фудбал – зеза се Марко.

-Хоћете ли ми помоћи да пронађемо кости мог оца. Однио би их за Њемачку – настави Франц. – Ако сте вољни да помогнете, платићу вам добро.

Марку тек тада би потпуно јасно шта хоће Њемац. Виспрени горштак који је окусио мало воде са Рајне, зачас се снађе.

-Кажеш Франц, тако плав као ти?

-Да, да – потврђивао је Њемац, већ видно узбуђен.

-Знао сам га! Био је добар човјек. Пљунути ти. Ко сад да га гледам. Он је мени давао цукер, а ја њему брао купине.

-Па, како је страдао – упита Франц.

-Ни сам не знам. Једног дана залута неки метак и њега посред чела. Ми га онда сахранисмо како ваља.

-Море, човјече, шта се са њим домунђаваш, што нам не преводиш? – брецнуше се Маркове комшије.

-Дошли су због печурки. Вргање више воле него печене јаребице. Траже да их сјутра водим по планини.

-Ви знате гдје је сахрањен мој драги отац? – приупита поново Франц.

-Како не бих знао када сам га својим рукама сахрањивао. Сјутра у ово вријеме ћу вас чекати овдје и повешћу вас на његов гроб.

Чакор

Дуго је Марко мислио тог поподнева, обрајаући велика стабла у свом забрану, шта да учини. Нијесу му се одбијале толике количине дојч-марака које су му се налазиле надомак руке. Али није знао гдје да нађе кости које је тражио фабрикант из Франкфурта. Није знао за гробове Њемаца. Иако их је доста изгинуло за вријеме рата у њиховој планини.

Увече, када је стигао кући, сјетио се свог покојног оца који је умро после рата. Његов гроб налази се горе на ћувику, зарастао у траву и коров. Гробље нико није обилазио, још мање пазио. На њега су одлазили само кад је неко сахрањиван.  Село је било мало, па се ријетко и умирало.

Око поноћи отишао је на гробље са ашовом и најлонским џаком. Прије него што је почео да копа, прекрсти се и прошапта:

-Опрости, оче, увијек си желио да одеш у иностранство. Знаш како је, сиротиња смо, никад ти се није указала прилика да видиш Трст, а камоли Њемачку. Ево, сад ти се указала прилика. Отићи ћеш у бијели свијет са великим бијелим аутом, с финим људима. Имаћеш и лијепу гробницу од мермера, окићену ружама и другим цвијећем.

Марко је потом повадио очеве кости и однио их кући. Сачекао је јутро и упутио се према путу. Франц и Гертруда су га већ чекали. Понудили су му 5000 марака, што је он глат одбио. И на крају су се нашли на 20 хиљада. Још истог дана је отишао у варош, у банку. Замијенио је марке за динаре. Рекао је да их је донио  са аргатовања по Њемачкој. Поподне се вратио у село. Још исте вечери је отишао у кафану и добро се напио.

О гробу Марковог оца почело је да се зуцка по селу. Читав случај је пријављен органима унутрашњих послова. Марко је осумњичен за скрнављење гроба и костију свог оца. Против њега је подигнута оптужница.

Човјек са планине појавио се пред судом. Прочитана је оптужница. Марко је у истрази признао да је Францу, чије презиме не зна, индустријалцу из Франкфурта на Мајни, продао кости свог оца за 20 хиљада марака.

-Зашто сте то учинили – упитао је предсједник вијећа.

-Па, рекао сам, отац је увијек желио да путује у иностарнство. Није му се за живота пружила прилика. Па, велим, кад није преко границе ишао жив, нек оде онда макар мртав!

-А паре?

-Па и ја сам био у Њемачкој, али не за џабе. Што би неко ишао горе, а да нешто не заради…

Суђење није дуго трајало. Марко је све признао. Паре је потрошио за изградњу куће. Осуђен је на пет година затвора. У диспозитиву пресуде је написано да Марко врати назад кости свог оца, а да Франца обештети за новац који је узео. Тај дио пресуде наравно никад није испуњен, јер Марко није знао адресу и презиме човјека коме је узео 20 хиљада марака.

Кости његовог оца и данас почивају негдје на Рајни, а он живи у кући коју је саградио парама узетим за несвакидашњу трговину

 

седмица

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*