Protojerej Andrej Tkačov: O POSTU

0

U ruskom jeziku reč „post“ ima nekoliko značenja. To je i uzdržanje od hrane, pića i uživanja koje prepisuje religija; to je, ujedno, i neka važna pozicija. „On je na odgovornoj poziciji (postu)“, kažemo za neku važnu „ličnost“. Ako je u pitanju vojna tematika, gde se govori „predao stražu – primio stražu“ onda ova straža „čuva“. Na toj poziciji stoji stražar, čije nas unutrašnje stanje navodi na misli o duhovnoj straži. Duhovna straža traži od čoveka unutrašnju pribranost, i u tome je njegova sličnost sa stupanjem na dužnost naoružanog vojnika. „Ne zevati, ne opuštati se, držati se ustava, uvek biti budan“- ukratko, takve su obaveze stražara, ako bismo se izrazili rečima koje opisuju emocije. Isto tako glasi deo koji se odnosi na zahteve koje treba da ispuni čovek kad posti. Dakle, ova omonimija je sa dubokim smislom i nikako nije slučajna. Vojnu stražu „daju“ i „primaju“, crkvenu stražu – „drže“ i „poštuju“, ali i jedan i drugi „čuvaju“. Čovek se u oba slučaja koncentriše na postavljene zadatke. U oba slučaja on treba da razume, da se bavi poslom od velike, ako već nećemo reći izuzetne važnosti.

* * *

Tokom posta treba se moliti. Sam po sebi post, bez pojačane molitve spušta se na nivo dijete, čiji je značaj mali, stoga jer se dijeta drži zbog ličnih potreba, a post se, kao žrtva, prinosi Bogu. Sva naša civilizacija je pijaca podvala, gde se ispovest menja za odlazak kod psihoanalitičara, a litija za miting. Post takođe remeti i „svetski dvojnik“ sa maskom raznih gladovanja i uzdražanja.

Dakle, treba isključiti nešto iz racionalnog, ali treba nešto i dodati. Treba dodati čitanje psalama i Novog Zaveta, metanije (za one koji mogu da metanišu, zbog zdravstvenog stanja), i molitvu u hramu. Treba prepoznati i neprijatelje molitve. Pre svega, to je lenjost. Potom, to je sujetnost uma. Treće, zlopamćenje, uvrede, i sve ostalo, što izrasta iz egoizma i što je suprotno ljubavi prema ljudima. Prepoznajmo ove neprijatelje, jer je šteta od njih veća nego što paraziti mogu naškoditi poljoprivrednom domaćinstvu. Pri čemu se polja redovno nečim đubre i zalivaju, obrađuju, dok je duhovnim neprijateljima lakše da deluju, kada zaboravljamo na njihovo postojanje.

* * *

Lenjost je svima poznata. Ona je „mati, i pre nas se rodila“. Ona se s razlogom rimuje sa rečju „tama“, s obzirom da kao senka ide za svakim čovekom. Ako se prepustimo njenom uspavljujućem dejstvu, duša će se pogruziti u uninije. Teško da ima išta gore od čamotinje. Što se tiče sujetnosti uma, to je progresivna nesreća. Njenom progresivnom širenju mnogo pomaže informaciona epoha, u kojoj živimo. Ono što se u oblasti masovne informisanosti predstavlja kao zabava i privatno informisanje, najvećim delom je trovanje javnog mnenja ili čak zombiranje (jedno drugom ne konkurišu). Ukoliko imate spisak sa naslovom „Ovo u postu ne jedem“, možete, marak misleno sastaviti još jedan, slični spisak: „Ovo ne čitam, ne slušam, ne gledam“. Efekat će neizostavno biti, i vi ćete ga osetiti. Neka se umiri um u odnosu na svetovnu jurnjavu. Zemlja treba da se napari, tovarna životinja treba da odmori od vuče. Samo je bedna ljudska glava osuđena na to da svakodnevno bude kanta za đubre. Ne slažem se. Isključujem telefone i krijem daljinske. I činim to radi malih mrva unutrašnje čistote. Samo usled neumeća da se osmisle misli do kraja, čovečanstvo se brine za čistoću životne sredine, i prenebregava čistoću unutrašnjeg sveta. Prljavština u ekologiji samo je prst koji ukazuje na prljavštinu u mislima i namerama čoveka.

