ПРОЈЕКАТ „ХИТЛЕР“ – Како су Лондон и Вашингтон направили Трећи рајх

0

Ко је у ствари финансирао долазак Хитлера на власт?

Историчари још увек нису усагласили ставове о овој теми: неки верују да су нацисти представљали тајни план немачког Рајхсвера који је подгревао сан о освети због пораза у Првом светском рату, док други доказују да су главни спонзори фирера били немачки индустријалци.

Међутим, када је на нирнбершком суђењу Јалмар Шахт, бивши председник Рајхсбанке и министар економије, предложио, правде ради, да се на оптуженичку клупу доведу и они који су „однеговали“ Трећи рајх, поменувши притом америчке корпорације „Џенерал моторс“ и „Форд“ али такође и Нормана Монтехјуа који је руководио Банком Енглеске, Американци су са њим одмах направили договор, обећавши му слободу у замену за ћутање. И Међународни војни суд је у потпуности ослободио Шахта, упркос протестима совјетских адвоката.

Тајну англосаксонске помоћи Хитлеру у почетној фази његове партијске каријере однела су у гроб два човека – неприметан на први поглед швајцарски финансијер Вилхелм Густлоф (није случајно после његове смрти његово име фирер дао највећој немачкој крстарици), и Франц Шварц, благајник НСДАП (Национал социјалистичке немачке радничке партије, прим. прев.).

Густлофа, који је убијен 1936. у швајцарском Давосу од стране неког слабашног студента, Јалмар Шахт је називао „сталним посредником“ између енглеских и америчких корпорација с једне стране, и нациста с друге стране (по неким подацима Густлоф је посредовао од 1925- 1929 године). Што се тиче обергрупенфирера СС, Шварца, и он је умро ништа мање чудно од Густлофа – требало је да га 2. децембра 1947. године ослободе из филтрационог логора у Регензбургу, али генерал није доживео да изађе на слободу. Доручковао је, осетио слабост и после сат и по времена умро „због стомачних проблема“ – како је написано у лекарском налазу. У априлу 1945 године Шварц је у „Браон кући“, седишту НСДАП (штаб национал социјалистичке немачке радничке партије у Минхену), спалио сву финансијску документацију која би могла да искомпромитује представнике сила победница и зато је наивно очекивао блажи третман.

Први сандук са страним новцем Хитлер је добио од власника Шела

Али, без обзира на то што су два најважнија сведока заувек заћутала, неким историчарима је успело да добију сведочанства о англосаксонском спонзорисању Хитлера и његових следбеника. Конкретно, Италијан Гвидо Ђакомо Препарата, који је скоро две деценије посветио истраживању повезаности нациста са пословним круговима у Лондону и Вашингтону, поименце је навео оне који су “браон кошуљаше” довели на власт:

“Ко је финансирао нацисте од самог почетка? Према смешној причи која је упорно наметана, нацисти су се сами финансирали сакупљањем новца на митинзима”. Даље Препарата убедљиво доказује: највећи део новца нацистичке партије био је иностраног порекла. Прекоокеански финансијски кланови Моргана и Рокфелера су преко банке Chase National на Вол стриту пласирали  акције IG Farbenindustrie и низа других немачких фабрика хемије (касније је “дете” Крупа прешло под контролу Рокфелеровог Standard Oil-а) а преко банке Dillon&Rid, Vereinigte Stahlwerke Алфреда Тисена.

Препарата је писао: ”До 1933. године, када је постало непобитно да је компанија AEG финансирала Хитлера, 30% вредности акција припадало је њеном америчком партнеру General Electric.“ На тај начин „током 15 година, од 1919. до 1933. англосаксонска елита се активно мешала у немачку политику имајући намеру да створи опскурни покрет који би се могао искористити као пијун велике геополитичке интриге. Енглеска и Америка нису створиле хитлеризам, али су управо оне направиле услове у којима се једино могао појавити овај феномен.” – сматра историчар Препрата.

А ево шта је писао немачки историчар Јоахим Фест, други истраживач финансијских токова који су водили ка Хитлеру: “У јесен 1923. године Хитлер је отпутовао у Цирих и вратио се отуда, како се причало, “са сандуком пуним швајцарских франака и доларских новчаница”. Дакле, уочи покушаја “пуча у пивници” неко је за будућег фирера издвојио солидну суму у страном новцу”.

Тај “неко”, по неким подацима, био је нико други до Сер Хенри Детердинг, директор холандско-енглеског концерна Shell. Он ће и касније наставити да финансира Хитлера и то – преко Вилхелма Густлофа. Занимљиво је да суд у Минхену, где се судило пучистима, успео да докаже само то да је нацистичка партија добила за организацију побуне само 20 хиљада долара од индустријалаца из Нирнберга. Али, само трошкови хитлерових сарадника су процењивани на на најмање 20 пута већу суму! Априла 1924. године Хитлер је осуђен на 5 година затвора због издаје државе, али већ у децембру 1924. године он излази на слободу, купује вилу Berghof и почиње са штампањем поново покренутог листа Völkischer Beobachter (Народни посматрач). Поставља се питање – на чији рачун?

