ПУКОВНИК У ПЕНЗИЈИ изнео шокантне тврдње у вези са хапшењем хрватског шпијуна!

0

Хапшење хрватског шпијуна у Србији је „замајавање нације“ и прича која је највероватније наручена за потребе предизборне кампање у Хрватској! Ово у интервјуу за „Вести“ тврди пуковник у пензији Стеван Ђуровић, некадашњи шеф Војне безбедности Приштинског корпуса и један од највећих стручњака из ове области на простору Балкана.

Ђуровић се дуго професионално бавио овим питањима, па је имао „бројне сусрете“ с врхунским шпијунима, а касније је руководио катедром Војна обавештајна служба и Безбедност у војном школству.

Док Србија тврди да је ухапшени Чедо Чоловић шпијун, Хрвати то демантују. Шта је истина?

– Тврдње Србије да је ухапшен Нушићев „Жуњић“ или Ковачевићев „Чворовић“ и деманти Хрватске више личе на колорит истог сценарија јер смо повремено сведоци обостраног замајавања широких народних маса. То да Хрвати имају своје агентурне мреже у Србији није спорно, сасвим је извесно, али калибар откривеног шпијуна је безначајан у односу на медијску публикацију и могуће домете у шпијунажи. Овај случај више личи на наручену услугу из Хрватске и великодушност Србије да демаркацијом афере помогне неке снаге у Хрватској у предизборној кампањи. Ни са једне стране када су димензије ове афере у питању нема пуне и праве истине.

Наводно је откривање идентитета шпијуна „највећи шамар“ у дипломатији за неку земљу?

– Откривањем шпијунског идентитета као форме „највећег шамара“ у обостраној дипломатији било би када би се, рецимо, откриле кртице у категорији владиних министара, у најужим руководствима служби, државних секретара, најближих сарадника председника и лица тог нивоа. Све испод тога је забава за широке народне масе.

Колико је ова афера у склопу хладног рата две земље, а колико маркетиншки трик?

– Хладни рат који се већ дуго води између Србије и Хрватске је креиран из истог прекоокеанског центра и потезе на шаховском пољу вуче јединствени обострани ментор. Само, сходно дугорочном сценарију, кроз инсцениране догађаје свемогућег режисера јавност обе земље може уочити његову отворену навијачку наклоност. Ако су службе у Хрватској под патронатом западних служби, пре свих Америке, и представљају њихове експозитуре од формирања државе, а истовремено та иста служба са својим сателитима доминантно вуче кључне конце и у Србији, онда је нелогично да главнокомандујући сам себе пријављује, прозива и открива сопствене грешке, без контроле и правог дозирања.

Какве војне тајне може да открије неко ко није активан припадник Војске?

– Кад највећем војном руководиоцу документујете бављење шпијунажом и дотична персона не одговара за велеиздају, нити се према њему предузимају законом предвиђене мере, онда би случај хапшења „хрватског шпијуна“, да није тужан, био смешан! Да ли може неко нормалан да замисли тог човека како са свом техником као Супермен виси на неком дрвету и осматра, бележи, скицира, разговара са људима који могу да му пруже податке и тако стекне славу врхунског агента.

А када је реч о Хрватској?

– У наступу према нашој држави хрватске службе су деведесетих година фронтално окренули безброј својих шпијуна „мамаца“, а главне полуге су им се налазиле у самом врху Министарства одбране и Генералштаба војске. Подаци које је скоро изнео тадашњи начелник Управе безбедности о броју кажњених хрватских шпијуна су истакнути у блажој и увијеној форми. Било је у пракси више откривених агената те службе који су добили затворске казне, као и оних са којима је настављена кобајаги двојна игра или им је дат „благослов“ за учињени грех.

Има ли Хрватска још шпијуна у Србији и какве тајне они могу да открију, када се све већ зна?

– Никада као сада није било у нашем окружењу толико разних агената, али су у међувремену они појефтинили и постали пука периферија. Шта ће некој озбиљној служби толико агената који би могли да компромитују оне који су их ангажовали, када могу да користе оне који су инсталирали на местима доношења одлука. Не треба бити посебно паметан, па не веровати да ако, рецимо, Хрватској требају кључне појединости о нашој земљи, да јој то неће доставити америчка, британска и немачка служба преко својих позиција у Србији.

Да ли је и због чега Србија уопште интересантна у обавештајном смислу?

– Србија је увек била интересантна свим службама које имају било каквих интереса у њој. Није тако далеко било време када је пре, у току и после НАТО агресије Србија била епицентар интересовања и место сукоба најмоћнијих служби на планети земљи.

Које службе од тога имају највише користи?

– Највише користи имају оне државе и њихове службе које деловањем остварују своје циљеве, претензије и хегемонистичке домете. И лаику је јасно које су то државе.

Регрутовање

Како се у пракси „одрађује“ регрутовање за неку тајну службу?

– Регрутовање за рад у корист тајних служби се чини на различите начине, а најчешће, уценом, добровољним пристанком на патриотској основи или материјалном куповином оданости. У методологији наступа имате агенте који се користе за једнократну употребу, оне који се свесно подмећу као мамци. Највише има опсервера, али сви они служе као маска за прикривање главних агената који су високо позиционирани. Обично се ти главни представљају као родољуби над родољубима.

Оперативац и професор

Стеван Ђуровић рођен је 1958. године у селу Враговац код Пећи. Војну академију завршио је 1981. године, а Школу националне одбране 2001. године.

Током сукоба на Космету радио је у Контраобавештајној служби, а затим је преузео дужност начелника безбедности Приштинског корпуса.

По окончању агресије обављао је више дужности, а у периоду од 2006. до 2009. као професор Високих војних студија био је начелник катедре ВОС и Безбедност у Центру високих војних школа.

Из војске је, и поред највиших препорука за унапређење, отишао у чину пуковника.

Интермагазин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*