Пуца брак Америке и Европске уније

0

Иако су се спољнополитички циљеви Вашингтона и Брисела још од оснивања ЕУ умногоме подударали, након доласка нове америчке власти та хармонија је, могло би се рећи, у потпуности нарушена. Последњи камен спотицања представља управо Јерусалим, који је Америка признала за престоницу Израела, упркос оштром противљењу европских лидера.

Аналитичари јучерашњи догађај тумаче и као спољнополитички раскол између ЕУ и САД, иако то не би требало сагледавати из угла структуралних разлика, већ као последицу доласка на власт нове америчке администрације, што уједно представља и већи део актуелних проблема, иако је позитивна ствар што ће они бити на столу само док је та администрација на власти.

Према мишљењу Милана Крстића са Факултета политичких наука, кључне разлике у становиштима могу се сврстати у пет круцијалних тема, а то су пре свега клима, политика према Ирану, затим Северној Кореји, однос према Русији, као и тема Блиског истока.

Зашто Америка тврди пазар у вези са Споразумом о клими?

Иако је амерички председник Доналд Трамп јасно дао до знања да жели да изађе из Париског споразума о клими, Крстић оцењује да та прича још није завршена, те да и даље постоји шанса да тај споразум буде сачуван. Истиче, потребно је време да Америка из тог договора иступи, што Трампу даје простор за маневар, како би обезбедио повластице у смислу већих квота када је реч о загађивању животне средине.

Питање је, како каже, да ли ће му то успети или не, иако је недавно стигао предлог из Европе, тачније из Немачке, да се, упркос несугласицама на релацији Берлин-Вашингтон од избора Трампова администрације, пронађе нека стратегија према Америци, која би Немачкој гарантовала да никако да одустаје од својих циљева, али да избегава сукоб у одређеним битним пољима са САД, а пре свега када је реч о клими.

У том циљу је чак предложено и да се Америци учине одређени уступци, попут престанка изградње гасовода „Северни ток 2“ и повећања буџетских издатака за одбрану на ниво од два одсто, што тражи Трамп, указује Крстић, али и подсећа да и даље унутар Немачке постоје јаке струје које сматрају да је Америка на заласку моћи, те да Берлин не треба у њој да тражи ослонац.

Иран, Северна Кореја и остала жаришта

Са друге стране, Европска унија би, према Крстићевим речима, могла да води одвојену политику према Ирану у односу на Сједињене Америчке Државе, али то није добро ни за Европу ни за Америку.

Било која политика која је одвојена од формата „пет чланица плус један“, где су присутне и Русија и Кина и Европа и Америка, објашњава Крстић, није толико делотворна као та политика која гарантује неки успех са обе стране — за Иран је то одустајање од санкција, а за остатак света чињеница да ће ирански нуклеарни програм бити држан под контролом.

Када је реч о Северној Кореји, Крстић оцењује да је актуелна администрација изузетно агресивна, док се Европа залаже за мирно решавање проблема, што такође показује супротне ставове по питању решавања нуклеарног проблема на Корејском полуострву.

„И даље се надам да постоји свест колика би штета и за свет и за Америку била уколико би Трамп по том питању деловао унилатерално. Мислим да до ескалације сукоба ипак неће доћи“, додаје.

Русија  партнер или непријатељ?

Битне су разлике и у погледу политике према Русији између САД и појединих земаља у оквиру ЕУ, истиче Крстић, иако оцењује да кохерентности по том питању нема ни унутар саме Америке — док би Трамп волео неку врсту релаксације односа са Руском Федерацијом, Конгрес је тај који заговара агресивнији приступ, баш као и поједине структуре унутар Стејт департмента.

Слична је ситуација и у оквиру Европске уније, додаје он, будући да постоје одређене земље које заговарају јачи и агресивнији приступ према Русији, као и усвајање ригорознијих санкција (балтичке земље), а има и оних који желе ублажавање ограничавајућих економских мера (Мађарска, Грчка), док су ту и оне које желе да се овај статус одржи, као што је Немачка, и то у светлу изградње гасовода „Северни ток 2“.

Докле ће „унилатерални“ Трамп мрсити конце?

Будући да су бројна питања последица искључиво појединих потеза актуелне америчке администрације, Крстић упозорава да светској заједници преостаје да види шта ће се још догодити у наредне три године, с обзиром да је толико остало Трампу до краја свог председничког мандата, у случају да, како додаје, Трамп не добије и наредне изборе, па се тај период продужи за још четири године.

Трамп је, према његовом мишљењу, човек који је склон да делује унилатерално у ситуацијама у којима мисли да Америка има интерес, а најбољи пример је признавање Јерусалима за престоницу Израела, као и најава пребацивања Амбасаде САД у тај „свети град“, што земље ЕУ сигурно неће урадити.

„Трамп је признавањем Јерусалима задао ударац мултилатерализму, међународном праву и УН као међународној организацији науштрб билатералног националног интереса, у овом случају — што јача јеврејска држава. Сарадња САД и Израела није спорна, али је спорно када национални интерес постаје толико огољен да се најексплицитније могуће крши међународно право“, закључује он.

И Александар Домрин, професор Високе школе економије, сматра да Трамп својим одлукама поводом Ирана, Северне Кореје, климатског споразума и Израела поручује европским лидерима да води самосталну политику и да Америка није Европа, те да неће понављати њене грешке.

Он тврди да ће се јаз између Трампа и Европе и даље продубљивати, зато што Трамп и даље жели да показује Старом континенту да је Европа под контролом САД, као и да Америка игра водећу улогу у светској политици и да не планира да уступи део тог статуса Европи.

 

 

Спутник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*