Проф. др Љубивоје Стојановић: Божићни корак напред

0

Божићна радост требало би да даје меру и смисао животу сваког искреног хришћанина. Требало би, а да ли је тако?

Божићна радост требало би да даје меру и смисао животу сваког искреног хришћанина. Требало би, а да ли је тако?

Ако себи искрено одговоримо на ово питање доћи ћемо до различитих закључака. Не удаљавајмо се од себе трудећи се да у другима препознамо њихове мане и тако смислимо веште изговоре препуштајући се благданском весељу.

Проћи ће нам још један Божић, а да нисмо нимало померили себе напред, набоље. За већину људи нашег времена нема више дилеме има ли Бога. Проценти верника, атеиста или агностика небитни су, јер знамо да постоје две интересантне категорије: они који верују а не припадају, и они који припадају а не верују. Испитивања ко је верник а ко не свакако не даје реалну слику. Све док само један човек пати јер га прогоне због другачијих уверења не можемо говорити о оствареним верницима.

Централно питање нашег времена требало би да буде: Има ли наде за мене? Не само да ли ћу се запослити, добити повишицу, оженити се, купити ауто… Дубље треба сагледавати себе и свој живот. Само тако разумећемо смисао Христовог рођења од Дјеве Марије, у пећини витлејемској, уз песму анђела и гостопримство пастира.

Док мудраци, просвећени људи истраживачи смисла и циља живота долазе да се поклоне Богомладенцу дотле цар властодржац Ирод у страху од краја своје владарске каријере убија на хиљаде деце у Витлејему. Побожни Јосиф, који није ни отац ни очух Христов, већ сведок девојаштва Дјеве Марије, после почетне збуњености пристаје да узме учешће у благовесној и спасоносној стварности. Упитајмо се како бисмо се ми понашали да смо којим случајем били савременици тог догађаја? Добро размислимо!

Добро би било да препознамо у себи просвећену мудрост мудраца или чисту веру Јосифову и радост пастира који су угостили Богомладенца. Само немојмо да се заваравамо додајући превише својој доброти ако је нема довољно. Све ћемо лакше исправити ако се суочимо без самооправдања и самоосуђивања. Иако у себи препознамо Иродов страх не робујмо безнађу. Променимо своје ставове и почнимо да волимо оне који нас не воле. Тек тада ћемо још више волети и оне који нас воле.

Од помоћи је сазнање да је основна порука вере пре Христовог рођења била оваплоћење Сина Божијег, док је после тога главна тема обожење човека. Разумемо ли ми ово? Или смо под теретом преживљавања, које је најочигледније у недостатку мере у стицању иметка и присвајању туђег труда и зноја.

Колико их је оптерећено овим, било што не знају колико и шта имају или немају? Упитајмо се, без обзира на своје и туђе нуле, имамо ли себе? Да ли Божић само „обележавамо“ по инерцији друштвених догађања или бар тад успемо да станемо прекопута себе и упитамо се: Где си ти човече? Куда и како даље? Предлажем да избегнемо кратковеке жеље и циљеве, већ смо у „најлуђој ноћи“ пожелели другима и себи „много здравља и много пара“. Нисмо тиме наљутили никога, најмање Бога. Он нас воли, не љути се никад ни на кога.

Разумемо ли ми поруку Божића? Да, упитајмо се озбиљно како бисмо могли да сагледамо себе и свој живот без предрасуда. Видимо да нам много тога у животу измиче, пролази, нестаје, али немојмо губити креативност и жељу за иновативношћу. Жеља за животом је најсмисленије трагање. Потребно је, међутим, продубити, проширити и узвисити га. То је могуће ако препознамо у себи порив за вечношћу. Стварном, а не купљеном дуговечношћу која има свој крај.

Вечност се не купује, дата нам је. Потребно је, међутим, да све своје мисли и жеље покренемо напред ка долазећој и присутној вечности. То захтева просвећену веру, слободну од свих бесмислица и саможивости. Заснива се на несебичној и безусловној љубави божијој. Зато слављење Божића није повратак уназад него је смели ход напред са спремношћу да будемо иновативни и храбри да поверујемо у вечност коју нам је Бог дао већ на самом почетку.

Ми смо се одрекли тога дара. Бог нас није оставио у безнађу, позивао нас је непрестано и на крају постао човек. То знамо и у то верујемо. Али треба ићи даље како бисмо процес вере учинили онаквим какав треба да буде. То захтева нашу храброст, а не да се понашамо као „згажена бића“, како приговарају они који не желе веру. Нису они криви за то, наши поступци их наводе на то. Зато, будимо храбри и исправимо себе побеђујући све страхове у себи. Тако ћемо превазићи сва обожавања и сатанизације других јер ћемо разумети да је наша мисија да сведочимо вечност у времену.

Сведочити вечност значи стајати чврсто на земљи и бити сигуран у богодаровану вечност као једину непролазну будућност. Сви ми имамо много блокада у себи и препрека између себе, али ако почнемо да их отклањамо чињењем онога што можемо, на добром смо путу. Тада свако носи не само себе и свој живот већ је добронамеран према другима. Зато предлажем, покушајмо да иновирамо мирбожење, положајника и друге обичаје сталном спремношћу да волимо и праштамо

 

 

 

 

Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*