Пупин титулу почасног грађанина Бечкерека чекао седам година

Варош на обали Бегеја није баш била дарежљива у додели признања, чак и за оне који су их несумњиво заслужили. Ни то што је био почасни доктор 18 универзитета, горостасу из Идвора није помогло да добије диплому почасног грађанина

0

ГРАД на Бегеју у својој вишевековној традицији често је мењао име, али, без обзира на то да ли се звао Велики Бечкерек, Петровград, или Зрењанин, имао је своје почасне грађане. А, завичајни хроничари поделили су се око тога колико је заслужних људи добило част да понесе највеће признање вароши у срцу Баната.

Једни тврде да их је девет, други спомињу 11, али се ипак звнично наводи да је осам изузетних личности добило престижно признање Зрењанина. По историографским списима, први почасни грађанин Великог Бечкерека постао је 1893. мађарски књижевник Јокаи Мор. И сви остали били су мушкарци, даме нису успеле да привуку наклоност “градског поглаварства”.

Проучаваоци првих војвођанских новина које су средином 19. века овде излазиле на немачком језику “Вохенблат” уверавају да је веродостојна информација са његових пожутелих страница да су Морове претече били Јохан Венцел Дерфел и Карл Рајмицер фон Рајмицтал. Не зна се, међутим, које су њихове заслуге. У време немачке доминације Великим Бечкереком, док су Мађари и Срби започињали жестоко надметање за превласт, ова двојица првих почасних грађана, у локалној историји већ заборављени, признање су наводно примили истовремено – 1858. године.

Италијански племић Антонио Ањели Монти (1819-1873), официр царске и краљевске војске, по другим хроничарима, први је познати почасни грађанин Великог Бечкерека. Шездесетих година 19. века у чину мајора зетекао се у Банату као командант округа испред 29. пешадијског пука, из састава славне “Лаудонове регименте”. Почаст му је додељена 28. априла 1861, у време када је његов батаљон добио прекоманду у Велику Кикинду. Одлука није сачувана у архивској грађи, нити забележена у оновременим новинама. Информација потиче из индиректних извора темишварског архива о “Лаудоновој регименти”.

Официјелно, први признати почасни грађанин Јокаи Мор (1825-1904) мађарски је књижевник, романсијер и драмски писац, национално оријентисан, дугогодишњи члан мађарског парламента. Мор је написао више од 100 романа и 1.000 кратких прича, а превођен је на 25 језика…

Диплому за Пупина израдио Афанисије Иванович Шелеумов, руски сликар емигрант, за хонорар од 500 динара

У Великом Бечкереку, под влашћу Срба, 28 година после Мора проглашен је други почани грађанин – Михајло Пупин. Одлука је донета на ванредној седници Скупштине Градског поглаварства 25. септембра 1921. Са образложењем да је реч о нашем истакнутом научнику и родољубу, професору универзитета Колумбија у САД. Верује се да је велики допринос проглашењу дао Милан Јевтић (1880-1944), новинар и публициста, који се између два светска рата из Америке вратио у Велики Бечкерек и ту 1918. почео издавање првих дневних новина на српском језику “Банатски гласник”. Јевтић је уз Пупинов благослов први превео на српски његово славно дело “Од пашњака до научењака”. У бројним текстовима жустро је доказивао Пупинову генијалност и научничку надмоћ над Николом Теслом. Ваљда је био најсрећнији човек када је (и) Велики Бечкерек на пиједестал уздигао “највећег банатског сина”.

Михајло Пупин 1921.

Скоро је невероватно да је добитник безброј награда и медаља, члан престижних светских академија и почасни доктор 18 универзитета, горостас из Идвора пуних седам година чекао на признање земљака из родног краја!? Израда дипломе за Пупина, наиме, трајала је све до августа 1928, открила је Јелена Кнежевић. Истраживање ове бивше кустоскиње Народног музеја у Зрењанину утврдило је да је израда дипломе у јесен 1921. поверена београдском заводу “Графика”. Како посао није урађен до уговореног рока, 1922. уступљен је загребачкој фирми “Вереш и синови”, а из непознатих разлога ни овде нису израдили диплому. Биће да су свему кумовале сујете, можда и финансијски проблеми…

Јокаи Мор 1893.

