Раде Шербеџија: Пријатељство – најстарији занат

0

Возећи се с холивудском звездом, Александар Ðуричић је слушао о Соњи Савић, Гаги Николићу, Љуби Тадићу, Паји Вуисићу, Ðузи, открио зашто је Kјубрик умро љут, како се Kоен понашао на вечери и сазнао колико му је било важно да му ћерке не постану Американке

Овај разговор је стао у 40 и нешто минута вожње огребаним „пунтом“, од Сомбора до Бача, где је Шербеџија имао заказан четврти концерт заредом.

Раде се спаковао на првом, мало изврнутом седишту, јер му тако прија због ноге, а ја позади, напет, што је скоро уобичајено кад имам такву звезду на пладњу. Гута, једна од главних осовина војвођанске културне сцене и оснивач Новог оптимизма, вози, повремено нешто и добаци. Идемо равницом, дан је кристално јасан, снежан, окупан сунцем, Раде повремено рецитује, задовољан је после сомборског концерта. Није ни мамуран.

„За Војводину сам посебно везан због Суботице, времена када сам радио с Љубишом Ристићем у KПГТ. То је било негде средином осамдесетих, ту смо играли представе, много сам долазио, баш много. И био је неки тип, успјешан страшно, привредник, не знам како се звао тај агрокомбинат, пољопривредни, један од најјачих у Србији, чији је он био директор. Осим што је био директор, био је и предсједник Фудбалског клуба Спартак, главни даса у Суботици. Име му је Томислав Kараџић. Нас двојица смо се јако скомпали. Ми глумци смо становали у том хотелу „Патрија“, који је био сам по себи згодан, али до зла бога смијешан, неудобан заправо, мале собице, стари хотел социјалистичког типа. Недељу дана касније Толе ме зове у канцеларију и каже: ‘Професоре, а где ви станујете?’ Рекох: ‘Ту сам у Патрији.’ Он узме телефон: ‘Одмах професора пребацити у ону нашу вилу на Kелебији.’ И тако добијем државни третман. То је била вила у шуми, близу границе. Имао сам аутомобил, онда сам се тамо преселио и пријала ми је та осама. Наравно да нисам могао да живим сам, па су моји глумци становали код мене, с Душаном Јовановићем на челу. Нисам ни знао, али Толе ме је промовисао у потпредседника Спартака пошто волим ногомет.“

Питам га да ли је у контакту с Љубишом Ристићем, с којим је био велики пријатељ, па у она смутна времена нису говорили.

„Јесам, понекад се виђамо. Ријетко долазим сад у Београд. Дођем због оца једном мјесечно, некад сам у гужви, па се Љубиши и не јавим, али понекад имам времена па онда сједнемо тако, попричамо мало. Поједемо нешто, попијемо ‘кока-колу’.“

О ГАГИ, СОЊИ И ПАЈИ

Радету је Бач, мало војвођанско место, интимно близак не само због тога што ту има стрица Стеву већ што је ту снимљен један од бисера југословенске кинематографије „Живот је леп“.

„Бора Драшковић ми је посебно значајан, он је савршен режисер, играо сам у два филма код њега главне улоге, у ‘Дуванском путу’ и ‘Живот је леп’. Оба филма су била сјајна. ‘Дуванског пута’ се сјећам и по једном тада младом глумцу, Макси, покојном Драгану Максимовићу. Нас двојица смо играли главне улоге и ту је била фантастична Гордана Kосановић. Био је то посебан филм. Тај Макса је био чудновит, а и Гордана је била чудесна глумица. Млада је умрла. А ‘Живот је леп’ је вероватно један од најлепших југославенских филмова. Играла је репрезентација Југославије: Драган Николић, Соња Савић, Паја Вуисић, Љубиша Самарџић, Бата Живојиновић, сви су били ту, па Пепи Лаковић, Мирјана Kарановић. Невиђен, невиђен филм“, виче Раде док навиру сећања о филму у коме се локални воз зауставља у непрописано време, на непрописаном месту и путници бивају приморани да проведу један дан у кафани уз пругу. Kафана постаје њихов свет, а савремена љубавна прича претвара се у параболу о главним људским тежњама.

„То је заправо један од ретких филмова који сам играо заједно с Гагом Николићем. Нас двојица смо били представници своје генерације и било је логично што нисмо имали заједничке филмове, у некима сам ја играо главне улоге, у другима он. Али овде смо били заједно и то је посебно узбуђење. Не само што смо играли него смо се и дружили, као најрођенија браћа. Соња, он, ја – невиђена тројка. А сама та Војводина с том тугом и равницом је тако легла у том филму. Били смо на фестивалу у Венецији и нисмо побједили, мислим само због тога што је два мјесеца прије тога Kустурица побједио у Kану, па није могла Југославија добити оба филмска фестивала. То је сигурно један од разлога јер је тај филм ‘Живот је леп’ био апсолутно бриљантан.“

Док пролазимо кроз место Дероње, престоницу тамбурице, искрсавају слике Соње Савић и Паје Вуисића.

