Протојереј Андреј Ткачов: Пензија

0

Мала је, и то је лоше. Али је имамо, и то је добро. Оно што је добро, много је важније од онога што је лоше. Објашњењу ове чињенице посвећен је даљи текст.

Ко је хранио, издржавао итд. старе људе у време Кулина бана? Током читаве дугачке и замршене историје, која је иза нас? То јест, уз потпуно отсуство пензије, и при одсусву и помисли на њено постојање. Невероватно је, али старце су хранили и издржавали они које су старци родили и издржавали током своје младости. Молим да пажљиво прочитате ову страшну фразу.

Савременом човеку је, егзистенцијално, потребан лични простор. Нека је и скроман по величини и дизајну, али лични. Пре је било другачије. Деца су пузила по поду колибе, баба је хуктала крај пећи, жена радила у башти, муж у пољу. Тако некако. Сви су били заједно, и не може се рећи да су се сви наслађивали овим животом у тесној кошници, али су сви имали стрпљења. Ниво општих потреба био је много нижи услед општег сиромаштва. Добро ̶ скромности. Данас није тако.

Данас нам је потребан мали, лични простор. Потребна нам је мала сума новца за јогурт и лекове, мали мобилни телефон и мало слободног времена. Свега по мало, и све лично. Живети заједно, сударати се у шпајзу, или код шпорета у кухињи је живописна слика казне за учињене и неучињене грехе. Замислимо…Замислимо само да ће нас у годинама болешљиве старости и радне неспособности хранити и појити управо она деца и унуци, које смо васпитавали, рађали, учили. То је реални кошмар. Кошмар који зависи од квалитета васпитања наше деце. Кошмар не за све, наравно, али за многе.

Добро, рођени син, синчић, још ће можда и да збрине. Скуваће чај. А шта је са невестом? Или зетом? Хлеб да дају, кревет да наместе, ноћну посуду да изнесу (и то се ради), лекара да позову, добру реч да уделе. Страшно је замислити колико тога ћемо морати да прочитамо у погледу! Сав се стресем, попут коња у пољу којег је угризла коњска мува, стресем се свим телом, када помислим да ћемо у годинама беспомоћне старости бити у потпуној зависности оних егоиста које смо сами родили и лоше васпитали!

Зато је, дефинитивно, неопходно ставити на најудаљенију полицу све незадовољне разговоре о пензији. Она је мала (што је лоше), али чињеница да она постоји, је несразмерно боља. Стари људи увек и свугде биће класична и свакодневна зановетала и љубитељи галаме. Послушати их, раније није био живот, него рај. Само, из неког разлога, у том изгубљеном рају они су били исто тако незадовољна гунђала. Данас им опет не одговара ово и оно. Као лек, предлажем свима незадовољнима да размисле о томе да је пензија нова појава. Милиони људи у разним земљама и на разним континентима доживели су до старости, и чекали су сусрет са смрћу на рукама млађег покољења, без било какве помоћи од државе. У Грчкој, Риму, Египту, Кини је било тако. И у Русији, такође. Било би корисно познавати и ту страну живота, и макар понекад о томе размишљати. Макар док стојимо у реду за своју малу пензију.

Још бих молио да имате у виду, да ме није пензиони фонд унајмио да напишем овај текст. Подстакло ме је негодовање на вечно роптање савремених људи који живе много боље, него што заслужују, и никакву благодарност Богу и људима не узвраћају. Само ропћу и ропћу у потпуној и незаслуженој убеђености да су достојни нечег бољег и лепшег. Од овога болују млади, болују већ и слинава деца, болују и људи зрелих година. Њима, који седе на клупама и не примећују гробни час пред очима, хоћу да посаветујем: макар само једном у животу замислите да пензије уопште неће бити. Нема је генерално, и све што вам је у животу потребно треба да добијете из руку деце коју сте васпитали. Лично ви васпитали. Само то замислите! И престаните да се жалите.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља
Православие.ру

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*