Puč 27. marta, dan posle kog ništa nije bilo isto

0

Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Glavne parole bile su „Živeo Kralj Petar II“ i „Dole vlada“. Ostale parole bile su: „Živela Jugoslavija“, „Živela vojska“, ali i „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“

Nijedan dan nije odlučivao o sudbini ovog naroda kao 27. mart 1941. godine. Kako god ostao zapisan u knjigama ili udžbenicima iz kojih danas deca uče, ništa kontroverznije i teže nije moglo da zadesi jedan narod, naciju, zemlju.

Nikada nećemo znati da li smo mogli da izbegnemo Drugi svetski rat. Znamo da Hitler nije poštovao nijedan sporazum. Ali ne znamo da li bi stigao da se okrene Jugoslaviji posle napada na SSSR. Zapanjujući čin prkosa, kada je 27. marta većina Srba ustala protiv saveza sa fašistima, što je prva antifašistička pobuna u Evropi, izazvao je pođednako zapanjujuću kaznu. Svi srpski susedi koji su imali neke teritorijalne zahteve dobili su zadovoljenje. Progon Srba je otpočeo na svim stranama, ali se u NDH pretvorio u pokušaj potpunog istrebljenja. Ustaše su prednjačile u odnosu na naciste na dva načina. Počele su da trebe Srbe pre nego što se Hitler odlučio na „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja (početak 1942). Drugo, ustaše su dnevno u svojim „najboljim danima“ (leto 1941) ubijale više civila nego Vermaht u celoj Evropi. Za Srbe nije bilo mesta u „evropskom novom poretku“. Na sve to nadovezao se i višestruki građanski rat.

Vojni puč 27. marta 1941. izvela je zaverenička grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske predvođena brigadnim generalom vojnog vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem, zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića, vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, koja je dva dana ranije, 25. marta 1941. potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Vojni zaverenici predali su vlast maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali vladu na čijem čelu se našao jedan od njih, komandant Vojnog vazduhoplovstva armijski general Dušan Simović, a za potpredsednika vlade izabran je akademik Slobodan Jovanović.

Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Glavne parole bile su „Živeo Kralj Petar II“ i „Dole vlada“. Ostale parole bile su: „Živela Jugoslavija“, „Živela vojska“, ali i „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“.

Vojni zaverenici bili su podstaknuti na puč od pojedinih domaćih antinacističkih političkih opozicionih krugova, kao i na vojna i politička obećanja Ujedinjenog Kraljevstva, koje je tada bilo u ratu sa Nemačkom. Podsticaj zaverenicima za puč dala je i Moskva koja je time želela da odloži nemački napad na SSSR, koji se uveliko pripremao.

„Bila je to tragedija za oca, on se osetio ne krivim, nego odgovornim. Bio je besan na naše generale koji su bili toliko glupi da organizuju taj puč. On tada nije znao da su Englezi stajali iza svega, da su platili i koliko su platili. Za njega, Englezi su bili prijatelji. On je bio na Univerzitetu u Oksfordu, vojvoda od Kenta, njegov zet, bio mu je zaista veliki prijatelj, a i poznavao je kralja, pošto je bio kum na njegovom venčanju. Nije verovao da bi Englezi mogli da nas izdaju i čak nije dozvoljavao da se prisluškuju. Baš je verovao do kraja da su naši prijatelji. Za to je bio naivan, sigurno. Da je to znao, sve bi, mislim, bilo drugačije. Još mu je teže bilo kad su nas odmah po dolasku u Keniju Englezi stavili u zatvor. Mislim da to do kraja života nije mogao da prihvati“, ispričala je za Nedeljnik kneginja Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla.

 

 

Nedeljnik

POSTAVI ODGOVOR

*