„Немам ја ништа против да власник пољопривредног земљишта производи оно што хоће, али сам против тога да држава плаћа то што он хоће да производи, већ само оно зашта наука и струка кажу да постоје компаративне предности – воћарска, виноградарска и сточарска производња.

Апсурдно је давати субвенције некоме ко има 20.000 хектара за ратарску производњу која је потпуно аутоматизована, где се фактор човек своди само на руковаоца пољопривредне механизације: они раде 15 дана у години, колико је потребно да се заврши цео циклус производње било пшенице, било кукуруза, шећерне репе, соје, сунцокрета, док се у сточарству ради 365 дана и 365 ноћи.

А шта су урадили ови наши врли агро-бизнисмени када су покуповали пољопривредне комбинате? Прво су отпустили раднике и стоку“

Ко год да заседне у фотељу министра пољопривреде, неће му бити лако, не само што из године у годину српски аграр пада на све ниже и ниже гране, што је аграрни буџет све мањи и тањи, број села без сељака све већи и већи, него и што ће глас једног од (до сада) најгласнијих критичара аграрне политике сваке власти у овом веку још јаче да се чује: др Миладин Шеварлић, професор агро-економије на Пољопривредном факултету и пољопривредни произвођач, изабран је за народног посланика на листи Двери-ДСС. „Нестраначки народни посланик, исто као и Ђорђе Вукадиновић, са исте листе“, инсистира Шеварлић.

„ВРЕМЕ“: Током широј јавности скоро па неприметне предизборне кампање, најавили сте да ћете на конститутивну седницу Народне скупштине доћи у народној ношњи.

МИЛАДИН ШЕВАРЛИЋ: Није то најважније, али је значајно због тога што визуелно опредељује моје поље активности у парламенту – пре свега пољопривреда и село, свакако и национална питања која су значајна за државу Србију и српски народ.

В: Зар није само по себи јасно да ће у фокусу вашег посланичког рада да буде село и пољопривреда. Чему и костим?

М.Ш.: Ја сам нестраначки народни посланик и мени нико не одређује ни форму понашања, ни начин изјашњавања. Конститутивна седница је свечана и мислим да је ред да дођем адекватно одевен.

В: Откако је вишестраначја, пољопривреда је обавезна тема сваке предизборне кампање: свима су уста била пуна пољопривреде, а када сељака питате како му је, одговор је „све горе и горе“.

М.Ш.: За разлику од претходних кампања, карактеристика ове је да готово ниједна партија, осим Српске радикалне странке колико је мени познато – остало су биле коалиције укључујући и победничку, није говорила о пољопривреди и селу, изузев моје маленкости. Иначе, карактеристика свих скупштинских сазива до сада је одсуство представника пољопривреде и села. Због тога је и однос извршне власти према аграру овакав какав је.

В: Какав је?

Према Закону о пољопривреди и руралном развоју, за аграр мора да буде резервисано најмање пет одсто укупног буџета Републике Србије: по томе, у овој години је аграрни буџет требало да износи 56 милијарди, јер је расходна страна републичког буџета за 2016. годину 1120 милијарди. Пет одсто од тога је 56 милијарди.

М.Ш.: Ако обрачунамо све врсте субвенција, укључујући и субвенције Управе за заштиту животне средине која до претходног сазива Скупштине није била у саставу Министарства пољопривреде, пољопривредници су ове године оштећени за 38,2 одсто буџетских средстава. Према мојој процени, од 2004. године до данас, од када је установљена ова форма аграрног буџета, а треба рећи да је аграрни буџет постојао од 1996. године и да је у појединим годинама био неупоредиво већи – чак и до десет одсто укупног буџета, српски пољопривредници оштећени су за око 100 милијарди динара.

То је потпуно супротно интенцији коју су имале све државе које су биле у процесу придруживања Европској унији, чак и пре стицања статуса земље кандидата за чланство у ЕУ, јер су све земље хтеле да помогну и поспеше подизање нивоа конкурентности сопствене пољопривреде, да би како-тако могле да издрже конкуренцију иако процес либерализације тржишта није био као што је код нас.

