Prvi plotun pedesetogodišnjeg trgovinskog rata sa Kinom

0

Zaključak za Peking je neizbežan: Amerika sada preti „kineskom snu“

Iako možda viđen kao prvi pucanj u nečemu što bi moglo da se pretvori u surovi trgovinski rat, američko-kineski sukob oko tarifa se mora sagledati u kontekstu šire geopolitičke i ekonomske slike.

Igra uzajamnog optuživanja, kao i sve vrste spekulativnih scenarija oko toga kako bi se tarifni sukob mogao razviti, su samo periferni problemi. Glavna meta onoga što je danas počelo nije navodno disfunkcionalna „slobodna trgovina“. Meta je „Made in China 2025“, odnosno sama Kina konfigurisana kao visokotehnološka lokomotiva koja bi bila parnjak, pa čak mogla i da premaši EU i SAD.

Uvek je važno naglasiti da je Nemačka bila ta koja je Kini priuštila nacrte za „Made in China 2025“ preko svoje strategije „Industry 4.0“. (u okviru svetski aktuelne Četvrte industrijske revolucije prim. prev.)

„Made in China 2025“ cilja na 10 tehnološko-strateških polja: informacione tehnologije sa sve 5G mrežom i sajber-bezbednošću, robotiku, vazdušno-kosmički prostor, okeanski inženjering, brze železnice, vozila na nove energetske pogone, energetsku opremu, poljoprivredne mašine, nove materijale i biomedicinu.

Kako bi „Made in China 2025“ urodila plodom, Peking je već investirao u pet nacionalnih proizvodno-inovativnih centara i 48 provincijskih centara, sa namerom da to bude 40  nacionalnih centara do 2025. A tu je i paralelna strategija kojom bi Kina do 2030. trebalo da se probije i kao lider u veštačkoj inteligenciji.

Mantra predsednika Si Đinpinga o ,,kineskom snu“, poznata i kao „veliko podmlađivanje kineske nacije“, nije samo strogo povezana sa „Made in China 2025“ u kontekstu unutrašnjeg razvoja, već i sa Putem svile u kontekstu spoljnog razvoja, što je zapravo koncept organizacije kineske spoljne  politike za doglednu budućnost. Prema tome, ni oko „Made in China 2025“, ni oko Puta svile se apsolutno ne može pregovarati.

U oštrom kontrastu sa time je činjenica da se ,,Made in USA 2025“ ne može naći ni u nagoveštajima. Bela kuća radije predstavlja ceo proces kao borbu protiv kineske „ekonomske agresije“. Strategija nacionalne bezbednosti etiketira Kinu kao glavnog konkurenta američkoj moći. Pentagonova Strategija nacionalne odbrane vidi Kinu kao „strateškog konkurenta koji pribegava predatorskoj ekonomiji.“

Kako smo stigli dovde?

BUDI INOVATIVAN ILI NESTANI
Potrebno je dati kratak uvod.

U knjizi Novi imperijalizam, Dejvid Harvi pozajmljuje tezu iz Govanove Globalne kocke: pokušaj globalne dominacije Vašingtona kako bi pokazao da oni obojica vide „radikalno restrukturiranje međunarodnog kapitalizma nakon 1973. kao seriju kockarskih poduhvata SAD u nastojanju da održe poziciju hegemona u svetskim ekonomskim zbivanjima, i to protiv Evrope, Japana, a kasnije i protiv istočne i jugoistočne Azije.

Još pre kraja milenijuma je Harvi isticao kako su Volstrit i američko ministarstvo finansija „ustrojeni kao zastrašujući instrument ekonomskog državništva u cilju guranja procesa globalizacije i sa njom povezanih domaćih neoliberalnih transformacija“.

Sa svoje strane, Kina je majstorski odigrala igru kapitalističke reorijentacije- ništa nije bilo zabranjeno pri investiranju u konceptu koji se može opisati kao „neoliberalizam sa kineskim karakteristikama“, a profiti su se gomilali do plafona na račun projektovanja američke ekonomske moći kroz otvorena tržišta i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji.

