Први телефони у Србији: Од „курира“ до мобилног…

Први телефон у варош стигао 1883. године. Прво увођење телефонских бројева крајем 19. века запело код броја 13. После прихватања "новотарије", брзо су се смењивали двојници, пејџери, мобилни величине цигле...

0

ПРВИ „прави“ телефон ушао је у Београд 1883. године, а његов утицај и уплив међу обичаје и навике становника главног града није ишао нимало лако. Поготово кад њихов долазак упоредимо са увођењем модерних, мобилних апарата који су преплавили град невероватном брзином коју може да пропише само модерна технологија.

У оно време, крајем 19. века, први озбиљан проблем одомаћивању оваквих апарата у вароши представљао је, ни мање ни више него министар војни Теша Николић – лично. У Музеју града наилазимо на податак да је до првог човека војске стигао Панта Михајловић, велики ентузијаста оног доба.

Јачи од курира

Давне 1892. године почео је Панта да ради на увођењу телефона у српски главни град, али тврдокорни министар није био нимало опчињен белосветском новотаријом која се испречила пред њим.

Ангдота збори да је видео шта му је занесени Панта предочио, и да је занемарио све њене потенцијалне квалитете показавши на своје потчињене. Питање које је поставио Михајловићу било је: „Шта ће ми таква новотарија кад имам своје курире који ће отрчати у варош и за трен јавити све што имам да пренесем“? И тако, да је било по министровом суду, не би се Београд још дуго нагледао телефона, али Михајловић је остао упоран.

Некако је Панта превладао тежак став министра, добио дозволу званичних власти и у листу „Видело“ обелоданио своју намеру, али су Београђани споро прихватали ову идеју. Некако истовремено у град стиже први електрични трамвај који смењује онај са коњском вучом, отвара се електрична централа, уводи варошко осветљење и град заиста добија силуете које га измештају из атмосфере заостале касабе, али како прихватити телефон…

Кажу да се Михајловић разочарао и отишао у Америку, а да је први пут озбиљну улогу телефона схватила војска која је повезала Београд и Ниш приликом рата са Бугарима 1876. године. Телефонска централа је опет установљена годину дана касније, али овог пута је привукла првих 12 корисника, док је запело код баксузног броја 13.

До краја века град је прикупио тридесетак претплатника, а тринаестицу је, најзад, прихватила Градска кланица за свој званичан телефонски број.

Истина, и данас одређени трагови варошког сујеверја остављају свој белег, али углавном због странаца који бораве у Београду. Код нас страх од броја 13 није толико изражен, али јесте нарочито код гостију који стижу са Запада. Тако, на пример, хотели „Москва“ и „Балкан“ деценијама уназад немају собу са овим бројем, већ после, на пример, броја 212, на истом спрату следује она са бројем 214, док је онај између намерно прескочен. Истина, неке западне авио-компаније у својим летелицама немају седиште са бројем 13, као што чак и неки солитери после дванаестог имају четрнаести спрат.

Дакле, да се вратимо телефонима. Како смо се брзо обрачунали са баксузним бројем, тако смо западњацима оставили да се плаше малера, а ми смо наставили да телефонирамо.

Ново време подразумевало је следећу муку, а то су били двојници. Централе оног времена имале су обичај да повежу два претплатника на исту линију и то је рађало немалу муку, јер је на сваке две породице била бар по једна „причалица“, невезано да ли је мушког и женског рода, која је морала да „заседне“ на линију и изазове немалу мржњу у комшилуку. У Београду је тада важило правило: Боље да не знам ко ми је двојник, свашта бих му урадио…

Искорак који је статусно постао невероватно битан биле су претече мобилних телефона – пејџери. Деведесетих година пејџер је био важна пословна алатка за брзу размену информација или макар за вапај да се неко одазове позиву на фиксни, док су, са друге стране, били и део снобовског накита који се сјајно уклапао уз џип.

Лудак са циглом

КАДА су стигли први мобилни телефони у Београд, забележено је и неколико позива хитној помоћи, поготово психијатријском делу, јер су „лоцирани“ појединци који ходају градом држећи неку циглу у руци и причајући с њом. Позив је макар половично био тачан, јер је габарит апарата био поголем и призор који би несрећни посматрач видео није био далеко од истине.

Данас је све много другачије… Готово да не постоје Београђани који би могли да живе без телефона, клинци у аутобусу који не желе да устају старцима нису више загледани у даљину кроз прозор, него у екран свог мобилног. Од првих разреда основне школе родитељи снабдевају децу телефонима, како би имали контролу над кретањем малишана, а ови су пресрећни због игрица и других начина ефектног губљења времена и сваковрсног замлаћивања. Телефони су победили фудбалска игралишта, кликере и прескакање ластиша.

И сада, скоро век и по касније, дође доба да се упитамо да ли је онај министар војни, с почетка приче, можда био у праву?

НЕМА ЗРАЧЕЊА

Крајем деведесетих година, када су мобилни телефони постајали све популарнији, упоредо је почела и основана реакција јавности због јаког зрачења ових апарата.

Тада се појавио један од представника тада актуелних предузећа који је решио да умири кориснике реченицом која је ушла у анале.

– Мобилни телефони уопште не зраче, а нови модели зраче још мање!

Зоран НИКОЛИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*