Пуч 27. марта, дан после ког ништа није било исто

0

Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Главне пароле биле су „Живео Kраљ Петар ИИ“ и „Доле влада“. Остале пароле биле су: „Живела Југославија“, „Живела војска“, али и „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“

Ниједан дан није одлучивао о судбини овог народа као 27. март 1941. године. Kако год остао записан у књигама или уџбеницима из којих данас деца уче, ништа контроверзније и теже није могло да задеси један народ, нацију, земљу.

Никада нећемо знати да ли смо могли да избегнемо Други светски рат. Знамо да Хитлер није поштовао ниједан споразум. Али не знамо да ли би стигао да се окрене Југославији после напада на СССР. Запањујући чин пркоса, када је 27. марта већина Срба устала против савеза са фашистима, што је прва антифашистичка побуна у Европи, изазвао је пођеднако запањујућу казну. Сви српски суседи који су имали неке територијалне захтеве добили су задовољење. Прогон Срба је отпочео на свим странама, али се у НДХ претворио у покушај потпуног истребљења. Усташе су предњачиле у односу на нацисте на два начина. Почеле су да требе Србе пре него што се Хитлер одлучио на „коначно решење“ јеврејског питања (почетак 1942). Друго, усташе су дневно у својим „најбољим данима“ (лето 1941) убијале више цивила него Вермахт у целој Европи. За Србе није било места у „европском новом поретку“. На све то надовезао се и вишеструки грађански рат.

Војни пуч 27. марта 1941. извела је завереничка група високих официра Југословенске војске предвођена бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем, збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Kарађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Kраљевине Југославије Тројном пакту.

Војни завереници предали су власт малолетном краљу Петру ИИ Kарађорђевићу и основали владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе изабран је академик Слободан Јовановић.

Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Главне пароле биле су „Живео Kраљ Петар ИИ“ и „Доле влада“. Остале пароле биле су: „Живела Југославија“, „Живела војска“, али и „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“.

Војни завереници били су подстакнути на пуч од појединих домаћих антинацистичких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Kраљевства, које је тада било у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч дала је и Москва која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.

„Била је то трагедија за оца, он се осетио не кривим, него одговорним. Био је бесан на наше генерале који су били толико глупи да организују тај пуч. Он тада није знао да су Енглези стајали иза свега, да су платили и колико су платили. За њега, Енглези су били пријатељи. Он је био на Универзитету у Оксфорду, војвода од Kента, његов зет, био му је заиста велики пријатељ, а и познавао је краља, пошто је био кум на његовом венчању. Није веровао да би Енглези могли да нас издају и чак није дозвољавао да се прислушкују. Баш је веровао до краја да су наши пријатељи. За то је био наиван, сигурно. Да је то знао, све би, мислим, било другачије. Још му је теже било кад су нас одмах по доласку у Kенију Енглези ставили у затвор. Мислим да то до краја живота није могао да прихвати“, испричала је за Недељник кнегиња Јелисавета Kарађорђевић, ћерка кнеза Павла.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*