Први плотун педесетогодишњег трговинског рата са Кином

0

Закључак за Пекинг је неизбежан: Америка сада прети „кинеском сну“

Иако можда виђен као први пуцањ у нечему што би могло да се претвори у сурови трговински рат, америчко-кинески сукоб око тарифа се мора сагледати у контексту шире геополитичке и економске слике.

Игра узајамног оптуживања, као и све врсте спекулативних сценарија око тога како би се тарифни сукоб могао развити, су само периферни проблеми. Главна мета онога што је данас почело није наводно дисфункционална „слободна трговина“. Мета је „Made in China 2025“, односно сама Кина конфигурисана као високотехнолошка локомотива која би била парњак, па чак могла и да премаши ЕУ и САД.

Увек је важно нагласити да је Немачка била та која је Кини приуштила нацрте за „Made in China 2025“ преко своје стратегије „Industry 4.0“. (у оквиру светски актуелне Четврте индустријске револуције прим. прев.)

„Made in China 2025“ циља на 10 технолошко-стратешких поља: информационе технологије са све 5Г мрежом и сајбер-безбедношћу, роботику, ваздушно-космички простор, океански инжењеринг, брзе железнице, возила на нове енергетске погоне, енергетску опрему, пољопривредне машине, нове материјале и биомедицину.

Како би „Made in China 2025“ уродила плодом, Пекинг је већ инвестирао у пет националних производно-иновативних центара и 48 провинцијских центара, са намером да то буде 40  националних центара до 2025. А ту је и паралелна стратегија којом би Кина до 2030. требало да се пробије и као лидер у вештачкој интелигенцији.

Мантра председника Си Ђинпинга о ,,кинеском сну“, позната и као „велико подмлађивање кинеске нације“, није само строго повезана са „Made in China 2025“ у контексту унутрашњег развоја, већ и са Путем свиле у контексту спољног развоја, што је заправо концепт организације кинеске спољне  политике за догледну будућност. Према томе, ни око „Made in China 2025“, ни око Пута свиле се апсолутно не може преговарати.

У оштром контрасту са тиме је чињеница да се ,,Made in USA 2025“ не може наћи ни у наговештајима. Бела кућа радије представља цео процес као борбу против кинеске „економске агресије“. Стратегија националне безбедности етикетира Кину као главног конкурента америчкој моћи. Пентагонова Стратегија националне одбране види Кину као „стратешког конкурента који прибегава предаторској економији.“

Како смо стигли довде?

БУДИ ИНОВАТИВАН ИЛИ НЕСТАНИ
Потребно је дати кратак увод.

У књизи Нови империјализам, Дејвид Харви позајмљује тезу из Гованове Глобалне коцке: покушај глобалне доминације Вашингтона како би показао да они обојица виде „радикално реструктурирање међународног капитализма након 1973. као серију коцкарских подухвата САД у настојању да одрже позицију хегемона у светским економским збивањима, и то против Европе, Јапана, а касније и против источне и југоисточне Азије.

Још пре краја миленијума је Харви истицао како су Волстрит и америчко министарство финансија „устројени као застрашујући инструмент економског државништва у циљу гурања процеса глобализације и са њом повезаних домаћих неолибералних трансформација“.

Са своје стране, Кина је мајсторски одиграла игру капиталистичке реоријентације- ништа није било забрањено при инвестирању у концепту који се може описати као „неолиберализам са кинеским карактеристикама“, а профити су се гомилали до плафона на рачун пројектовања америчке економске моћи кроз отворена тржишта и чланство у Светској трговинској организацији.

Сада је Кина, и то галопирајућом брзином, спремна да инвестира у сопствено пројектовање економске силе. Као што је Харви рекао пре више од деценије, следећи корак за источноазијски капитализам је „удаљавање од зависности од америчког тржишта“ ка „култивацији унутрашњег тржишта.“

Харви је тај масивни кинески програм модернизације описао као „унутрашњу верзију просторно-временског фискирања, еквивалентну ономе што су САД радиле 50-их и 60-их година кроз субурбанизацију и развој тзв. „Сунчевог појаса“. Последично, Кина ће „постепено исисати вишак капитала Јапана, Јужне Кореје и Тајвана, чиме ће смањити сливање у САД“. То се већ догађа.

Председник Трамп није баш стратешки геополитичар. Разлог за ове тарифе би могао бити присиљавање ланаца снабдевања америчких корпорација да постану мање зависне од Кине. Међутим, начин на који је устројена светска економија не подржава поништавање ових ланаца снабдевања на начин који би довео до де-делокализовања производње назад у САД, како би то Трамп желео. Локација, локација, локација такође управља турбо- капиталистичком логиком; корпорације ће увек преферирати јефтинију радну снагу и ниже трошкове производње, где год они били.

Упоредимо то са Кином која улаже у високотехнолошку делокализацију интегрисану у америчке центре изузетности. Када је у питању прва линија борбе за иновације између Кине и САД, стратегија Жонгуанкун развојне групе (ZDG) је фасцинантан пример.

ZDG је успоставио ланац иновационих центара у иностранству. Најбитнији иновациони центар ZDG је у Санта Клари (Калифорнија), прилично близу кампуса Епла, Станфорда и Гугла. Затим је ту и нови центар у Бостону, на пљуцомет од Харварда и МИТ-а (Институт за технологије Масачусетс, један од најелнитнијих универзитета у САД, прим. прев.).

Ови центри нуде комплетан пакет – од најсавременијих лабораторија до оног кључног – капитала – и то преко инвестиционог фонда. Матрица долази из пекиншке владе, преко градског технолошког округа. А подразумева се да се ZDG у потпуности уклапа у Пут свиле својим нагласком на експанзију у циљу „учења иностраних искустава из иновационог екосистема“.

Микрокосмички гледано, то је оно о чему се заправи ради у „Made in China 2025“.

ПОЛА ВЕКА ЕКОНОМСКОГ РАТА
Али шта ће се даље дешавати?

У цунамију хистерије, трезвена анализа коју је пружио Ли Ћиао, декан Економске школе Џилин универзитета, је и више него добродошла.

Ли пуца у центар мете, истичући како је „раст Кине у суштини раст статуса унутар доларског система“. Из угла Пекинга промена је императив, али ће она бити постепена. „Циљ интернационализације јуана није да замени долар. Доларски систем је краткорочно гледано незамењив. Наш циљ за јуан је да смањимо ризике и трошкове унутар таквог система.“

Сасвим реалистично, Ли такође признаје и следеће: „сукоб између две велике силе би могао потрајати бар 50 година, па и дуже. Све оно што се данас дешава је тек подизање завесе на позорници историје.“

Оно што је имплицитно за то ,,подизање завесе“ јесте да кинеско руководство интерпретира овај први плотун као убрзање онога што је описано у америчкој Стратегији националне безбедности. Закључак за Пекинг је неизбежан: Америка сада прети „кинеском сну“.

Будући да су Кинески сан, „подмлађивање кинеске нације“, Made in China 2025, Пут свиле, мултиполарност, и сама Кина као погон евроазијске интеграције категорије око којих не може бити преговора, није ни чудо што је сцена припремљена за велике и неизбежне турбуленције.

asiatimes.com

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ, Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*