Prof. dr Gideon Grajf: Ustaše u Jasenovcu ubijale na 57 načina

Gideon Grajf, autor studije "Jasenovac, aušvic Balkana", izneo nove podatke o stradanju u logoru smrti. U hrvatskim logorima egzekutori uživali u mučenju, bili suroviji od Nemaca

1

RAZLIKA između Jasenovca i Aušvica je u tome što su ustaše uživale da ubijaju svoje žrtve, dok su Nemci koristili gasne komore, ubijali su sterilno, nisu želeli da im žrtve budu pred očima. Ustaše su, međutim, uživale da vide nečiju patnju, nečiji poslednji udah – kaže, za „Novosti“, prof. dr Gideon Grajf, glavni istraživač Instituta za Holokaust „Šem olam“ u Izraelu.

Profesor Grajf je tokom rada na studiji „Jasenovac, Aušvic Balkana“, otkrio zastrašujuće podatke o mučenju žrtava u Jasenovcu. Takođe, otkrio je da su ustaše primenjivale 57 načina ubijanja žrtava, da je to svetski rekord, te da su „smrt dovele do savršenstva“.

– Jasenovac je bio imperija smrti. U tom logoru ubijeno je minimalno 700.000, a možda i 800.000 Srba, i oko 40.000 Jevreja. Kompleks logora Jasenovac prostirao se na 46 kvadratnih kilometara, što znači da je bio šest puta veći od Aušvica – naglašava Grajf, koji je istraživanju Jasenovca posvetio četiri godine, tokom kojih je proučio sve arhive koje postoje.

Grajf oštro osuđuje pokušaje revizije istorije, uz ocenu da je to drugo ubistvo žrtava:

PREDLOŽEN ZA ORDEN UDRUŽENJE preživelih logoraša Jasenovca, SUBNOR i pripadnici nekadašnje Šeste, Sedme i Osme kordunaške divizije predložile su Grajfa za orden koji dodeljuje predsednik Aleksandar Vučić. – Ne radim to radi odlikovanja, već iz moralne obaveze – kaže Grajf. – Ako neko za to dodeli priznjanje, dobro, ali to nije razlog što ovako studiozno istražujem Jasenovac.

– Moramo usmeriti sve snage protiv revizionizma, kako te žrtve ne bi bile ponovo žrtve. Činjenice su činjenice, i ne možemo ih stavljati pod tepih, istina uvek izađe na videlo. Sve te pokušaje revizije istorije smatram detinjastim, svi oni su osuđeni na neuspeh.

On je rekao da Hrvati sami moraju da se pokaju za svoje zločine, kao što su to uradili Nemci, i primetio da se u udžbenicima u Hrvatskoj istorija ne tretira na pravi način.

Grajf ocenjuje da su Srbi i Jevreji kao braća i sestre zbog stradanja koja su pretrpeli, te da ne smeju da ćute o zločinima.

– Srbi i Jevreji su godinama patili. Mnogo smo slični. To mi daje snagu da radim – navodi naš sagovornik.

Grajf je podsetio na stradanje dveju čuvenih porodica, jedne srpske – i to familije naučnika Nikole Tesle, i jedne jevrejske – osnivača cionizma Teodora Hercla.

 

Dr Gideo Grajf; Foto: V.Danilov

– Uništene su dve porodice, iz jedne je bio srpski heroj, a iz druge jevrejski heroj. Iz Tesline porodice ustaše su ubile više od 70 članova – kazao je Grajf.

On je najavio i snimanje filma o Jasenovcu, koji će režirati Emir Kustirica.

