R. Zaharčenko: Matilda

Možda je baš to prevarilo i brojne pripadnike Ruske pravoslavne Crkve da pomisle kako je dobar trenutak da pokažu da su i oni faktor odlučivanja u ruskom društvu. Generalno, bez obzira na sva iskušenja pred koja se mučenički likovi stavljaju, „Matilda” nije film vredan toga. Za našu Crkvu je dušekorisno da polemiše s “Antihristom” ili Skorsezeovom “Tišinom”, ali jadna je vera onih koji svaku reklamu za ruski parfem - a „Matilda” nije mnogo više od toga – doživljavaju kao nešto zbog čega se “vera može izgubiti”.

0

Što više film odmiče, sve je manje jasan značaj Matilde Kšešinske u celoj priči, iako se autor trudi da je progura na što više ključnih mesta. Njen karijerizam, lakomislenost, potpuno nejasan odnos s izvesnim doktorom Fišerom, uposlenikom tajne službe kao i sa bivšim ljubavnikom koji, u jednoj sceni koja budi „džemsbondovske” reminiscencije, beži iz rezervoara u tajnoj prostoriji za mučenja neprijatelja države, niz pukih slučajnosti kroz koje prolazi, a koje vode „dramu” ka „razrešenju” – sve to još više pretvara njen fickionalizovani život u niz besmislenih kaprica i ostavlja Matildu (čak, verovatno, u odnosu na pravu Matildu) suviše bledom i nedovoljno tragičnom da bi bila središte ovakvog filma. Uostalom, sam izbor glumice ukazuje na pokušaj da se erotski potencijal Kšešinske prenaduva, onako kako se u holivudskim „ekranizacijama” Biblije prenaduvava potencijal Salome i Marije Magdalene. U principu, da je umesto Matilde predstavljen odnos cara Nikolaja i njegovog hrta, film ne bi mnogo izgubio, štaviše, njegova tragična usamljenost i izolacija u odnosu na istorijske okolnosti samo bi dobila na metaforičnosti i snazi. Ali Učitelj, makar zbog naslova, mora da insistira na ženskom liku, koji vapi da se preseli u neku sapunicu.

Problem sa današnjim ruskim filmom je, da tako kažemo, visok nivo simulacije „proživljavanja” . Doduše, u današnjem američkom filmu, nema ni simulacije i kad su prestali da proživljavaju istine koje postoje u kodifikovanom sistemu znakova američke filmske (i ine) tradicije, kad su prestali da veruju u njih, Amerikanci su, naprosto, počeli da prave loše filmove. I džabe će Pol Šreder ili Robert Benton pisati scenario za Majkla Beja ili Ilaja Rota – filmovi će, usled nemogućnosti ove dvojice da pročitaju sugerisane arhetipove, da dekodiraju jezik žanra, ispasti loši. Kako to, u drugom kontekstu, kaže Bogoljub Šijaković, doći će do jaza između ontologije (konkretnosti) i semantike (već uspostavljenih značenja) .

 

Noviji ruski reditelji, dobar deo njih (da ne kažemo: najbolji među njima) , usled, između ostalog, i (barem, u samoj Rusiju) nikad pronađenih audio-vizuelnih obrazaca koji bi odgovarali ruskoj literaturi, preuzeli su veći broj pripovednih tehnika od američkog filma, ali i od pratećih proizvoda globalne potrošačke kulture (spotova, reklama itd.) . To se posebno odnosi na one koji nisu imali vremena ili prilike da, van sistema televizija, muzičke i reklamne industrije (ili škola koje za to spremaju) , „vaspitavaju” svoj rukopis. A pritom su Rusi – Rusi i njihov civilizacijski, pre svega filosofski-bogoslovski „bagaž” , njihov nasleđeni odnos prema ontologiji, je toliko duboko ukorenjeno u njima, da je teško očekivati da ga oni modifikuju prema zahtevima „žanra” ili čega već. Teško je očekivati da „američki film” vaspitava i uči životu i moralu Ruse, onako kako je učio zastupnike „evro-amerikane” (Melvila, Vendersa i sl.) . O reklamama da ne govorimo. I hvala Bogu na tome, ali „jaz između ontologije i semantike je tu neminovan”, a kod onih koji ga nisu svesni i teško otklonjiv.