Онда се од 1924. па све до јануара 1928. преговарало са чувеним локалним сликаром, немачким дипломцем Александром Секулићем, али је он на крају одустао од посла. Муке је прекратио Афанисије Иванович Шелеумов, руски сликар емигрант, који је уз унапред добијен хонорар од 500 динара, израдио диплому за Пупина.

Едуард Ерио 1933.

Шелеумов је насликао део реке Тамиш, место где је некад била црква, а где се Пупин најрадије задржавао као дечак. Са стране су жетеоци како жању. Слика је проткана богатим народним мотивима који одговарају значају имена на које се диплома односи. Јелена Кнежевић хвали аутентично решење и истиче висок естетски ниво, а репринт дипломе данас је у сталној поставци Народног музеја у Зрењанину.

Петар Живковић 1936.

Последњи добитник признања док се град звао Бечкерек је Едуард Ерио (1872-1957). Француски државник, председник Владе Републике Француске у три мандата, министар иностраних послова и председник Парламента, предводио је Радикалсоцијалистичку партију од 1919. до 1955. Бавио се и књижевношћу, а после Првог светског рата и блиског савезништва Србије и Француске, постаје један од најпопуларнијих светских политичара на нашим просторима. Из тих разлога за почасног грађанина Великог Бечкерека проглашен је 1933.

Јован Веселинов Жарко 1981.

Петровград је двојицу људи удостојио почасти, и то у исто време – 1936. године. Признање је додељено генералу и политичару Петру Живковићу (1879-1947), председнику прве Владе Краљевине Југославије, министру војске и морнарице. Нема сумње да су иза одлуке стајали политички разлози, а признање је дошло у тренутку када је Живковић постао челник режимске Југословенске националне странке. Диплома је затим уручена Милану Стојадиновићу (1888-1961), економисти, професору и политичару који је после атентата на краља Александра постао председник Владе 1935. Није непознато да су петровградски челници у то време здушно подржавали Стојадиновића у његовој међународној сарадњи са Немачком, Италијом, Мађарском и Бугарском.

Милан Стојадиновић 1936.

После Другог светског рата, када се град већ увелико називао Зрењанин, први почасни грађанин постао је Јосип Брзо Тито, а признање му је додељено 1962. године. Занимљиво је да су у то време из историје града “нестали” Живковић и Стојадиновић! Као идеолошки неподобни и омрзнути представници монархистичког режима, једноставно су избрисани из зборника почасних грађана. Уклоњени су из монографија и званичних публикација о граду. Тек однедавно њихова имена поново се равноправно помињу са другим добитницима, међу којима се 1981. нашао Јован Веселинов Жарко (1906-1982). Признање легендарном партизану и комунисти, рођеном у оближњем Куману, стигло је пред његову смрт, више као омаж херојској борби.

Повељу почасног грађанина Зрењанина последњи је 1994. добио економиста Драгослав Аврамовић (1919-2001). Програмом “деда Аврама” заустављена је хиперинфлација у Југославији, једна од највиших до тада забележених у светској економији.

ДИПЛОМЕ РАДИЛИ ВРХУНСКИ МАЈСТОРИ

У ИСТОРИЈСКОМ архиву у Зрењанину чувају се досијеи о именовању тројице почасних грађана – Михајла Пупина, Едуарда Ерија и Петра Живковића. Свечани чин њиховог проглашења пратило је уручивање одговарајуће дипломе, за чију су израду били ангажовани градски сликари. Кустос Јелена Кнежевић истиче да нема података како су изгледале све дипломе. Те које је анализирала показују да су их радили врхунски уметници и за сваку је постојало аутентично решење. Избегнут је шаблон где би се уписивала имена, а сваки рад представља оригинално уметничко остварење.

Грб племићке породице Ањели Монти

ОСТАЛИ БЕЗ УЛИЦА

БЕЗ улица у Зрењанину остали су почасни грађани Јосип Брзо Тито и Јован Веселинов Жарко. Првог је наследио Александар Карађорђевић, а другог краљ Петар. Своје улице и даље имају Јокаи Мор и Едуард Ерио. Пупинова се налази у строгом центру, где је 1952. подигнута зграда Поште, на којој је и спомен-плоча генијалном проналазачу на пољу електротехнике, посебно телеграфије и телефоније.

Слободан ПАШИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*