Prota Miloš Vesin: „Bog koji je ljubav će nam suditi za neljubav“

U nedelju mesopusnu, 19. februara, u Sabornom hramu Svetog velikomučenika Georgija u Novom Sadu, Evharistijskim sabranjem načalstvovao je Episkop novosadski i bački gospodin Irinej. Prota Miloš Vesin, paroh južnočikaški i lensinški proizneo je besedu posle pročitanog Jevanđelskog odeljka. Njegovu besedu prenosimo u celosti:

0

„Zamislite draga moja braćo i sestre da se nekim čudom pre, recimo, 375 godina pogubiše svi primerci Svetoga Pisma iz čitavoga sveta. Ali da je nekim slučajem sačuvano samo ovo današnje Jevanđeljsko začalo koje se čita u ovu nedelju koju znamo kao Nedelja o strašnome sudu. Verujte da bi nam samo to što bi ostalo od čitavog Božanstvenog pisma bilo više nego dovoljno za naše spasenje.

Svakoga dana širom vascelog pravoslavlja, na večernju, na jutrenju, na Božanstvenoj Liturgiji odjekuju reči jedne od molitava koja je deo takozvane prozbene jektenije gde se na kraju kaže: „Da kraj života našega bude hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran i da dobar odgovor damo na strašnom Hristovom sudu, molimo“.

Istorija Hrišćanske umetnosti je nebrojeno puta pokušala da izobrazi kroz likovna dela različitih epoha i stilova u čemu će biti strahota tog strašnog suda. I obično mi vidimo ono što za nas koji smo omeđeni vremenom i prostorom a u velikoj meri ukorenjeni u strah ono što predstavlja izbor zebnje i ono što za nas jeste patnja, muka i što jeste strašno. Međutim, strašni sud će biti strašan ne po strahoti mučenja nego po strahoti onoga što će se zbiti o drugom dolasku Gospodnjem, jer će Bog koji je ljubav suditi nama za neljubav.

U jednoj od svojih najveličanstvenijih propovedi, tumačenju na 38 psalam, Sveti Jovan Zlatousti kao u nekoj viziji razgovara sa Hristom upravo o ovom poslednjem sudu, pa postavlja pitanje ali Gospod kroz njega i odgovara pa kaže: „Gospode, a zašto ćeš nam suditi jednoga dana“? I onda drugačijim glasom sada kazuje Hristove reči koje on čuje i kaže: „Neću vam suditi zato što ste bludničili, lagali i krali, mada i za sve to ćete odgovarati. Nego ću vam suditi za nemilost. Sudiću vam zato što ste imali takvu snagu pri ruci a niste je iskoristili. Sudiću vam za nemilost“.

Verujte da nema strašnijeg momenta koji čovek može sebi da zamisli nego taj koji će se desiti svakome od nas, verovali mi to ili ne.  To je neminovna činjenica, da će Bog koji je ljubav nama suditi za neljubav.  I sve ovo što danas čusmo u ovom Jevanđelju: gladan bejah i nahraniste me, žedan bejah i napojiste me, bolestan i u tamnici bejah i posetiste me ili nenahraniste me, nenapojiste me, neposetiste me – to su i zapravo jedini standardi našeg hrišćanskog života. Jedino merilo po kojem će nam  se suditi.

Ako smo mi kako to vrlo često i umemo i volimo da kažemo, duhovna deca Svetoga Save, koji je našu lozu nakalemio na Hrista kao na čokot, jer Hristos je rekao „Ja sam čokot a vi loze“ – onda bi u jednom malo bliže shvaćenom porodičnom sistemu vrednosti, Sveti Ćirilo i Metodije bili naši dedovi u veri. Ako nam je Sveti Sava otac, apostoli slovena Ćirilo i Metodije bi bili naši dedovi, ali ne bi smeli nikako zapostaviti ni našeg pradeda. Mnogi se od nas ne sećaju svog fizičkog pradeda, ali bi svi mi pravoslavni, pogotovo mi pravoslavni sloveni i među njima mi Srbi, trebalo da se sećamo našeg duhovnog praoca, pradede našeg Fotija, Svetog Patrijarha Konstantinopoljskog čiju uspomenu danas proslavlja naša pravoslavna crkva. Zašto ga baš danas pominjemo?  Zato što je danas dan njegovog pomena ali i zato što nam je od Svetog Fotija ostala jedna blistava rečenica. Rečenica koju je on iskalio iz svoje duhovnosti, on koji je bio i duhovni i intelektualni gorostas  IX  veka.  Na jednom mestu u svojoj propovedi Sveti Fotije je rekao: „Post je apsolutno ništavan bez milostinje i dobrih dela i takav post za koji se pripremamo je nalik predivnoj kući koja je savršeno izgrađena ali u kojoj čovek živi okružen zmijama i škorpijama“.

Eto, na taj način Sveti Fotije poredi život bez milostinje. I dok još imamo vremena, a ne znate ni vi kao što ne znam ni ja u koji će čas ili dan Gospod zakucati i na vrata našeg života, bez obzira koliko god da nam se čini da smo još uvek ili mladi ili sredovečni, da smo dobroga i krepkoga zdravlja – onaj čas se nikada ne zna. A kada taj čas dođe onda nam ostaje samo da sačekamo onaj poslednji čas kada će Gospod doći da sudi, kada će se, kako to pravoslavna himnografija prelepo opisuje – otvoriti knjige. Kakve knjige? Knjige naših dela i naših nedela.

Dakle, dok još uvek imamo vremena, potrudimo se da nahranimo gladnog, da napojimo žednog. Ako i nismo u stanju bukvalno da pružimo komad hleba i nekoga da napojimo. Pružimo onima oko nas onu vrstu hrane koja je danas toliko potrebna i toliko neophodna. Poklonimo malo onoga što mislimo da imamo a zapravo nemamo i nije naše a to je vreme. Poklonimo malo vremena onima kojima bi to vreme nešto značilo. Dajmo malo više strpljenja u ovoj svekolikoj  nestrpeljivosti. Pa ćemo videti da i to i te kako mogu da budu i jesu dela milosrđa. Imajmo malo više razumevanja i budimo spremni da opraštamo. Jer inače, bez svega toga, bez milostinje kojoj nas Gospod danas poučava, i bez praštanja o čemu ćemo u iduću nedelju čuti – naš post ali i naše čitavo hrišćansko življenje nema apsolutno nikakvog smisla. Sve je zaista jedan prazan prostor u koji  mi, ovakvi kakvi jesmo, manje više prazni ili ispunjeni potpuno pogrešnim sadržajima, lutamo  i tumaramo misleći da živimo a u stvari sve to nije život.

Ne zaboravimo da jedino merilo uvek jeste i uvek biće samo i jedino ljubav. Prema tome, bogatimo se u ljubavi i u dobrim delima jer ljubav se ničim drugim ne dokazuje i ne projavljuje do dobrim delima.

Neka bi nam Gospod molitvama pradede našeg duhovnog Svetog Fotija Carigradskog i Svetog Vukola Smirskog, divnih svetih čiju uspomenu danas proslavljamo, podario snage da se vazda bogatimo u ljubavi Hristovoj i da imamo milosti, pa da ne bismo i mi jednoga dana čuli te strašne, zaista strašne reči, reči po kojima će poslednji sud biti strašan: „Idite od mene prokleti, ne poznajem vas“. Potrudite se da nas Gospod tada prepozna. Amin.“

POSTAVI ODGOVOR

*