Проф. др Гидеон Грајф: Усташе у Јасеновцу убијале на 57 начина

Гидеон Грајф, аутор студије "Јасеновац, аушвиц Балкана", изнео нове податке о страдању у логору смрти. У хрватским логорима егзекутори уживали у мучењу, били суровији од Немаца

1

РАЗЛИКА између Јасеновца и Аушвица је у томе што су усташе уживале да убијају своје жртве, док су Немци користили гасне коморе, убијали су стерилно, нису желели да им жртве буду пред очима. Усташе су, међутим, уживале да виде нечију патњу, нечији последњи удах – каже, за „Новости“, проф. др Гидеон Грајф, главни истраживач Института за Холокауст „Шем олам“ у Израелу.

Професор Грајф је током рада на студији „Јасеновац, Аушвиц Балкана“, открио застрашујуће податке о мучењу жртава у Јасеновцу. Такође, открио је да су усташе примењивале 57 начина убијања жртава, да је то светски рекорд, те да су „смрт довеле до савршенства“.

– Јасеновац је био империја смрти. У том логору убијено је минимално 700.000, а можда и 800.000 Срба, и око 40.000 Јевреја. Комплекс логора Јасеновац простирао се на 46 квадратних километара, што значи да је био шест пута већи од Аушвица – наглашава Грајф, који је истраживању Јасеновца посветио четири године, током којих је проучио све архиве које постоје.

Грајф оштро осуђује покушаје ревизије историје, уз оцену да је то друго убиство жртава:

ПРЕДЛОЖЕН ЗА ОРДЕН УДРУЖЕЊЕ преживелих логораша Јасеновца, СУБНОР и припадници некадашње Шесте, Седме и Осме кордунашке дивизије предложиле су Грајфа за орден који додељује председник Александар Вучић. – Не радим то ради одликовања, већ из моралне обавезе – каже Грајф. – Ако неко за то додели призњање, добро, али то није разлог што овако студиозно истражујем Јасеновац.

– Морамо усмерити све снаге против ревизионизма, како те жртве не би биле поново жртве. Чињенице су чињенице, и не можемо их стављати под тепих, истина увек изађе на видело. Све те покушаје ревизије историје сматрам детињастим, сви они су осуђени на неуспех.

Он је рекао да Хрвати сами морају да се покају за своје злочине, као што су то урадили Немци, и приметио да се у уџбеницима у Хрватској историја не третира на прави начин.

Грајф оцењује да су Срби и Јевреји као браћа и сестре због страдања која су претрпели, те да не смеју да ћуте о злочинима.

– Срби и Јевреји су годинама патили. Много смо слични. То ми даје снагу да радим – наводи наш саговорник.

Грајф је подсетио на страдање двеју чувених породица, једне српске – и то фамилије научника Николе Тесле, и једне јеврејске – оснивача ционизма Теодора Херцла.

 

Др Гидео Грајф; Фото: В.Данилов

– Уништене су две породице, из једне је био српски херој, а из друге јеврејски херој. Из Теслине породице усташе су убиле више од 70 чланова – казао је Грајф.

Он је најавио и снимање филма о Јасеновцу, који ће режирати Емир Кустирица.