Novosti

1 KOMENTAR

  1. KAKO JE PALA KRAJINA

    Okupacija Republike Srpske Krajine u akciji „Oluja“ početkom avgusta 1995. godine, u kojoj je Hrvatska angažovala 138.500 vojnika, pripremana je duže vremena, a definitivno je dogovorena 17. jula 1995. na Brionima. U pripremi „Oluje“ najviše su pored Franje Tuđmana i Gojka Šuška učestvovali generali: Gotovina, Čermak, Ademi, Rojs, Norac i Bobetko. Bila je to klasična agresija na miran i međunarodno „zaštićen“ narod. Predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman je preko medija pozvao Srbe sledećim rečima: „Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i, bez bojazni za svoj život i imovinu, dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema Ustavu i Ustavnome zakonu. Pozivam pripadnike srpskih paravojnih postrojbi, koji su svojevoljno ili prisilno mobilizirani, da predaju oružje hrvatskim vlastima uz jamstvo da će im biti udijeljena amnestija.“ Bila je ovo jedna od tipičnih prevara, koja potseća na mnoge iz vremena Drugog svetskog rata. U opštini Donji Lapac su ostala 43 građana srpske nacionalnosti, od kojih je 27 ubijeno. Otpora Vojske RSK gotovo da nije ni bilo, jer je njena komanda to onemogućila, osim na kordunaškom ratištu. Otpor i hrabrost su „nagrađeni“ okruženjem i ponižavajućom predajom 21. kordunaškog korpusa. On jedini nije dobio naredbu o povlačenju. Tih sramnih dana, pali su u vodu svi raniji, u medijima eksploatisani vojni savezi sa SRJ i zajedničke odbrambene komande s Republikom Srpskom. Dok je područje RSK tukla hrvatska artiljerija, sistemi NATO, pa čak i artiljerija „mirovnih snaga“ iz Karlovca, krajiški raketni sistemi su ćutali. Oni su, prema dogovoru s predsjednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom onesposobljeni za dejstvo. Da nije tako dogovoreno, Hrvatska se ne bi ni odlučila na agresiju. Ćutala je i prva uzdanica, Republika Srpska, čija politička i vojna rukovodstva neće nikada saprati svoju sramotnu ulogu u slamanju RSK, čime su stvorili uslove i za svoje brze sunovrate. Izaslanici Radovana Karadžića su pregovarali s Hrvatskom na tlu Austrije o sudbini RSK. Mediji su lansirali lažne informacije o otvaranju fronta u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. Predsednik RSK Milan Martić je na dan napada, u 16,45 sati izdao dokumenat pod naslovom „ODLUČUJEMO“ u čijoj 1. tački piše: „Da se pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nesposobnog stanovništva iz opština: Knin, Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac.“ Kako u Krajini nije postojala oštra granica između vojske i naroda, došlo je do sveopšteg stihijskog povlačenja naroda i vojske iz Dalmacije i Like, novoizgrađenim prelazima preko Une, specijalno uređenim za ovu namenu. Srpske snage oko Benkovca su dobile naredbu o povlačenju na rezervne položaje kojih nije bilo. Benkovačka 92. brigada je od Zrmanje krenula u pravcu Knina s namerom da ga brani, ali je ovaj višegodišnji simbol srpskog otpora već bio okupiran. Četiri godine i 8 meseci Srbi u Jugoslaviji i svetu su izdašno materijalno pomagali i bodrili Knin. Hiljade konvoja je usmeravano u Knin, daleko manje u ostale delove Krajine. Bilo je ponosno reći da je pomoć dopraćena i uskladištena upravo u Kninu. Zato je pad Knina za 20 sati doživljen kao jedan od najvećih srpskih poraza u istoriji. Vojska RSK se utrkivala s narodom da pre njega napusti Krajinu (između Gline i Dvora na Uni). Najsavremeniji tenkovi su gazili traktore i zaprežna vozila vlastitog naroda. U Korenici je narod demonstrirao i proklinjao napuštanje Krajine. Komandant SVK general Mile Mrkšić je delovao zbunjeno i obezglavljeno. Nešto je šarao po geografskoj karti čudnom cimermanskom olovkom. On je na primedbu predsednika Skupštine RSK Rajka Ležajića 5. avgusta u Srbu: „Generale, ovo je izdaja!“ rekao: „Ne znam ništa. Dobio sam tri dana vremena da izvučem narod i vojsku.“ Oficiri su dobili plave koverte u kojima je bila naredba o povlačenju. Korpus za specijalne namjene, koji je krajem juna prigrabio najsavremeniju tehniku od ostalih krajiških korpusa (i time ih razoružao i oslabio), povlačio se bez ozbiljnije borbe iz RSK. Banijski korpus se povukao bez znanja Kordunaškog korpusa, priredivši Kordunašima okruženje hrvatskih jedinica pristiglih preko Petrinje i Kostajnice i 5. muslimanskog korpusa, koji je zaposeo desnu stranu komunikacije Glina-Dvor na Uni. U predelu Topuskog i Gline Kordunaški korpus i oko 20.000 civila su blokirani i posredstvom „mirovnih“ snaga pušteni da se Autoputom povuku prema Srbiji. Bila je to sramota nepoznata u istoriji srpskoga naroda: progon, egzodus i seoba jednog naroda biblijskih razmera. RSK je uoči napada 4. avgusta 1995. godine ostala bez podrške iz Beograda i Pala, Radovan Karadžić je neutralisao Ratka Mladića ukidanjem Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i formiranjem Generalštaba, postavljajući sebe za komandanta. Savezna Republika Jugoslavija je dala do znanja da neće reagovati prema Hrvatskoj u slučaju njenog napada na RSK. Znalo se i to da Istočnoslavonski korpus Vojske RSK neće dejstvovati. Vrhovna komanda iz Beograda je onemogućila upotrebu raketnih sistema, artiljerije i avijacije u toku hrvatske agresije. Komandant Vojske RSK nije priznavao naređenja i komandnu poziciju predsednika RSK Milana Martića. Njemu je bilo bitno da kao vojnik ne doživi klasičan vojnički poraz, odnosno da izvuče narod i vojsku iz RSK. Na dan agresije u RSK je vladalo bezvlašće. Većina članova Vlade i Skupštine nije bila u RSK. Oni su se već unapred dislocirali u Beograd i Banja Luku. Neosporno je i istinito, da je predsednik Srbije Slobodan Milošević dogovorio s Franjom Tuđmanom uništenje RS Krajine. On je preko svojih službi u Krajini pronalazio male ljude za prljave poslove.

    Činjenica je da su mediji u SRJ i Srbiji u danima agresije bili preplavljeni veselom muzikom i da narod nije bio informisan šta se dešava, sve do pojave jadnih i poniženih kolona koje su pristizale iz okupirane RSK. Za mnoge Krajišnike prave muke su počele posle povlačenja u Srbiju. Više hiljada vojnih obveznika je hapšeno i maltretirano od strane paravojnih jedinica Željka Ražnatovića Arkana, okrivljeno za „izdaju“, samo zato da bi se obični i nedužni ljudi optužili, pred javnošću, za pad Krajine. Odvođeni su u Erdut i druga mesta, gde su ih Arkanovi ljudi strahovito mučili, sakatili, ponižavali i slali ih na bosansko ratište.

    Vojni stručnjaci iz SAD pomagali su u pripremi hrvatske „Oluje“. SAD su dale značajnu logističku i političku podršku. Kao vrhunac, američki avioni su 4. avgusta bombardovali i uništili komunikacijski centar SVK na Ćelavcu, a par dana kasnije, na teritoriji Republike Srpske, zločinački su bombardovali kolonu srpskih izbeglica iz Kninske Krajine.

POSTAVI ODGOVOR

*