 

Aleksej Učitelj je samo još jedan ruski reditelj koji toga nije svestan, barem ne u „Matildi” .

 

Čisto sadržinski, njegov odnos prema poslednjim decenijama Imperije (iako zaogrnut kapitalističkim kičom) i dalje je čvrsto ukorenjen u sovjetskoj vizuri, po kojoj nenarodni režimi postaju sami sebi dovoljni i, usled bujanja za okoštale klase prirodnih bolesti – sujeverja, razvrata, intriga i sl. – pripremaju istorijski teren sopstvenom revolucionarnom „čišćenju” . Međutim, neki bolji sovjetski umetnik (upravo zbog zahteva dijalektike) potrudio bi se da što više proširi istorijski kontekst, možda čak i da, stidljivo i s jasnim odmakom, pomene i plobirane vozove, Jurovskog i Sverdlova, finansijske „injekcije” Morozova… nešto, osim dvorskog „privatavanja“ , što bi, koliko-toliko, dalo „Matildi” neki suvisli razlog da postoji, ako to nije stavljanje teme „ad akta” i zatvaranje prostora za bilo koji stvarno otrežnjujući film na sličnu temu. A možda i još jednog pakovanja „ruske kulture” za zapadno tržište i, što reče neko, lože američke Akademije za film.

 

Tako, odbijajući da proširi istorijski kontekst, a nedovoljno razvijenog umetničkog instinkta i zanata suviše ukorenjenog u reklamerskim uzusima, da bi iole, na duhovnim osnovama, produbio period (onako kako smo videli da je, na radost i polzu, moguće u Balabanovljevom predrevolucionarnom „Morfijumu”) , Učitelju je preostalo samo jedno: da potpuno izmesti sadržaj iz istorije i zatvori ga u nekakav kitnjasti teatarski neoromantizam a la Baz Lurman iz perioda “trilogije crvene zavese” . Rezultat je nešto, što bi Bjelogrlić, verovatno, shvatio kao istorijski crowd pleaser i tužno je, ali i očigledno da samo Sloveni, ili oni koji govore u njihovo ime, vole da svoje istorijske “crne rupe” popunjavaju (u tom slučaju, morbidnim) crowd-pleasingom.

 

Ali, zanimljivo je pitanje koje se javlja nakon što, tako, Učitelj odseče sve grane na kojima bi ovaj film mogao da sedi: ako nije dijalektika, jer u ovom filmu istorije jedva da ima, a nije ni ontologija, jer su patnje likova u ovom filmu suviše niskog intenziteta da bi se ticale ontologije, a reditelj nema stilski instrumentarijum da iz slika izvuče nagoveštaj transcedentnog, pitanje šta zapravo čini likove robovima zle kobi?

 

Uzalud, zato, Učitelj lamentira nad sujeverjem carice Aleksandre – on, sam, mnogo je sujeverniji. Zapravo, s obzirom da je car Aleksandar naprosto odrtaveo, da je carica Marija naprosto sujetna, a Aleksandra naprosto sujeverna, a Nikolaj naprosto nezreli vetropir… a da svi spoljni faktori za sunovrat Carstva u ovom filmu, naprosto, ne postoje – Rusima urođeni misticizam mora da izbije na videlo i Učitelj film, jasno, vodi ka polju Hodinki, kao „mističnom” Maleru nad malerima, koje će „pokazati” da Carstvu, hteli-ne hteli, nema spasa. A još kad carica-svekrva ozledi caricu Aleksandru prilikom probe stavljanja krune, a čitava Ohrana ne uspe da spreči Matildu da upadne na krunisanje, te formalnost, konačno, toržestvuje nad ljubavlju… stvar je Učitelju „jasna” : pa da, ništa osim Revolucije ne preostaje a, do tad, malo vodviljskih nadražaja i svetlosti dekadentnog Petrograda nije na odmet.

