Protojerej Andrej Tkačov: Penzija

0

Mala je, i to je loše. Ali je imamo, i to je dobro. Ono što je dobro, mnogo je važnije od onoga što je loše. Objašnjenju ove činjenice posvećen je dalji tekst.

Ko je hranio, izdržavao itd. stare ljude u vreme Kulina bana? Tokom čitave dugačke i zamršene istorije, koja je iza nas? To jest, uz potpuno otsustvo penzije, i pri odsusvu i pomisli na njeno postojanje. Neverovatno je, ali starce su hranili i izdržavali oni koje su starci rodili i izdržavali tokom svoje mladosti. Molim da pažljivo pročitate ovu strašnu frazu.

Savremenom čoveku je, egzistencijalno, potreban lični prostor. Neka je i skroman po veličini i dizajnu, ali lični. Pre je bilo drugačije. Deca su puzila po podu kolibe, baba je huktala kraj peći, žena radila u bašti, muž u polju. Tako nekako. Svi su bili zajedno, i ne može se reći da su se svi naslađivali ovim životom u tesnoj košnici, ali su svi imali strpljenja. Nivo opštih potreba bio je mnogo niži usled opšteg siromaštva. Dobro ̶ skromnosti. Danas nije tako.

Danas nam je potreban mali, lični prostor. Potrebna nam je mala suma novca za jogurt i lekove, mali mobilni telefon i malo slobodnog vremena. Svega po malo, i sve lično. Živeti zajedno, sudarati se u špajzu, ili kod šporeta u kuhinji je živopisna slika kazne za učinjene i neučinjene grehe. Zamislimo…Zamislimo samo da će nas u godinama bolešljive starosti i radne nesposobnosti hraniti i pojiti upravo ona deca i unuci, koje smo vaspitavali, rađali, učili. To je realni košmar. Košmar koji zavisi od kvaliteta vaspitanja naše dece. Košmar ne za sve, naravno, ali za mnoge.

Dobro, rođeni sin, sinčić, još će možda i da zbrine. Skuvaće čaj. A šta je sa nevestom? Ili zetom? Hleb da daju, krevet da nameste, noćnu posudu da iznesu (i to se radi), lekara da pozovu, dobru reč da udele. Strašno je zamisliti koliko toga ćemo morati da pročitamo u pogledu! Sav se stresem, poput konja u polju kojeg je ugrizla konjska muva, stresem se svim telom, kada pomislim da ćemo u godinama bespomoćne starosti biti u potpunoj zavisnosti onih egoista koje smo sami rodili i loše vaspitali!

Zato je, definitivno, neophodno staviti na najudaljeniju policu sve nezadovoljne razgovore o penziji. Ona je mala (što je loše), ali činjenica da ona postoji, je nesrazmerno bolja. Stari ljudi uvek i svugde biće klasična i svakodnevna zanovetala i ljubitelji galame. Poslušati ih, ranije nije bio život, nego raj. Samo, iz nekog razloga, u tom izgubljenom raju oni su bili isto tako nezadovoljna gunđala. Danas im opet ne odgovara ovo i ono. Kao lek, predlažem svima nezadovoljnima da razmisle o tome da je penzija nova pojava. Milioni ljudi u raznim zemljama i na raznim kontinentima doživeli su do starosti, i čekali su susret sa smrću na rukama mlađeg pokoljenja, bez bilo kakve pomoći od države. U Grčkoj, Rimu, Egiptu, Kini je bilo tako. I u Rusiji, takođe. Bilo bi korisno poznavati i tu stranu života, i makar ponekad o tome razmišljati. Makar dok stojimo u redu za svoju malu penziju.

Još bih molio da imate u vidu, da me nije penzioni fond unajmio da napišem ovaj tekst. Podstaklo me je negodovanje na večno roptanje savremenih ljudi koji žive mnogo bolje, nego što zaslužuju, i nikakvu blagodarnost Bogu i ljudima ne uzvraćaju. Samo ropću i ropću u potpunoj i nezasluženoj ubeđenosti da su dostojni nečeg boljeg i lepšeg. Od ovoga boluju mladi, boluju već i slinava deca, boluju i ljudi zrelih godina. Njima, koji sede na klupama i ne primećuju grobni čas pred očima, hoću da posavetujem: makar samo jednom u životu zamislite da penzije uopšte neće biti. Nema je generalno, i sve što vam je u životu potrebno treba da dobijete iz ruku dece koju ste vaspitali. Lično vi vaspitali. Samo to zamislite! I prestanite da se žalite.

Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog Iva Bendelja
Pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*