Професор Миодраг Зец: „Човек је вишак у Србији“

0

„Док ми средимо државу, нећемо више имати квалитетан кадар да ради у њој, остаћемо хендикепирани… Сваки резултат у Србији има своју тамну страну и требало би да се Влада замисли над тиме“, упозорава Зец.

Kако истиче, Влада није урадила реформу јавних служби, просвете и здравства, а притом су ти сектори драматично кажњени смањењем зарада.
– Уштеде су остварене, а ништа се није променило, није утврђено које су нам болнице и школе потребне, ко и како треба да се лечи, ко да студира, какве школе треба да буду, па да све то буде база за нову структуру. Но ради се линеарно, да се кажњавају сви, па су тако плате смањене Београдском универзитету, који је побољшао своју позицију на Шангајској листи, као и хиљадама других школа које и не требају овој земљи и било би корисно да се угасе због загађивања простора.

– Влада пак говори да су сада, након најављеног повећања, плате и пензије никад веће.

– Влада говори о повећању пензија, а не спомиње уопште да треба вратити њихово незаконито смањење. Ниједна влада у свету није урадила ово што је наша, која је променила релативне односе смањивши пензије само неким категоријама. Пензије морају да зависе искључиво од уплаћених доприноса. И не зна се уопште хоће ли пензионерима то бити враћено, а највероватније неће. Плате у јавном сектору се могу мењати, незадовољни могу наћи други посао, али пензионери немају избор. Доприноси за пензије су већ плаћени и то је мењање правила „екс пост“.

– Kажу да се бележи и пораст броја запослених.

– Иако се однос између запослених и незапослених благо побољшао, однос између издржаваних и активних лица није, као ни однос између пензионера и радно способног становништва. То није добро. Такође се драматично погоршава однос рођених и умрлих, младих и старих. Базично питање је зашто је човек овде вишак и зашто овде никоме није потребан и зашто се сматра да је он трошак, а код Ангеле Меркел је развојни потенцијал.

– Ипак, Влада се хвали резултатима свог рада.

– Постоје неки објективни резултати примене програма којима се Влада нашироко поноси, а увек када имате неке резултате, мора се поставити питање како су они остварени. Овде је први постигнут резултат тај што је уравнотежен буџет, на неки начин се појавио и неки мали текући суфицит, што је само по себи добра вест. Међутим, када се погледа како је то урађено, да је базично урађено драматичним и противзаконитим смањењем пензија, то онда девалвира све то што Влада говори.

– Шта још од горућих питања Влада није решила?

– Другу ствар коју Влада није урадила, а обећала је, то је радикална реформа јавног сектора, што је сада под притиском ММФ-а постало очигледно јер су губици вишеструко већи него ово што је уштеђено на нивоу пензија. Треће што Влада није урадила, а такође је требало, то је реформа државе, државне управе, прављења државе као ефикасан инструмент.

– Је ли добро што је бар почело са смањењем броја запослених у јавном сектору?

– Влада смањивање броја запослених спроводи на начин добровољног одласка и пензионисања. Ако се то тако настави, једног момента у не тако далекој будућности сви јавни службеници у Србији имаће 65 година, што је потпуно бесмислено. Влада нема тај приступ да редефинише читав приступ јавне управе, што ће бацити сенку на будућност и све ове резултате. Потребан је јасан концепт каква и колика држава нам је потребна, као и остале јавне службе.

– Ако ништа, имамо макар стопу раста.

– То је позитивна ствар, али увек кад постоји раст, питање је која је његова структура, колико кошта и колико је одржив. Та стопа раста није уопште драматично висока, сви у окружењу имају већу стопу раста, што и на тај резултат баца сенку. А сенку на тај резултат баца и то што је тај раст остварен драматичним повећањем стопе стимулације инвеститора, а то се не може на дужи рок одржати и показује да амбијент привређивања није промењен. Јер када стану стимулације, стаће и инвестиције.

У ЕУ ко Мојсије што је…

– Kако вама делује, идемо ли ми и даље ка Европи?

– Влада свакако мора да зна шта ће бити на крају пута. Ми ћемо тако отићи на европски пут у нади да нас не чека то што нас чека, па ћемо ићи тако и ићи, па се после враћати. То је проблем. Влада мора да види где ће стићи, као Мојсије када води, он лута пустињом, али са јасном представом где ће на крају стићи – у обећану земљу. Он није, али други јесу. На то питање ми нисмо, а морамо одговорити, где ћемо стићи.

 

 

Ало

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*