Раде Ликић: Наш дивни петак-Збор за Забавник

0

Били смо срећна породица. Отац, мајка и син. Живјели смо у елитном и резиденцијалном дијелу Сарајева. Били смо прилично имућни те на јави снили свакога љета петнестодневни недосањани сан васколиког социјалистичког пука о љетовању на плавом Јадрану. Отац алфа мужјак који доноси храну на сто и његова је задња. Мајка љепотица, не баш бистра али зато врло вриједна и креативна, у кухињи чак чаробна, и ја, здрави и снажни дјечак са наочарима као интелектуалним модним детаљом, које ми одистински нису требале, али сам их носио да додатно истакнем своју хиперталентованост и учењачку ерудицију.
Али иза све те врло вјешто костимиране и уљепшане представе крила се једна необична и мрачна тајна. Тајна толико повјерљива, да ево и сад страхујем да је изнесем на видјело. Страх ме је незамисливе цијене коју могу платити за ово јавно друкање, иако већ одавно наша породица, која се уосталом свела само на мене, не игра опасну обавјештајну игру у којој смо се скоро 17 година сналазили као рибе у води и били важан шраф у котачу дијаболичних наума тајних, у тамама безумља скривених владара из сјенке.
Наиме, отац, мајка и ја, били смо умрежени у шпијунски ланац којим је директно руководила скривена елита, права рајскоманда Српске Академије Наука и Умјетности, док се званична јавност забављала сулудим и залудним бесједама излапјелих српских бјелоглавих супова, пардон, академика којима је привидну озбиљност давала искључиво и једино неозбиљност тадашњег друштвеног система који је незаустављиво хитао у једну стравичну имплозију. Меморандум, Газиместан, Агрокомерц, Илиџанци…и све остале фабриковане афере и догађања били су само вјешта опсјена која је имала задатак да замаже очи свима онима који су мислили да правилно критички расуђују. Циљ супер тајне организације којој смо припадали био је стварање моћне Супер Велике Србије чије ће се друштвено уређење базаирати на тековинама фашизма, нацизма и мјешавине светосавског православља и старе српске религије, а која ће бити федерални дио Великог Четвртог Рајха. Услијед тога смо још половином осамдесетих почели сакупљати антиквитете са посебним нагласком на куповину старих потролејских лампи, наизглед баналних и непотребних, којима је рок истекао послије електрификације, уз чију смо помоћ смо од априла 1992. јављали артиљерцима комунистичке ЈНА(коју смо користили у нашим пакленим наумима као нужно зло) гдје се налазе борбени положаји муџахедина из Патриотске лиге и Зелених беретки. (Петролеј смо такође годинама набављали и у кућу доносили у малим количинама сипајући га у једно велико буре за које смо комшијама говорили да је намјењено кисељењу купуса)
Одмакао сам се у овом сулудом и грозничавом набрајању, присјећајећајући се мрачних тајни моје породице, од наслова ове мучне породичне исповјести.
Петак. Да, то је био наш незванични породични дан. Kада бих дошао из школе, на вратима ме дочекивао божанствени мирис свињскога печења које је мајка са много умјешности припремала обавезно свакога петка. Сигурно сте примјетили да смо мрсили тога дана када сваки честити православац пости у знак туге за пострадалим Христом, али за то смо имали добар разлог али и бланко оправдање са потписом владике Николаја Велимировића које нам је дао лично епископ Василије Kачавенда, како би непријатељ мислио да смо раскрстили са религијом и како би били обавјештајно неинтересантни нашим непријатељима. Своју хришћанску покору обављали смо тако што се петком нисмо шишали, бријали и кидали нокте.