Јоахим Фрост је писао: ”Од 1924. године финансијери и индустријалци који су били симпатизери Хитлера (Тисен, Фоглер, Кирдорф и Шредер) тајно су давали нацистима значајне суме новца. Притом су нацистичке вође јуришника и страначки руководиоци били плаћени у страној валути”. Треба напоменути да су Фоглер и Шредер били више амерички него немачки бизнисмени, јер су своје богатство стицали пре свега преко океана. Међу Хитлеровим спонзорима били су и други контроверзни ликови – на пример директор IG Farbenindustrie Макс Варбург који је био рођени брат Пола Варбурга, директора Банке Федералних резерви из Њујорка. Или Карл Бош, који је био на челу немачког огранка компаније Ford Motor.

И како су онда немачки индустријалци могли да пожеле долазак Хитлера на власт? Јер национал-социјалисти су, ништа мање од бољшевика, желели да ограниче индустријалце!

За шта је Хенри Форд награђен највишим орденом Трећег рајха

Хенри Форд је од Хитлера добио орден Трећег рајха највишег реда. У поседу америчког Џенерал моторса био је Опел, један од највећих немачких произвођача аутомобила који је производио војне камионе модела „Блиц“ (Муња)

Пошто смо већ спомињали Форда, 1931. године новинарка америчких новина Detroit News, која је допутовала је у Немачку да интервјуише перспективног политичара Адолфа Хитлера, са изненађењем је на његовом радном столу видела слику њој добро познатог човека – Хенрија Форда. “Он је моја инспирација” – објаснио јој је Хитлер. Али Форд није био само инспирација главног нацисте, већ је био и његов великодушни спонзор. Форда и Хитлера је спојио заједнички став о антисемитизму. Још почетком 20-их година “дедица Форд” је о свом трошку штампао и послао у Немачку полумилионски тираж књиге “Протоколи сионских мудраца”, а затим и две своје књиге: “Светско јеврејство” и “Активност Јевреја у Америци”. Крајем 20-их и почетком 30-их година Форд је, према неким подацима, врло великодушно подржавао НСДАП (национал-социјалистичку партију нациста) о чему су сачувана писмена сведочанства Франца Шварца, који додуше није навео о којим се конкретним сумама ради. У знак захвалности Хитлер је наградио Форда великим крстом немачког орла, што је био највиши орден рајха којим је могао бити одликован неки странац. То се десило 30. јула 1938. године у Детроиту, на празничном ручку коме је присуствовало више од хиљаду и по најпознатијих Американаца. Орден је уручио немачки конзул. Кажу да је Форд био толико ганут да је чак плакао. Након тога је Форд преузео на себе комплетно финансирање хитлеровог пројекта “народни аутомобил” – њему је на крају и припало 100% деоница новоформираног концерна Volkswagen.

Веза између Форда и Хитлера је била толико јака да се није прекидала ни у време рата. У то време у Америци је био донет посебан закон којим се забрањује свака сарадња са Хитлеровцима (Trading with the enemy act), али за Форда изгледа тај закон није важио. 1940. Форд је одбио да прави авионске моторе за Енглеску која се борила против Немачке, док је истовремено у граду Поаси његова нова фабрика почела са производњом мотора за немачке авионе. Фордове европске фабрике су 1940. године испоручиле Хитлеру 65 000 камиона – и то бесплатно! У окупираној Француској фордова фабрика је наставила да производи камионе за Вермахт, док је његова друга фабрика у Алжиру камионима и оклопним возилима снабдевала Хитлеровог генерала Ромела.

Још једна значајна напомена: на крају рата савезнички бомбардери су до темеља разорили немачки град Келн. Неким чудом (?) нетакнуто је остало само неколико Фордових аутомобилских фабрика. Без обзира на то, Форд (и његови конкуренти из General Motors-a) су од америчкe владе добили обештећење за штету „која је нанета њиховој имовини на непријатељској територији”. Притом, General Motors је био власник Opel-а, једног од највећих немачких произвођача аутомобила који су производили војне камионе модела “Блиц” (муња). На тим возилима мајстори су правили по ужасу познате “гасвагене” – гасне коморе на точковима. Пред почетак другог светског рата, укупна улагања америчких корпорација у немачке филијале и представништва били су око 800 милиона долара. Фордова улагања су процењивана на 17,5 милиона, улагања Standard Oil-а (сада Exxon) на око 120 милиона а General Motors-а на око 35 милиона долара.

Токове новца из САД у Немачку контролисао је шеф америчке обавештајне службе

Сетите се епизоде из филма „Седамнест момената пролећа”, где се нацистички генерал Карл Bолф среће са шефом ЦИА Аленом Даласом? Историчари се често питају: зашто је председник Рузвелт на сепаратне разговоре у Швајцарску послао баш Даласа? Разлог за то је очигледан.