Sada je Kina, i to galopirajućom brzinom, spremna da investira u sopstveno projektovanje ekonomske sile. Kao što je Harvi rekao pre više od decenije, sledeći korak za istočnoazijski kapitalizam je „udaljavanje od zavisnosti od američkog tržišta“ ka „kultivaciji unutrašnjeg tržišta.“

Harvi je taj masivni kineski program modernizacije opisao kao „unutrašnju verziju prostorno-vremenskog fiskiranja, ekvivalentnu onome što su SAD radile 50-ih i 60-ih godina kroz suburbanizaciju i razvoj tzv. „Sunčevog pojasa“. Posledično, Kina će „postepeno isisati višak kapitala Japana, Južne Koreje i Tajvana, čime će smanjiti slivanje u SAD“. To se već događa.

Predsednik Tramp nije baš strateški geopolitičar. Razlog za ove tarife bi mogao biti prisiljavanje lanaca snabdevanja američkih korporacija da postanu manje zavisne od Kine. Međutim, način na koji je ustrojena svetska ekonomija ne podržava poništavanje ovih lanaca snabdevanja na način koji bi doveo do de-delokalizovanja proizvodnje nazad u SAD, kako bi to Tramp želeo. Lokacija, lokacija, lokacija takođe upravlja turbo- kapitalističkom logikom; korporacije će uvek preferirati jeftiniju radnu snagu i niže troškove proizvodnje, gde god oni bili.

Uporedimo to sa Kinom koja ulaže u visokotehnološku delokalizaciju integrisanu u američke centre izuzetnosti. Kada je u pitanju prva linija borbe za inovacije između Kine i SAD, strategija Žonguankun razvojne grupe (ZDG) je fascinantan primer.

ZDG je uspostavio lanac inovacionih centara u inostranstvu. Najbitniji inovacioni centar ZDG je u Santa Klari (Kalifornija), prilično blizu kampusa Epla, Stanforda i Gugla. Zatim je tu i novi centar u Bostonu, na pljucomet od Harvarda i MIT-a (Institut za tehnologije Masačusets, jedan od najelnitnijih univerziteta u SAD, prim. prev.).

Ovi centri nude kompletan paket – od najsavremenijih laboratorija do onog ključnog – kapitala – i to preko investicionog fonda. Matrica dolazi iz pekinške vlade, preko gradskog tehnološkog okruga. A podrazumeva se da se ZDG u potpunosti uklapa u Put svile svojim naglaskom na ekspanziju u cilju „učenja inostranih iskustava iz inovacionog ekosistema“.

Mikrokosmički gledano, to je ono o čemu se zapravi radi u „Made in China 2025“.

POLA VEKA EKONOMSKOG RATA
Ali šta će se dalje dešavati?

U cunamiju histerije, trezvena analiza koju je pružio Li Ćiao, dekan Ekonomske škole Džilin univerziteta, je i više nego dobrodošla.

Li puca u centar mete, ističući kako je „rast Kine u suštini rast statusa unutar dolarskog sistema“. Iz ugla Pekinga promena je imperativ, ali će ona biti postepena. „Cilj internacionalizacije juana nije da zameni dolar. Dolarski sistem je kratkoročno gledano nezamenjiv. Naš cilj za juan je da smanjimo rizike i troškove unutar takvog sistema.“

Sasvim realistično, Li takođe priznaje i sledeće: „sukob između dve velike sile bi mogao potrajati bar 50 godina, pa i duže. Sve ono što se danas dešava je tek podizanje zavese na pozornici istorije.“

Ono što je implicitno za to ,,podizanje zavese“ jeste da kinesko rukovodstvo interpretira ovaj prvi plotun kao ubrzanje onoga što je opisano u američkoj Strategiji nacionalne bezbednosti. Zaključak za Peking je neizbežan: Amerika sada preti „kineskom snu“.

Budući da su Kineski san, „podmlađivanje kineske nacije“, Made in China 2025, Put svile, multipolarnost, i sama Kina kao pogon evroazijske integracije kategorije oko kojih ne može biti pregovora, nije ni čudo što je scena pripremljena za velike i neizbežne turbulencije.

asiatimes.com

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ, Standard

POSTAVI ODGOVOR

*