Ми имамо потпун процес либерализације тржишта пољопривредних производа већ другу годину, а још нисмо почели да користимо ни она минорна средства из ЕУ од 175 милиона евра за седмогодишњи период 2014–2020. година и уверен сам да нећемо ниједан цент искористити ни у 2016. години.

Образложење Министарства пољопривреде је да нису добили сагласност од међуресорног тела Владе Републике Србије да им се одобри запошљавање сто људи у Управи за аграрна плаћања, које би требало оспособити да могу да прихвате те послове и да могу да буду ресорни сервис.

Десетине хиљада партијски запослених кадрова у Србији није оптерећење буџета, а сто запослених стручњака неопходних српској пољопривреди испаде оптерећење. И нико то није саопштио у Парламенту, нити се ико сетио да сви они који се позивају на закон и законитост рада крше закон! Како онда могу да траже од пољопривредника да поштују закон?

В: У последњих 25 година у Србији је опробан сваки у свету познат модел субвенционисања пољопривредне производње: од премија по јединици мере остварене производње, преко кредита са субвенционисаним каматама, па субвенционисања пуког поседовања пољопривредног земљишта које је и даље на снази, једино што је капаљка скоро па сасвим заврнута.

М.Ш.: Субвенције су надомешћивање неког вида природне или законске хендикепираности једне групе у оквиру основног скупа, односно у оквиру целокупног скупа јединки које се посматрају, које се третирају тим прописом. Дакле, ми смо свима додељивали сто евра по хектару за закупљено државно пољопривредно земљиште, иако се знало да у централној Србији готово да нема државног земљишта.

Такође, тих сто евра по хектару исплаћивано је без обзира на класу земљишта, без обзира на науку о земљишту односно педологију, која вели да је по улагању у производњу гледано, један хектар прве класе једнак четири хектара осме класе.

Да је тада систем субвенција успостављен по том паритету, дакле за један хектар прве класе 12.000, а за један хектар седме или осме класе 48.000 динара, не бисмо сад имали овакав егзодус из пољопривреде и овакву девастацију села као што смо забележили само у последњих десет година: у том периоду уништено је 150.000 породичних пољопривредних газдинстава – практично 500 села са по 300 домаћинстава.

За кога смо ми испразнили та села? Чији је то план? Грешка је била и начин реализације првог аграрног буџета – без икаквог објашњавања народу, припреме пољопривредника…

Једноставно: лобистичка група у оквиру тадашњег Г17плус је направила своју филијалу у аграрном сектору Војводине, формирала клуб пољопривредника 105+ и практично највећи аграрни буџет у овом веку расподелила на свега 38.000 регистрованих пољопривредних газдинстава.

В: Али смо имали просечан принос пшенице од 3,2 тоне по хектару, кад добаци 3,4 тоне, онда се говори о рекорду, за разлику од оних социјалистичких времена кад је било срамота пожњети мање од пет тона.

М.Ш.: Поента је у томе што смо имали потпуно инвалидне податке о стању у нашој пољопривреди до Пописа 2012. године. Од 1960. до 2012, дакле, преко пола века програме развоја и стратегије базирали смо на методу „шацунга“ – ухватимо се за прстен па нам се јавља… Није баш тако, карикирам мало, али сад знамо да немамо милион и по хектара пољопривредног земљишта који су у статистици постојали.

В: Шта мислите о поновном увођењу земљишног максимума?

М.Ш.: Данска има земљишни максимум 300 хектара, али уз услов да фармер мора са члановима свог домаћинства да живи на фарми. Сад имамо пред Европским судом спор који води један купац из не знам које државе чланице ЕУ који је купио фарму у Данској, али не жели да живи на тој фарми и ови му то забрањују, хоће да му одузму купљену фарму да продају другом, а он се буни, потегао је спор код Европског суда. На другој страни имамо пример ортодоксне капиталистичке земље – Израела, где практично нема приватног пољопривредног земљишта.

В: За све може да се нађе неки пример и да се каже: видите, они тамо то раде овако и постижу онакве резултате, ако тако урадимо и ми ћемо да имамо такве резултате. Питање је шта ми да урадимо, шта ви као агро–економиста и пољопривредни произвођач препоручујете.