Новости

1 КОМЕНТАР

  1. KAKO JE PALA KRAJINA

    Okupacija Republike Srpske Krajine u akciji „Oluja“ početkom avgusta 1995. godine, u kojoj je Hrvatska angažovala 138.500 vojnika, pripremana je duže vremena, a definitivno je dogovorena 17. jula 1995. na Brionima. U pripremi „Oluje“ najviše su pored Franje Tuđmana i Gojka Šuška učestvovali generali: Gotovina, Čermak, Ademi, Rojs, Norac i Bobetko. Bila je to klasična agresija na miran i međunarodno „zaštićen“ narod. Predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman je preko medija pozvao Srbe sledećim rečima: „Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i, bez bojazni za svoj život i imovinu, dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema Ustavu i Ustavnome zakonu. Pozivam pripadnike srpskih paravojnih postrojbi, koji su svojevoljno ili prisilno mobilizirani, da predaju oružje hrvatskim vlastima uz jamstvo da će im biti udijeljena amnestija.“ Bila je ovo jedna od tipičnih prevara, koja potseća na mnoge iz vremena Drugog svetskog rata. U opštini Donji Lapac su ostala 43 građana srpske nacionalnosti, od kojih je 27 ubijeno. Otpora Vojske RSK gotovo da nije ni bilo, jer je njena komanda to onemogućila, osim na kordunaškom ratištu. Otpor i hrabrost su „nagrađeni“ okruženjem i ponižavajućom predajom 21. kordunaškog korpusa. On jedini nije dobio naredbu o povlačenju. Tih sramnih dana, pali su u vodu svi raniji, u medijima eksploatisani vojni savezi sa SRJ i zajedničke odbrambene komande s Republikom Srpskom. Dok je područje RSK tukla hrvatska artiljerija, sistemi NATO, pa čak i artiljerija „mirovnih snaga“ iz Karlovca, krajiški raketni sistemi su ćutali. Oni su, prema dogovoru s predsjednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom onesposobljeni za dejstvo. Da nije tako dogovoreno, Hrvatska se ne bi ni odlučila na agresiju. Ćutala je i prva uzdanica, Republika Srpska, čija politička i vojna rukovodstva neće nikada saprati svoju sramotnu ulogu u slamanju RSK, čime su stvorili uslove i za svoje brze sunovrate. Izaslanici Radovana Karadžića su pregovarali s Hrvatskom na tlu Austrije o sudbini RSK. Mediji su lansirali lažne informacije o otvaranju fronta u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. Predsednik RSK Milan Martić je na dan napada, u 16,45 sati izdao dokumenat pod naslovom „ODLUČUJEMO“ u čijoj 1. tački piše: „Da se pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nesposobnog stanovništva iz opština: Knin, Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac.“ Kako u Krajini nije postojala oštra granica između vojske i naroda, došlo je do sveopšteg stihijskog povlačenja naroda i vojske iz Dalmacije i Like, novoizgrađenim prelazima preko Une, specijalno uređenim za ovu namenu. Srpske snage oko Benkovca su dobile naredbu o povlačenju na rezervne položaje kojih nije bilo. Benkovačka 92. brigada je od Zrmanje krenula u pravcu Knina s namerom da ga brani, ali je ovaj višegodišnji simbol srpskog otpora već bio okupiran. Četiri godine i 8 meseci Srbi u Jugoslaviji i svetu su izdašno materijalno pomagali i bodrili Knin. Hiljade konvoja je usmeravano u Knin, daleko manje u ostale delove Krajine. Bilo je ponosno reći da je pomoć dopraćena i uskladištena upravo u Kninu. Zato je pad Knina za 20 sati doživljen kao jedan od najvećih srpskih poraza u istoriji. Vojska RSK se utrkivala s narodom da pre njega napusti Krajinu (između Gline i Dvora na Uni). Najsavremeniji tenkovi su gazili traktore i zaprežna vozila vlastitog naroda. U Korenici je narod demonstrirao i proklinjao napuštanje Krajine. Komandant SVK general Mile Mrkšić je delovao zbunjeno i obezglavljeno. Nešto je šarao po geografskoj karti čudnom cimermanskom olovkom. On je na primedbu predsednika Skupštine RSK Rajka Ležajića 5. avgusta u Srbu: „Generale, ovo je izdaja!“ rekao: „Ne znam ništa. Dobio sam tri dana vremena da izvučem narod i vojsku.“ Oficiri su dobili plave koverte u kojima je bila naredba o povlačenju. Korpus za specijalne namjene, koji je krajem juna prigrabio najsavremeniju tehniku od ostalih krajiških korpusa (i time ih razoružao i oslabio), povlačio se bez ozbiljnije borbe iz RSK. Banijski korpus se povukao bez znanja Kordunaškog korpusa, priredivši Kordunašima okruženje hrvatskih jedinica pristiglih preko Petrinje i Kostajnice i 5. muslimanskog korpusa, koji je zaposeo desnu stranu komunikacije Glina-Dvor na Uni. U predelu Topuskog i Gline Kordunaški korpus i oko 20.000 civila su blokirani i posredstvom „mirovnih“ snaga pušteni da se Autoputom povuku prema Srbiji. Bila je to sramota nepoznata u istoriji srpskoga naroda: progon, egzodus i seoba jednog naroda biblijskih razmera. RSK je uoči napada 4. avgusta 1995. godine ostala bez podrške iz Beograda i Pala, Radovan Karadžić je neutralisao Ratka Mladića ukidanjem Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i formiranjem Generalštaba, postavljajući sebe za komandanta. Savezna Republika Jugoslavija je dala do znanja da neće reagovati prema Hrvatskoj u slučaju njenog napada na RSK. Znalo se i to da Istočnoslavonski korpus Vojske RSK neće dejstvovati. Vrhovna komanda iz Beograda je onemogućila upotrebu raketnih sistema, artiljerije i avijacije u toku hrvatske agresije. Komandant Vojske RSK nije priznavao naređenja i komandnu poziciju predsednika RSK Milana Martića. Njemu je bilo bitno da kao vojnik ne doživi klasičan vojnički poraz, odnosno da izvuče narod i vojsku iz RSK. Na dan agresije u RSK je vladalo bezvlašće. Većina članova Vlade i Skupštine nije bila u RSK. Oni su se već unapred dislocirali u Beograd i Banja Luku. Neosporno je i istinito, da je predsednik Srbije Slobodan Milošević dogovorio s Franjom Tuđmanom uništenje RS Krajine. On je preko svojih službi u Krajini pronalazio male ljude za prljave poslove.

    Činjenica je da su mediji u SRJ i Srbiji u danima agresije bili preplavljeni veselom muzikom i da narod nije bio informisan šta se dešava, sve do pojave jadnih i poniženih kolona koje su pristizale iz okupirane RSK. Za mnoge Krajišnike prave muke su počele posle povlačenja u Srbiju. Više hiljada vojnih obveznika je hapšeno i maltretirano od strane paravojnih jedinica Željka Ražnatovića Arkana, okrivljeno za „izdaju“, samo zato da bi se obični i nedužni ljudi optužili, pred javnošću, za pad Krajine. Odvođeni su u Erdut i druga mesta, gde su ih Arkanovi ljudi strahovito mučili, sakatili, ponižavali i slali ih na bosansko ratište.

    Vojni stručnjaci iz SAD pomagali su u pripremi hrvatske „Oluje“. SAD su dale značajnu logističku i političku podršku. Kao vrhunac, američki avioni su 4. avgusta bombardovali i uništili komunikacijski centar SVK na Ćelavcu, a par dana kasnije, na teritoriji Republike Srpske, zločinački su bombardovali kolonu srpskih izbeglica iz Kninske Krajine.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*