Još primećujemo da se oni što poste više razdražuju. Prolećni umor i duhovno staranje stavljaju do znanja o svom prisustvu. Ali, treba da se suzdržavamo da svađama i džangrizavošću ne gubimo plodove posta. Pored nabrojanih troje neprijatelja, molitva ima i druge. Vremenom ćete sami moći da ih otkrijete. Samo, za to je neophodna molitva. Ona je vatra, sve ostalo je ulje za kandilo.

* * *

Treba neumorno ponavljati, da post nije toliko samo, i najpre, pojava u vezi sa hranom, koliko je sveobuhvatna pojava koja menja čitavog čoveka. Post se odnosi na um više nego što se odnosi na crevo. I gurmanluk će se podrediti postu ako postoji želja – nije prva godina da se u restoranima može pronaći posni meni. Deset vrsta jela i naslov na cenovniku „Postite uzdravlje“. A televizor se u post ne uklapa. Štetno je prekomerno gledati ga, bilo u postu, bilo van njega. Isto se tiče i sadržaja radio stanica, i štampane produkcije. Sve ove fabrike novosti i razonode, u principu, ili nisu sposobne čak da se spoljašnje naštimuju na talasnu dužinu posta, ili će im biti vrlo veliki napor. Zato i treba napomenuti da je ekologija uma i čistoća informacione hrane najvažnija za hrišćanina, i naravno, da mu to najteže pada.

* * *

Prilikom udubljivanja u pojam posta, vidimo da je post neko „malo umiranje“. Čovek nasilno čupa svoj um iz kruga svakodnevnih pojava i prebacuje se na potpuno drugačije misli. Misli nas Sud, i nagrade grešnim i pravednim, o svom predstojanju pred Hristom. Misli na to, šta je već učinjeno, a gde još „ovce nisu pasle“. Misli na to koliko mu je ostalo, i kako ovaj ostatak pravilno da proživi. Na taj način, čovek kao da umire, ili makar zamire za uobičajene misli i dela. To i jeste ona „mala smrt“ koja se dobrovoljno izbira radi oživljenja duše za Hrista.

* * *

Isto se događa i u Božjem svetu: jedna vrata se ne otvaraju pre nego što se druga vrata zatvore. Dete unutar majčine utrobe, koje se još nije rodilo, ima zatvorene oči, usta, nos. Ostaci hrane isto ne izlaze iz njega onako, kao što će posle rođenja. Za ishranu mu je otvorena rupa, koja će se posle zatvoriti – pupak(!). Tu živi sasvim neverovatno: naopačke, u vodi, u tihom mraku. Posle rođenja će se otvoriti ono što je bilo zatvoreno, i zatvoriće se ono što je bilo otvoreno. Takav je zakon. Iz toga sledi, da i u duhovnom životu treba da naučimo da ogluvimo za jedne razgovore, kako bismo čuli druge reči. (Ne naziva se bez razloga Majka Božja sagovornica ćutljivih). Treba osloboditi um od svih misli, da bi u saznanje mogle da prodru druge. (Nije ni bez razloga neko od otaca rekao da će uho bezmolvnika čuti divno). Umiranje za prozaični život radi oživljenja istinskog života, to je post.

* * *

Kada jedni ljudi poste, a drugi ne, nije isključeno da u njihovom odnosu može doći do napetosti. Oni što poste, skloni su da osuđuju druge koji ne poste. Evo ih, vele, „grešnici i črevougodnici“. Ali, oponenti imaju spremne argumente u rukavu. „Bog mi je u duši“, „čoveka skrnavi ne ono što ulazi u usta, nego ono što izlazi iz njega“. I tako dalje. Uz to, svima je poznat, neprijatni tip religioznog melanholika, na koga ne želimo da ličimo. Eto mnogi misle u sebi „bolje mi je da ne ispunjavam mnogo revnosno obrede i zakone, pre ću biti prost i iskren čovek“. Preseći ili odmrsiti taj čvor ̶ u svakom slučaju trebaće da se prolije znoj.