М.Ш.: Ја мислим да треба узети тај принцип Данске, направити упоредни модел и ограничити приватни посед на тих 300 хектара, изнад тога могу да постоје само предузећа у области агро-бизниса и она морају другачије да буду третирана. Данас у „чистој“ ратарској производњи, ово чистој под знаком навода, имате потпуно механизовану производњу и имате практично економију обиља која се своди на три или четири пољопривредне културе – кукуруз, пшеница, соја и сунцокрет.

В: Шта са сточарством?

М.Ш.: Потребно је да се развој сточарства усагласи са расположивим ресурсима за биљну производњу. И обавезати све оне, изузев оних који имају вишегодишње засаде – винограде, хмељнике и воћњаке и пластенике или повртарску производњу, да морају да имају одређени број условних грла стоке у складу са расположивом површином. Такође, треба да се одустане од модела суфинансирања само шталског начина узгоја стоке, поготово када је реч о говедарству, овчарству и козарству.

Ми морамо искористити расположиве компаративне предности, а то су пашњаци и ливаде: сва та површина стоји неискоришћена и мислим да практично посебно субвенције дајемо за то коришћење.

Ту је реч о синергији три бенефита: први је да искористимо расположиве природне ресурсе, други да повећамо здравствену безбедност стоке испашом, боравком на отвореном, и треће – да добијемо еколошки и здравствено безбедније млеко и месо, односно производе од млека и меса. У европским земљама стока је на испаши од Ђурђевдана до Митровдана, само код нас није.

В: Да се сточарска производња на тај начин исплати, тако би и код нас било.

М.Ш.: Ту мора да дође до удруживања не само пољопривредника – да заједнички обезбеде пастира или просторе за испашу, ту би било добро да дође до једног модела заједнички програмиране производње потрошача и произвођача. Да потрошач унапред уговори једну овцу, једно јуне, две свиње и тако даље, или група потрошача да уговори унапред са пољопривредницима и да суфинансирају производњу, а да на крају това/узгоја практично добије свој производ по ценама које су тржишне.

В: Хоћете да кажете да само треба да се договоримо, па ће све да буде лепо и красно?

М.Ш.: Постојале су у Србији некада потрошачке задруге, па ми смо их имали све до пре 30 година, чак и универзитетску потрошачку задругу.

В: Постојале су и земљорадничке задруге, па их сад нема.

М.Ш.: Из државног буџета суфинансира се страни инвеститор са чак 17.666 евра по новоотвореном радном месту укључујући у то и менаџере који су странци, као што је случај са Митросом у Сремској Митровици, а нема суфинансирања или барем заједничког државно-задружног партнерства да се изгради тридесетак центара за откуп, дораду, прераду и дистрибуцију пољопривредно-прехрамбених производа у чему би задругари били сувласници, који би после одређеног броја година, када ојачају, вратили држави та средства, да би држава та средства која је уложила улагала у друге национално потребне програме.

Треба да поставимо питање који је интерес државе да субвенционира 50 одсто вредности набавке једног комбајна, у износу од пола милиона евра, за једног власника који онда себе сматра успешним пољопривредником, а не да суфинансира куповину таквог комбајна задрузи, па да тај комбајн буде економски рационално коришћен као што се ради у другим земљама.

В: Задруга мора да постоји да би држава могла да суфинансира. Где је та задруга?

М.Ш.: Против сам оснивања патуљастих задруга, мој сан је Мигрос из Швајцарске: једна национална задруга, милион и деветсто двадесет хиљада чланова, управни одбор од једанаест чланова, 800 хипермаркета у власништву, 80 предузећа са 85.000 запослених радника, Мигрос банка, Мигрос институт са 300 запослених доктора наука и професора универзитета ангажованих стално или повремено… Па извините, молим вас, зар не може Србија да направи тако нешто?

В: Да замислимо ово – зазвони ваш телефон, ви се јавите, кад са оне стране мандатар Александар Вучић: „Господине Шеварлићу, да ли бисте се прихватили надасве значајног, али и туробног посла министра пољопривредног“? Какав је ваш одговор?