У јануару 1932. године дошло је до сусрета Хитлера са британским финансијером Норманом Монтехјуом. Доктор историјских наука и академик војних наука Јуриј Рубцов сматра да је на том састанку “закључен тајни договор о финансирању НСДАП”. „Том састанку – пише Рубцов – присуствовали су такође и амерички политичари, браћа Далас, о чему не воле да говоре њихови биографи”. Један од браће Далас је будући шеф ЦИА Ален Далас. Да ли је могућа ова коинциденција? Како тврде неки историчари, баш је Далaс лично контролисао све финансијске токове новца који је стизао у рајх почевши од Хитлерове изборне кампање 1930. године. Половину кампање je заправо финансирао IG Farbenindustrie, који је у то време био под контролом Рокфелеровог Standard Oil-а. Зато је Рузвелт на тајне преговоре послао баш Даласа само из тог разлога што је њему боље него иком другом било познато ко од Американаца колико уложио у Хитлерово уздизање на власт и касније у економски раст Трећег рајха. Зашто је Далaс тако детаљно испитивао генерала Волфа о активама и златним резервама „нове немачке власти”? Због тога што су му дали задатак да што пре „поврати” све трошкове!

Тема о финансирању Хитлера од стране англо-америчких компанија је толико опширна да не може да стане у један новински чланак. Изван ове приче остала је прича о Ернсту Ханфштенглу (Ernst Hanfstaengl), американцу немачког порекла који је 20-их година био веза америчке обавештајне службе до Адолфа Хитлера и који је будућем фиреру предао новац од прекоокеанских бизнисмена. Није било могуће у потпуности разјаснити ни улогу Енглеза Нормана Монтехјуа у финансирању Хитлера и расколу британске елите. Надамо се да ћемо продужити започету тему у једном од следећих бројева”Наше верзије”.

_____________

Мишљења

Николај Стариков, историчар, публициста:

Ако прочитате књиге Хитлерових биографа, приметићете да ни један од њих није могао да наведе ни једну чињеницу о спонзорисању нациста до 1932. године. 1932. године, када је Хитлер дошао на власт, тачније –  када су га “за крагну” довукли на власт, појавило се много оних који су хтели да му дају новац. А ко је онда финансирао национал-социјалисте до тада, од 1919. – 1932. године? Када је 1922. године у немачкој почела потрага за новим политичким личностима, нико се није спремао да гура Хитлера на власт – о њему се даље од Минхена уопште није ни знало. Због тога се војни аташе САД у Немачкој, капетан Труман Смит, у почетку сретао са другим људима, са бившим генералом Лудендорфом који је командовао немачком војском у Првом светском рату, са крунским принцем Рупрехтом. Они су и испричали Американцу о новој ”звезди у успону”. 20. новембра 1922. године капетан Смит се срео са будућом фирером у његовом убогом станчићу. Непознати вођа мале локалне партије говорио је о својој намери да “ликвидира бољшевизам”, “збаци окове Версаја”, “успостави диктатуру”. Тако је Хитлер сам себе предложио да буде “мач цивилизације” у борби против марксизма, то јест – са Русијом. Јенкију се Хитлер учинио толико перспективним да је истог дана будућем фиреру додељен “посматрач” из САД, Ернст Франц Седвик Ханфштенгл. Од тог момента је могуће говорити о америчкој контроли Хитлера. Финансирање је ишло преко Швајцарске – одатле је добијао новац “за револуцију” и Владимир Уљанов – Лењин.

***

Леонид Ивашов, генерал-пуковник, председник Академије за геополитичке проблеме:

Један од разлога због чега су САД и Велика Британија подржали Хитлеров режим су изводи из радова англосаксонских геополитичара Мак Киндера и Мехена, о смртној опасности по интересе држава “морских цивилизација” коja прети од стварања руско-немачког савеза. У том случају би Лондон и Вашингтон морали да забораве на светску доминацију а изгубили би и низ колонија. Рапалски договор 1922. године и зближавање Немачке и СССР које је уследило, посебно у војним и војно-индустријским областима, оснажили су могућност стварања савеза против англосаксонаца. Хитлер је остао скоро последња нада да се сруши формирани савез Москве и Берлина.

Чини ми се да је Хитлер био јавни штићеник англосаксонске елите и светског капитала. На чему се заснива то уверење?

Прво: Хитлер је поступао насупрот свим закључцима оснивача немачке класичне геополитичке и војне стратегије, који су за главне немачке противнике сматрали земље „прекоокеанске цивилизације” и који су поштовали завештање „гвозденог канцелара“ Бизмарка: „никада не ратовати са Русијом“.

Друго: Управо су британске банке финансирале развитак одбрамбене индустрије Хитлерове Немачке, док је лондонска дипломатија подстицала кретање Хитлера на исток.

 

Пише: Руслан Горевој
Текст изворно објављен 18.05.2015. на сајту Версия.ру
Превод са руског за СРБски ФБРепортер: Љиљана Јовановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*