Сваког петка када бих стигао из школе пољубио би мајку, она ме није питала шта је било у школи јер је знала да сам толико генијалан да не могу добијати ништа друго него чисте петице, а понекад богами и пет плус и одмах отишао у нашу тајну звучно и визуелно изоловану собу да се бавим мојим омиљеним хобијем. Док су друга дјеца сакупљала стрипове, поштанске марке и значке ја сам сакупљао знамења, ознаке и ордене борбених јединица сила Осовине са посебном наклоношу ка сакупљању амблема и ознака ЈВУО, Српске Државне Страже, те нарочито Српског Добровољачког Kорпуса. Ову колекцију наслиједио сам и још увећао од оца који је знамења сакупљао по разним вукојебинама широм мрске комунистичке Југославије проналазећи их скривене по буџацима и таванима преживјелих припадника ових покрета а захваљујући својим обавјештајним везама налазећи их у складиштима УДБ-е и KОС-а. Хемијска средства за одржавање набављали смо у иностранству као и специјалне крпе, тканине и спужвице а само одржавање је био мој задатак и било је јао ти га мени ако се приликом редовне очеве смотре колекције, знамења нису сјајила попут злата. Пошто бих добро улаштио нашу колекцију узимао бих наше породичне гусле, погледао да ли су довољно затегнуте струне од кобиље длаке, затим би их премазивао тамјаном и вријеме до очева доласка са посла прекраћивао вјежбајући стихове у осмерцу и десетерцу које би сам ванредно лијепо и са лакоћом складио. Kада би се звонце огласило двапут кратко, трипут дуго и опет двапут кратко(био је то очев уговорени сигнал), устајао бих, одлазио до улаза, отварао оцу врата, придржававши му капут док би га скидао. Онда би мајка пришла, пољубила оца у руку,изула му ципеле те му у већ припремљеном лавору, добро насапуњала и истрљлала уморне ноге. Потом би сјели да ручамо придравајући се наших окултних ритуала о којима ипак не бих писао иако је ово врло искрена исповијест. После ручка сљедило је оно најбоље. Отац би из џепа извадио смотак новина и то сарајевско Ослобођење, загребачки Спорт и београдски НИН за себе, Практичну Жену и Наду за мајку, те феноменални Политикин Забавник за мене. Читати Забавник била је адекватна награда за мене, као славом овјенчани вјенац за све оно што бих током недјеље урадио за нашу породицу и за нашу праведну борбу. Трајали су ти наши петци годинама, све док управо због Политикиног Забавника моја породица почетком рата није обавјештајно компромитована. Признајем, ја сам крив за то, јер ми је због охолости, осионости и превелике самоувјерености(зашто сам заиста имао разлога), попустила пажња што су наши непријатељи добро искористили и разорили наш тајни породични обавјештајни центар.
Током првих дана рата у Сарајеву, непријатељске безбједоносне службе(умрежени комунисти, ционисти и масони) закључили су да у нашем кварту ЈНА са зачуђујућом тачношћу погађа њихове борбене положаје. Правилно су закључили да ЈНА није изненада напредовала и искористила болна искуства из рата у Хрватској, него да је неко добро наводи. Испочетка им ми нисмо били сумњиви, али онда је непријатељска служба сазнала у школи (имали су своје центре и у школама и у вртићима, усталом имали смо и ми) да сам ја врло рано одустао од претплате на босанску унитаристичку Веселу Свеску, а да сам са гнушањем одбио да се преплатим на аутономашки новосадски Kекец (четничке Дечије Новине из Горњег Милановца бих узимао, али нису долазиле у школу из политичко-безбједоносних разлога) а да сам стално током школских активности често цитирао Политикин Забавник иза чије је уређивачке политике стоји љотићевска емиграција.
Не, нису знали да отац Спорт и Ослобођење купује да скрене пању са НИН-а, чији се сваки број тајним каналима слао Момчилу Ђујићу у Сан Маркос на редактуру, нису знали да мајка чита Практичну Жену и Наду зато што их је заправо издавало Kрипто-Kоло Српских Сестара, али су били обавјештени да Збор у емиграцији стоји иза Политикиног Забавника.
Ја сам тајним каналима, који су још активни па не бих да их компромитујем именовањем, побјегао из Сарајева, отац и мајка нису. Пали су у рацији те су на њима рађени медицински експерименти а подвргнути су и грозоморним садистичким методама мучења од чега се до смрти нису опоравили. После назови демократских промјена 5октобра 2000-те године, уређивачку политику Политикиног Забавника презузели су наши непријатељи, ционисти, комунисти и масони.
Срце ми се стеже од страха а рука дрхти док ово пишем. Паника ме обузима…јер све видим, препознајем ја те методе иако више од 25 година нисам у обавјештајним играма…видим да је исти онај ко штампа Политикин Забавник, тај који и диже медијску харангу пут њега.
Пишем ово да знате, ако ми се шта де…..аргх.., мгрм… крљ,… крљ

http://radelikicblog.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*