М.Ш.: Ма ко то био, министар пољопривреде би требало по функцији да буде и потпредседник владе. Зашто? Зато што је реч о једној трећини друштвеног производа земље који се формира у аграрном сектору и око аграрног сектора, 45 одсто становништва живи на селу, 85 одсто територије је рурално подручје. Ако тај ресор не заслужује да министар пољопривреде по функцији буде и потпредседник владе, онда не знам ко заслужује.

В: Сагласи се, рецимо, са тиме мандатар. Шта даље?

М.Ш.: Под хитно да се изврши ребаланс буџета и надоместити разлика до 56 милијарди колико треба да добије пољопривреда и село у 2016. години. Такође, да се изради динамика обештећења пољопривреди и селу за оних 100 милијарди који су јој закинути у периоду од 2004. до данас.

В: Ништа мање него сто и кусур милијарди. А одакле паре?

М.Ш.: Нека за почетак свега 50 одсто онога што се издваја за суфинансирање странцима буде преусмерено директно у агро-бизнис сектор.

В: Кад кажете „агро–бизнис“ мислите на…?

М.Ш.: Мислим на предфармерску, фармерску и постфармерску производњу – производњу минералних ђубрива и све хемије за пољопривреду, пољопривредне механизације и свих инпута за пољопривреду, у биљну и сточарску производњу, прехрамбену индустрију и део трговине који се односи на пољопривредно прехрамбене производе. Ту у ширем контексту може да дође и пољопривредно образовање, научно-истраживачки рад…

В: Шта од тога види пољопривредни произвођач?

М.Ш.: Направи се програмско субвенционисање само за набавку два инпута, када је реч о биљној производњи – за дизел гориво и минерално ђубриво, све остало нека пољопривредници финансирају сами. Тачно се знају нормативи по хектару колико треба дизел горива и тачно се знају нормативи колико треба минералног ђубрива.

Немам ја ништа против да власник пољопривредног земљишта производи оно што хоће, али сам против тога да држава плаћа то што он хоће да производи, већ само оно зашта наука и струка кажу да постоје компаративне предности – у нашем случају воћарска, повртарска, виноградарска и сточарска производња.

Апсурдно је давати субвенције некоме ко има 20.000 хектара за ратарску производњу, која је потпуно аутоматизована, где се фактор човек своди само на руковаоца пољопривредне механизације: они раде 15 дана у години, колико је потребно да се заврши цео циклус производње било пшенице, било кукуруза, шећерне репе, соје, сунцокрета, док се у сточарству ради 365 дана и 365 ноћи. Шта су урадили наши врли агро-бизнисмени када су покуповали пољопривредне комбинате? Прво су отпустили су раднике и стоку.

В: Шта радимо са државним пољопривредним земљиштем?

М.Ш.: Државно пољопривредно земљиште треба да се даје индивидуалним газдинствима у дугорочан закуп, с тим да се претходно изврши анализа земљишта које се даје у закуп и да такво земљиште мора и да се врати.

В: Колико земље ви поседујете?

М.Ш.: Сада је негде око 4,5 хектара обрадивог, са шумом пет хектара. На једној парцели од два и нешто хектара имам пшеницу, а на другом делу је соја.

В: Пшеница је скоро под руком. Какав принос очекујете?

М.Ш.: Обично пожњем између пет и шест тона по хектару. Ове године сам применио пуну агро-технику и очекујем преко седам тона. Да имам систем за наводњавање са једним или два наводњавања у сезони, било би још боље. Међутим, огромни су ломови на светском тржишту пшенице. Десило се нешто што је пре двадесет година било незамисливо – да Русија постаје највећи извозник пшенице. Управо зато саветујем малим пољопривредницима као што сам ја да се оријентишу на високо доходовне производње – повртарство, воћарство и виноградарство, све у зависности од педолошких и климатских услова, али да све то морају да базирају на економији знања и на удруживању.

В: Али сејете пшеницу.

М.Ш.: Намеравам да у сарадњи са једним мојим рођаком, који ће ускоро бити слободан што се тиче радног ангажовања, променим структуру производње, да идем у воћарство. Надам се да ћу да припремим добар бизнис план па да конкуришемо за средстава из ИПАРД-а, надам се и сарадњи са неким воћарским задругама, да наступимо заједно.

Зоран Мајдин

Извор: Време

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*