Раде Шербеџија: Ја сам Србин, стопостотни!

0

МНОГО се буке подигло због предновогодишње мини-турнеје коју истакнути уметник Раде Шербеџија почиње вечерас концертом у загребачком „Лисинском“. Уместо о његовом шарму, музици и стиховима, о Шербеџији се говорило у другом контексту, који није био тема разговора за „Новости“. Пред још једно дружење са Београђанима, 27. децембра у Сава центру, питамо га ко чини „Западни колодвор“, који ће га пратити на концерту „Узалуд је будим“.

– „Колодвор“ је бенд, кад мој син Данило свира, има нас седам, и то су најбољи музичари својих инструмената у Хрватској. Многи су професори на академијама. То је добра ствар, јер се мораш трудити да досегнеш тај ниво. Да будеш топ. А с друге стране, ако нешто зезнеш, они те извуку.

* Ко кога води на сцени?

– То је тешко рећи. Узајамно је, ја их поведем у авантуре, јер сам склон импровизацијама, директно нешто измислим, а они су спремни. Као да су кафански музичари, сви ти професори.

* Грађанин сте света, да ли ће резултати избора у Америци утицати на вашу каријеру?

– Поновио бих оно што је рекао Славој Жижек, један од највећих интелектуалаца Европе и света: „Грозан је овај Трамп, ужасан је, али више се бојим Хилари.“ Слажем се са њим. Што се тиче моје каријере тамо, на мене ништа не утиче. Тамо можеш отворено рећи да си против председника Америке и нико те неће ставити у затвор због тога. То је једна добра ствар, али не значи много. Оно што је грозно, када говоримо о тим изборима, је то што више нема правих лидера у свету. Свет воде менаџменти, велике корпорације и тајне службе, а председници земаља више не играју главну улогу. Зато има толико ратова и толико сиромаштва.

* Шта пишете ових дана?

– Недавно ми је изашла књига изабраних песама „Странац“, а још пишем књигу прозе, наставак „До последњег даха“. Заправо, није наставак, али је исти стил и зове се „Зелена карта“. То је она по којој си странац, стављен у ту категорију да имаш грађанска права, али немаш право гласа, па си, ипак, странац. Одавно сам је почео, али сам прекинуо пре шест година.

* Имате ли потребу да на једном месту будете свој на своме?

– Ја сам одавно свој на своме. Кад једном постанеш странац никада више не можеш назад. Рекао ми је велики хрватски песник Данијел Драгојевић: „Ух, што ти завидим, ти си оно што ја сањам цео живот, да постанем странац у властитој земљи“. Има у томе некакве лепоте. То је донхуанизам, не у смислу освајања жена, него као самоћа, као филозофска категорија. Када једном то осетиш некако ти постаје слатко, заводљиво. И с друге стране, кад си странац негде, на други начин си грађанин планете, мала је једна земља. Препознајући то у себи, осећам љубав и посебно локални патриотизам према мојој националности и пореклу. Ја сам Србин, стопостотни! Исто тако волим и домовину где сам рођен. Јер, нису ме само отац и мајка направили, направиле су ме и личке планине, онај мој Велебит и Јадранско море које волим цео живот. Направили су ме као младог човека загребачка академија и театар, исто као и Београд у који сам долазио, бележио прве успехе и снимао филмове.

* Без чега од тога не можете?

– Без мора, апсолутно. Море ми је најјаче. Ја сам риболовац. Сатима могу да седим на чамцу и то ми је посебна страст.

* Да ли сте пецали у Београду, на оној, помало скривеној савској обали са приватним сплавовима?

– Јесам. Ишао сам, дружио се са пријатељима. Нарочито са Павлом Вуисићем, он је обожавао свој сплав.

* Боб Дилан – нобеловац?

– Заслужио је, наравно. Као што је и Арсен заслужио. Смешно је то како у свему постоје калупи, тако постоје и писци за које се зна како пишу и где се појављују. То није истина. Боб Дилан је написао божанствене стихове. Он се не представља писцем, него певачем, а заправо је песник од самог почетка. Па, како су песници некада писали стихове? Многи су певали своје сонете и песме. Верујем да је и Шекспир сигурно неке сонете испевавао на некој гитари, јер је баш ритам тај који је важан у сонету.

ПЛОВИДБА СА ГАГОМ ПО ЈАДРАНУ

– ИМАМ једну посебну ствар – открива нам Шербеџија. – Милена Дравић ми је поклонила Драганов чамац. Инсистирала је да ми га поклони, и да буде код мене, јер смо велики пријатељи. Ускоро ћу чамац пренети у Хрватску и поринути га у море у Истри. Возићу га измеђи Фажане и Бриона, ловићу рибу на њему, превозићу моје глумце с њим. Фина је то барка од шест и по метара. Зваће се „Гага“. Морам само његову слику да импрегнирам на барку, али да буде црно-бела, као нека графика. И тако ће Гага пловити са мном по Јадранском мору.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*