ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ: Српски уџбенички вашари, или срамотна школа срамотне државе

0

Завод за уназађивање образовања и васпитања (ЗУОВ), у сарадњи с Лабрисом и његовим педофилским, некрофилским, зоофилским и сличним асоцијацијама, приредио је 286 нових уџбеника за 22 предмета које ће српска деца „изучавати“ у првом и петом разреду основне школе. Многе од тих књига „креирали су инострани издавачи“, најзаступљенији је међу њима немачки Клет и његове хрватске и словеначке филијале, што не значи да су њихове књиге „најквалитетније јер има бољих уџбеника од њихових, али су дефинитивно међу издавачима који су окупили најбоље ауторске тимове“. О томе шта се дешава на српском уџбеничком вашаришту на другом месту говорио сам више пута и детаљније, своје записе слао највишим представницима српске власти, њиховим министарствима и надлежним службама, понешто од тога објављено је у новинама или на Интернету (неки од тих текстова нашли су се у мојој књизиРаспети народ, Нови Сад [ИКЗС], 2018, 303 и даље), а овога пута то чиним само да бих притврдио своје давнашње увиде у проблематику пред којом се налазимо и да бих позвао српску државу, ако је још има, да макар покуша да скине срамоту са српскога школства и да своју ропску послушност окупатору не залива фразама о демократији евроинтеграцијама

Као земља којој су узети и образ и достојанство, по свему судећи, Србија се нашла под влашћу која јој је изабрана у оним демократским борделима у каквима је заснована, рецимо, Трилатерална комисија и није чудно да су чланови те комисије три најзначајније личности на челу српске владе: председница и њена два потпредседника, а не знам има ли у влади још таквих. И при том су сви они мало чудно „обележени“: председница и потпредседница немају породицу, а за потпредседника није извесно да је Србин (као што Српкиња, по свему судећи, неће бити ни председница). Помињем те детаље зато што су Срби некад знали да се према својој земљи односе с поштовањем и то показивали, рецимо, тиме да су многи представници највише власти у Први светски рат послали своје синове у исто време кад и друге њихове вршњаке („Кад Србија зове, позив важи за све“ – говорио је тада председник Скупштине). Садашња српска власт, међутим, инсталирана је тако да Србима обезбеди пречицу до беспућа, тј. према безданима историје. Зато је Билдербершки клуб на своје последње заседање (Торино, јун 2018) призвао председницу српске владе да је поучи како да те послове најефикасније обави, а председник државе најавио да ћемо се, „уколико се не разграничимо с Албанцима, за 40 година бранити у Врању“. Тако смо се нашли у ситуацији да они који нас предводе не знају ни шта причају, ни шта раде, ни куд ударају. А да је тако, закључујем на основу једне баналне појединости: изгледа да председнику још „није јављено“ да се ми већ бранимо у Нишу и да то чинимо управо од онога „5. октобра“ кад су се он и његови коалициони партнери договорили да демократски опустоше Србију и да опљачкају све оно што су добили као готовину кад су запалили Скупштину и преузели власт.

А за 40 година које он помиње, то је много изгледније од свега другог, Срби ће сви стати под ону шљиву на Ади Циганлији. Зато на судбину српскога школства треба гледати само као на претходницу дефинитивнога српскога полома: немачким и хрватским пљачкашима српскога уџбеничког тржишта садашња демократска власт помогла је да она три геноцида које су у прошлом веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе, у наше дане, површе и четвртим, духовним. У ту сврху немачки издавачки концерн „окупио је најбоље ауторске тимове“, али је чудно да њима још не полази за руком да припреме и најбоље уџбенике. Разлог за то наћи ће се у чињеници да њима до уџбеника није ни стало колико до тога да српску децу духовно опустоше и да их свуку на сопствену памет. За Немце је (као и за германске народе уопште), наиме, давно речено да „имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“ и да, „духовно празни, оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство“. Таквом менталном склопу, дакле, нису потребни добри уџбеници, њему је довољно већ и то што „има паре“ па може корумпирати учитеље и наградити их за то што ће натерати родитеље да купују смеће које испада испод „Клетовог“ чекића.

А такву ендемску корупцију инсталирао је закон овлашћујући учитеље да бирају између смећа и ђубрета и да тако непосредно одређују српску судбину и српску будућност. По неким својим појавним облицима ендемској корупцији сличан је ендемски сифилис и он се среће тамо где се на проституцију гледа као на природан поредак у односима међу половима и где се она може „практиковати“ без икаквих рестрикција. Тако је закон у српске школе увео педагошку проституцију која нам је донела 79 лиценцираних пљачкаша на српском уџбеничком вашаришту и овластио Завод за уназађивање српске памети (ЗУСП) да уништи и оно што је од те памети још остало неосмуђено.

Другде сам у вези с тим записао да се у свакој озбиљној држави војска, полиција, народно здравље и просвета налазе под највишом државном заштитом и једино у окупираним земљама та четири државна стуба може „уређивати“окупатор. И у нашем случају показује се да то окупатор ради врло успешно и уз штедру подршку највиших органа српске власти и за то помињем само једну појединост: министар образовања квалификовао се за своју садашњу функцију тиме што је био учитељ председниковог сина и што је, својевремено, подржао међународни безобразлук (да не кажем – међународни бандитизам) онога известиоца ЕУ за Србију да се један закон о уџбеницима, у последњем тренутку, повуче из скупштинске процедуре зато што „отежава живот“ немачким пљачкашима на тржишту српских уџбеника. Очекујем, због свега тога, да ће тај председник и тај министар предложити српској Скупштини да закон који је „онда“ заустављен буде враћен и да се њиме уреди да у Србији може постојати само један „лиценцирани“ издавач и уџбеника и наставних средстава, а сви они остали „издавачи“ нека се „лиценцирају“ за све друго што им се чини профитабилним, а што са српском школом и српском памећу неће бити ни у каквом дослуху. Људи који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тогаједног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до пунолетства) не могу учествовати национални крвници, какви су у нашем случају Немци са својим хрватским и словеначким сателитима.Тиме би се дефинитивно завео ред на тржишту уџбеника, родитељи спасли од беспримерне пљачке, уџбенички садржаји били би усклађени с оним што се може означити као српски национални идентитет, тај јединствени издавач објављивао би све уџбенике, и оне „профитабилне“ за које се немачки (и сви други) пљачкаши једино отимају, и оне који то нису и које ти пљачкаши, једино и „великодушно“, препуштају званичном „државном издавачу“, тј. Заводу за уџбенике.

И тако би се догодило да се сва средства која се од уџбеника зараде задрже у Србији и тада би се Завод могао договарати с Државом о томе који би њихов проценат могао ићи у буџет, а који би остајао Заводу за остваривање оних пројеката по којима је та кућа била препознатљива пре него што је била изложена пљачкашком насртају „Клета“ и његових хрватских и словеначких прирепака, српски родитељи били би спасени од педагошке проституције каквој су сада изложени, а српска школа пружила би српској држави привид да се сматра макар мало мање срамотном.

Јер срамоту коју је донело оних 286 уџбеника за само два разреда основне школе тешко би поднели и они школски системи који су од бруке и за бруку једино и прављени.

Драгољуб Петровић, проф. унив. (у пензији)

vidovdan.org

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*