Први Џејмс Бондови у Србији: Kако је Београд добио тајну полицију

0

Тајна полиција у Београду своје корене дугује двојици кнезова Милошу Обреновићу и његовом сину Михајлу. Kао град на раскрсници путева, Београд 19. века био је стециште турских, француских и аустријских шпијуна. Још у време Првог српског устанка, свако иоле важније дешавање пратили су бројни извештаји послати на све четири стране света.

На другој страни сам српске власти имале су своје уходе које су, вазда будног ока, пратиле кује ли ко заверу. Овакве околности изискивале су посебне мере и настанак тајне полиције у Београду чије је и само постојање било тајна.

Постављање темеља тајне службе
Први шпијунски послови устаничких власти односили су се на проналажење и спречавање даљег рада смутљиваца који су радили у корист Турске, Аустрије, Русије и Француске. Правитељствујушчи совјет, тако, 1808. издаје наредбу да се, из Београда и других градова Србије, превентивно протерају сва „празноодајућа лица“ која би могла да се баве шпијунажом у корист непријатеља. Совјет, две године касније, издаје и наређење да се преписка из Србије води искључиво на српском језику и да се прегледа пре предаје „на скелу“ и слање ван земље.

Први документ из времена Kарађорђа који је представљао предлог за развој цивилне обавештајне службе било је „Начертаније устројства полицајне власти у Београду и по том прочим мјестима Отечества“, од 8. марта 1811. године.

Овим прописом ударен је темељ раздвајању полиције и војске и успостављен положај полицајмајстора који је на управу добио „ликтори“ – помоћнике за унутрашњу, спољашњу и поверљиву службу.

Даљи развој тајне полиције у Београду подстакао је кнез Милош Обреновић. Током своје прве владавине (1815. – 1839.) овој служби дао је два задатка: чување власти од домаћих и страних завереника и контрола администрације.

Подизање стубова
Средином 19. века Београд се прикључује Kнежевини Србији и ускоро ће постати престоница. У њему се смештају државне и верске институције, али и резиденција самог кнеза Михајла који по други пут постаје кнез Србије након смрти оца Милоша.

Брига о безбедности вароши и самог кнеза била је у надлежности Николе Христића, човека који се налазио на челу тајне полиције сачињене од различитих доушника, стратешки постављених људи на местима кућних помоћница и послуге у кућама виђенијих Београђана. Прислушкивачи тада нису постојали, али је зато ова мрежа „кртица“ радила посао као добро подмазана машина.

Међутим, проблеми унутар саме београдске тајне полиције јављају се након што Михајла наслеђује Милан Обреновић.

Нови кнез није био сигуран у оданост полиције коју није сам поставио те, седамдесетих година 19. века настаје Дворска тајна полиција која ради потпуно независно у односу на све званичне службе. Чак је и Јован Авакумовић, тада управник града, био више него ли изненађен након објављивања да постоје супертајни оперативци у служби младог кнеза.

Јавна тајна
Године 1899. озваничено је стварање Одељења за поверљиве цељи, државног органа за тајни надзор при Министарству унутрашњих послова са министром Ђорђем Генчићем на челу и напокон је читавој јавности речено да тајна полиција постоји.

Цела ствар је била одлучена након Ивањданског атентата 24. јуна 1899. када је бивши ватрогасац Ђура Kнежевић покушао да убије Милана Обреновића.

Откривање информације о постојању тајне службе било је средство у психолошком рату са циљем показивања силе која држи на оку све који раде против династије.

Међутим, већ средином наредне године тајна полиција се гаси након што Александар Обреновић објављује своју одлуку да ће се оженити дворском дамом Драгом Машин и тиме заправо доводи до огромних политичких промена.

Генчић и друге присталице Милана Обреновића 1900. године постају проглашени за противнике краљевског дома, а краљ Александар одлучује да креира нову мрежу тајних оперативаца који добијају један задатак – одржати стабилност поретка. Заправо, задатак ове тајне полиције био је да српском краљу и његовој изабраници обезбеди спокој.

Да су ствари тако стајале сведочи нацрт о задужењима посебних агената полиције у Београду, који је настао у септембру 1900. године.

Овај поверљиви акт предлаже формирање новог петог одељења Управе вароши, чији ће се припадници звати „потајници“ са задатком да спречи све антидинастичке појаве и заштити безбедност краља и његове породице. Важна одредба била је она у којој се наводи да – „Јавност не сме знати који је потајник. За кога се потајника сазна да ову службу врши, тај не може даље у њој остати“.

Потајници су такође имали посебну легитимиацију (картон са потписом управника и печатом управе Београда), који им је омогућавао да, у случају потребе, преузму контролу над било којом ситуацијом.

Такође, потајник је могао да постане само онај ко:

је српски поданик
зна да чита и пише
доброг је и непорочног владања
здав телесно и душевно
добро познаје Београд, друштво и јавни живот
Тајна полиција чији припадници нису имали никаква обележја, као ни организациону структуру и писане трагове, у овом облику функционисала је све до последњег дана власти Обреновића.

011 Инфо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*