* * *

Pogledajmo u Pismo. Prvi slovesni biser neka bude: „Jela su za stomak, i stomak za jela, ali će Bog i jedno i drugo ukinuti.“ (1 Kor. 6:13). Ove reči su upućene onima koji pridaju veliki značaj hrani, na štetu drugim podjednako važnim stranama života. Hrana za hranu, molitva za molitvu, ljubav za ljubav. Hajde da zabranimo sebi da osuđujemo one koji iz nekog razloga ne poštuju post, imajući pri tome na umu da će „stomak svakog čoveka Bog uništiti“. Na crkveno-slovenskom se čita „uprazniti“, to jest, učiniti nevažnim. Radi se o onoj promeni koja očekuje svako telo, kada će ljudi posle vaskrsenja primiti nove obraze. Sinovi Carstva, prema rečima Hrista, biće slični Anđelima Božjim, jer će biti sinovi vaskrsenja. Samo, Carstvo nisu hrana ni jelo, već radost i mir u Svetom Duhu. I još, poslušajmo još nešto; „Koji jede neka ne prezire onoga koji ne jede; i koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede, jer ga Bog primi“ (Rim. 14:3). Kao što vidimo, apostol se brinuo za to da se asketizam ili njegovo otsustvo ne pretvore u faktor rasprave među hrišćanima. I nas, pre svega, ne treba toliko da brine odnos malovernih prema onima koji poste, već nasuprot. Želimo, da oni koji poste ne zadiru nos i ne osuđuju one koji jedu kobasicu, i gledaju televizor u postu. Od nas, hrišćana, mnogo se traži. Od nas se očekuje razumevanje i neosuđivanje. Prema sebi strogoća, prema bližnjima milost, prema Bogu poklonjenje u duhu. To je hrišćanstvo.

* * *

Post je univerzalna pojava. Nigde u istoriji čovečanstva nećete naći ni jednu ozbiljnu kulturu, gde radi viših ciljeva najbolji ljudi nisu uzimali na sebe trud uzdržanja, privremenog ili stalnog. Nećete pronaći takvu kulturu gde bi se uznosila hvala prejedanju, lenjosti, ispraznosti, a da se pri tome dolazilo do velikih otkrića i dostignuća u oblasti duha. Svet je multikulturalan. Ne napuštajući okvire zemlje i grada možemo se upoznati sa naukama istoka, sa raznim asketskim tradicijama, ući u „Čajna taun“ i izaći iz njega, upisati se na kurs joge i slično. Naši ljudi to i čine. Dobro ili loše su posebna tema, ali to je već činjenica koja se dogodila. Izmučeni čovek može mnogo pre nego što spozna svoje grehe znati o čakrama i meditaciji slovena.

* * *

Ljudi lutaju ne samo iz zemlje u zemlju, i ne emigriraju samo po zemljama. Ljudi takođe lutaju iz učenja u učenje, traže istinu, i teže samorealizaciji. Dakle, nigde ti ljudi neće sresti priziv na svedozvoljenost, ukoliko predmet traganja bude čistoća uma i smirenje duše. Ljudi dobrovoljno ulaze u lični post, ako daju zavete i prose od Boga nešto važno. Oni objavljuju kolektivni post, ako je „neprijatelj pred vratima“ i ako narodu preti ozbiljna opasnost. Sposobnost za uzdržanje u teškim situacijama je mera ozbiljnosti duše i njenog junaštva. Samo nam potrošačko društvo šapće na oba uha: „Iskoristi. Uživaj. Opusti se. Živi punim plućima“. Upravo ovaj duh svedozvoljenosti, usresređenosti na sebe, krajnjeg egoizma i težnje ka neprestanoj promeni zadovoljstava, i jeste truležni duh ovog sveta. Smatram da je to raznolikost duha Antihristovog. Kada postimo, na neki način se izvlačimo iz vlasti ovog duha. U svakom slučaju možemo je izbeći. Zato je duh posta duh borbeni i blagorodni, a duh grehovne raslabljenosti je duh plebejski i duh robova. Uzdržani čovek je slobodan, a proždrljivac je rob. I bludnik je rob. I lenjčuga je rob. Sloboda nije samo politička ili socijalna pojava. Sloboda je poklon svesnoj i razumnoj osobi od Boga. Hrišćanstvo to zna. Samo je šteta što je pravih hrišćana među nama vrlo malo.

Ali, daleko smo od uninija. Počeli smo sa staranjem, i budućnost će nam mnogo otkriti. Zbogom, napred, i nemojte se zadržavati.

Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog Iva Bendelja
Pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*