Прота Милош Весин: „Бог који је љубав ће нам судити за нељубав“

У недељу месопусну, 19. фебруара, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, Eвхаристијским сабрањем началствовао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Прота Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки произнео је беседу после прочитаног Јеванђелског одељка. Његову беседу преносимо у целости:

0

„Замислите драга моја браћо и сестре да се неким чудом пре, рецимо, 375 година погубише сви примерци Светога Писма из читавога света. Али да је неким случајем сачувано само ово данашње Јеванђељско зачало које се чита у ову недељу коју знамо као Недеља о страшноме суду. Верујте да би нам само то што би остало од читавог Божанственог писма било више него довољно за наше спасење.

Свакога дана широм васцелог православља, на вечерњу, на јутрењу, на Божанственој Литургији одјекују речи једне од молитава која је део такозване прозбене јектеније где се на крају каже: „Да крај живота нашега буде хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду, молимо“.

Историја Хришћанске уметности је небројено пута покушала да изобрази кроз ликовна дела различитих епоха и стилова у чему ће бити страхота тог страшног суда. И обично ми видимо оно што за нас који смо омеђени временом и простором а у великој мери укорењени у страх оно што представља избор зебње и оно што за нас јесте патња, мука и што јесте страшно. Међутим, страшни суд ће бити страшан не по страхоти мучења него по страхоти онога што ће се збити о другом доласку Господњем, јер ће Бог који је љубав судити нама за нељубав.

У једној од својих највеличанственијих проповеди, тумачењу на 38 псалам, Свети Јован Златоусти као у некој визији разговара са Христом управо о овом последњем суду, па поставља питање али Господ кроз њега и одговара па каже: „Господе, а зашто ћеш нам судити једнога дана“? И онда другачијим гласом сада казује Христове речи које он чује и каже: „Нећу вам судити зато што сте блудничили, лагали и крали, мада и за све то ћете одговарати. Него ћу вам судити за немилост. Судићу вам зато што сте имали такву снагу при руци а нисте је искористили. Судићу вам за немилост“.

Верујте да нема страшнијег момента који човек може себи да замисли него тај који ће се десити свакоме од нас, веровали ми то или не.  То је неминовна чињеница, да ће Бог који је љубав нама судити за нељубав.  И све ово што данас чусмо у овом Јеванђељу: гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, болестан и у тамници бејах и посетисте ме или ненахранисте ме, ненапојисте ме, непосетисте ме – то су и заправо једини стандарди нашег хришћанског живота. Једино мерило по којем ће нам  се судити.

Ако смо ми како то врло често и умемо и волимо да кажемо, духовна деца Светога Саве, који је нашу лозу накалемио на Христа као на чокот, јер Христос је рекао „Ја сам чокот а ви лозе“ – онда би у једном мало ближе схваћеном породичном систему вредности, Свети Ћирило и Методије били наши дедови у вери. Ако нам је Свети Сава отац, апостоли словена Ћирило и Методије би били наши дедови, али не би смели никако запоставити ни нашег прадеда. Многи се од нас не сећају свог физичког прадеда, али би сви ми православни, поготово ми православни словени и међу њима ми Срби, требало да се сећамо нашег духовног праоца, прадеде нашег Фотија, Светог Патријарха Константинопољског чију успомену данас прославља наша православна црква. Зашто га баш данас помињемо?  Зато што је данас дан његовог помена али и зато што нам је од Светог Фотија остала једна блистава реченица. Реченица коју је он искалио из своје духовности, он који је био и духовни и интелектуални горостас  IX  века.  На једном месту у својој проповеди Свети Фотије је рекао: „Пост је апсолутно ништаван без милостиње и добрих дела и такав пост за који се припремамо је налик предивној кући која је савршено изграђена али у којој човек живи окружен змијама и шкорпијама“.

Ето, на тај начин Свети Фотије пореди живот без милостиње. И док још имамо времена, а не знате ни ви као што не знам ни ја у који ће час или дан Господ закуцати и на врата нашег живота, без обзира колико год да нам се чини да смо још увек или млади или средовечни, да смо доброга и крепкога здравља – онај час се никада не зна. А када тај час дође онда нам остаје само да сачекамо онај последњи час када ће Господ доћи да суди, када ће се, како то православна химнографија прелепо описује – отворити књиге. Какве књиге? Књиге наших дела и наших недела.

Дакле, док још увек имамо времена, потрудимо се да нахранимо гладног, да напојимо жедног. Ако и нисмо у стању буквално да пружимо комад хлеба и некога да напојимо. Пружимо онима око нас ону врсту хране која је данас толико потребна и толико неопходна. Поклонимо мало онога што мислимо да имамо а заправо немамо и није наше а то је време. Поклонимо мало времена онима којима би то време нешто значило. Дајмо мало више стрпљења у овој свеколикој  нестрпељивости. Па ћемо видети да и то и те како могу да буду и јесу дела милосрђа. Имајмо мало више разумевања и будимо спремни да опраштамо. Јер иначе, без свега тога, без милостиње којој нас Господ данас поучава, и без праштања о чему ћемо у идућу недељу чути – наш пост али и наше читаво хришћанско живљење нема апсолутно никаквог смисла. Све је заиста један празан простор у који  ми, овакви какви јесмо, мање више празни или испуњени потпуно погрешним садржајима, лутамо  и тумарамо мислећи да живимо а у ствари све то није живот.

Не заборавимо да једино мерило увек јесте и увек биће само и једино љубав. Према томе, богатимо се у љубави и у добрим делима јер љубав се ничим другим не доказује и не пројављује до добрим делима.

Нека би нам Господ молитвама прадеде нашег духовног Светог Фотија Цариградског и Светог Вукола Смирског, дивних светих чију успомену данас прослављамо, подарио снаге да се вазда богатимо у љубави Христовој и да имамо милости, па да не бисмо и ми једнога дана чули те страшне, заиста страшне речи, речи по којима ће последњи суд бити страшан: „Идите од мене проклети, не познајем вас“. Потрудите се да нас Господ тада препозна. Амин.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*