 

Što više film odmiče, sve je manje jasan značaj Matilde Kšešinske u celoj priči, iako se autor trudi da je progura na što više ključnih mesta. Njen karijerizam, lakomislenost, potpuno nejasan odnos s izvesnim doktorom Fišerom, uposlenikom tajne službe kao i sa bivšim ljubavnikom koji, u jednoj sceni koja budi „džemsbondovske” reminiscencije, beži iz rezervoara u tajnoj prostoriji za mučenja neprijatelja države, niz pukih slučajnosti kroz koje prolazi, a koje vode „dramu” ka „razrešenju” – sve to još više pretvara njen fickionalizovani život u niz besmislenih kaprica i ostavlja Matildu (čak, verovatno, u odnosu na pravu Matildu) suviše bledom i nedovoljno tragičnom da bi bila središte ovakvog filma. Uostalom, sam izbor glumice ukazuje na pokušaj da se erotski potencijal Kšešinske prenaduva, onako kako se u holivudskim „ekranizacijama” Biblije prenaduvava potencijal Salome i Marije Magdalene. U principu, da je umesto Matilde predstavljen odnos cara Nikolaja i njegovog hrta, film ne bi mnogo izgubio, štaviše, njegova tragična usamljenost i izolacija u odnosu na istorijske okolnosti samo bi dobila na metaforičnosti i snazi. Ali Učitelj, makar zbog naslova, mora da insistira na ženskom liku, koji vapi da se preseli u neku sapunicu.

 

I tu se vraćamo na onu simulaciju „proživljavanja” . Neverovatno koliko zanatski potkovano i „autorski” samosvesno Učitelj spušta nivo spoznaje u ovom filmu. Naprosto, odlična ruska škola glume (čije je „proživljavanje” jedan od stubova) , rediteljska pismenost, veoma veliki značaj baleta za rusku kulturu, dobri kostimi i solidan dizajn, generalno umešna realizacija… sve to vrlo lako može da prevari gledaoca (što je previše čest slučaj u novijem ruskom filmu) da nam „Matilda” priča nešto mnogo važno.

 

Možda je baš to prevarilo i brojne pripadnike Ruske pravoslavne Crkve da pomisle kako je dobar trenutak da pokažu da su i oni faktor odlučivanja u ruskom društvu. Generalno, bez obzira na sva iskušenja pred koja se mučenički likovi stavljaju, „Matilda” nije film vredan toga. Za našu Crkvu je dušekorisno da polemiše s “Antihristom” ili Skorsezeovom “Tišinom”, ali jadna je vera onih koji svaku reklamu za ruski parfem – a „Matilda” nije mnogo više od toga – doživljavaju kao nešto zbog čega se “vera može izgubiti”.

 

Ono, ostaje mogućnost i da, pored onih koji su iskreno povređeni predstavljanjem svete carske porodice u ovom filmu (premda, s obzirom da se ništa ni blizu pravoj carskoj porodici ne pojavljuje u ovom filmu, za to nema mnogo razloga) postoje i organizacije koje su deo projekta – „Matilda”, kao svojevrsnog „tent pola” ruske Dume i da je i „pobuna” protiv „Matilde” nešto što bi trebalo da joj podigne gledanost ili je afirmiše u liberalnim, zapadnim krugovima, u čijim rukama je, naravno, i distributivna mreža. A to bi, što bi bila i najgora moguća varijanta, značilo da je ovaj film “srednja vrednost” na kojoj su se našle skoro sve dominantne struje u ruskom društvu.

Autor: R. Zaharčenko

Izvor: serbimolot.rf

POSTAVI ODGOVOR

*