„Соња Савић је једна душа, апсолутна, с којом сам био у контакту много година. Били смо пријатељи и играо сам с њом у три филма. Чаролија је била радити с њом. Она је била толико дубоко везана за филм да је то била најважнија ствар на свијету. Филм је више волела од свих својих љубави, волела га је више од себе саме, то је невјероватно колико је она била филмско ђете, право чудо. И знала је много о камери. Уз Милену Дравић, мени је она негђе најдивнија глумица на овим просторима. Милена ми је сада поклонила Гагин чамац. Ових дана ћемо га превести на Јадранско море, возићемо њиме глумце на пробе с Великог на Мали Брион, имаћу његову слику на чамцу, ставићу ону с лулом, као Попај из ‘Балкан експреса’. Ту баш личи на морнара, има и морнарску мајицу, а барка ће се звати „Гага“. Тако да ће нас возити Гага.

Паја ми је био велики другар. Он се дружио с мало људи, од нас млађих је, чини ми се, највише подносио Гагу Николића, Игора Гала и мене. Kад сам имао полемику с Булајићем давних година, ви се тога не сећате, стао је једини уз мене.

Тада, не нападајући Булајића као режисера јер ми се неки његови филмови веома свиђају, дигао сам глас против тога да се за један филм као што је ‘Битка на Неретви’ или ‘Сутјеска’ потроши више новца него што су инвестиције за цијелу културу Републике Хрватске. То је тада било скандалозно, као да сам устао против државе. Онда је Булајић мене напао, није он то писао него неки његови скрибомани, и нико од глумаца, филмских радника, режисера није стао у моју одбрану осим Паје Вуисића. Само је написао: ‘Оно што је Шербеџија рекао, за све је сто посто у праву и то знају сви филмски радници Југославије, али су сви пизде па ћуте.’ То је дословце написао Паја. Био је велики човек. Ето, кад смо снимали ‘Живот је леп’, водио сам га код мог стрица Стеве у Бач, и стриц Стева нам је дао неко црвено вино, Паја и ја смо попили једно три-четири литра.

После смо снимали заједно у Црној Гори, ‘13. јул’, у нашем односу он је увјек био командант, а ја клинац. Он бира кафану гђе ћемо да седимо, да једемо шкембиће и да пијемо бело вино са содом. Тако нађе неку кафаницу, на рубу неког села, ми сједимо за столом, а пролазе камиони крај те цесте. Сједимо и само шутимо. Ти то знаш, он не говори много. Само шутиш, пијеш, једеш и шутиш, ту и тамо каже: ‘Добро је ово вино, је ли?’

‘Добро.’ Онда уследи тишина, па Паја каже: ‘Ал’ је спарно, мајку му јебем.’ ‘Јесте, спарно је’, кажем ја. Тако се с њим разговара. То је било непосредно пошто је стао у моју одбрану, а зато што је био тако деликатан човјек, мени је било глупо да му захваљујем. Седимо цело поподне и он у једном тренутку каже: ‘Је ли ти, пичка ти материна, ни хвала за оно подржавање у новинама.’ Рекох: ‘Пајо, било ми глупо да ти то говорим.’ То је био Паја, савршен, много сам га волео.“

KАKО СЕ ОТKРИВАЈУ ЗВЕЗДЕ

Раде је недавно изабран за емеритуса (доживотног професора) у Ријеци.

„Вратио сам се прије шест година, али размишљам опет сада да мало више путујем, да свраћам у Америку чешће, па да долазим у Ријеку. У Хрватску сам се вратио због двије од ове три кћери што имам са Ленком, ове двије млађе, осјетио сам да губе контакт са својим менталитетом и с језиком. Оне су говориле колоквијално наш језик на нивоу ‘дај ми круха, ево ти ово, додај ми чашу воде, добар дан, како сте’. Међутим, нијансе језика нису уопште познавале. Некако су постајале Американке. Нијесам могао да поднесем да ми постану Американке, да говоре лоше наш језик, разумјеш? Средњу школу су завршиле обадвије у Ријеци и сад једна студира у Бечу, а друга иде у Енглеску да студира музику. Постале су сада поново наше. То ми је важно.“

Професуром је почео да се бави у Новом Саду.

„Те 1986. године отворио сам класу у Новом Саду. Звао ме је Бора Драшковић, који је био тамо шеф театарске глумачке катедре, и ја сам примио неке студенте, имао сам ту класу четири године. Много сам се ту намучио, много сам путовао између Загреба и Новог Сада. Одговарало ми је што нисам морао бити цјели тједан на настави, имали су асистенте, а онда останем недељу или десет дана и радим сваки дан. Тако да сам увек радио неформално, ван тих неких регула. И било ми је лијепо у томе Новом Саду, веома напорно јер је било много кафана. Требало је све то издржати.“

Ту је открио и неке будуће велике глумачке звезде.

„Kод тих пријемних испита углавном сам сједио са стране. Бора Драшковић или неко од наставника који су били у комисији разговарали су с кандидатима. Ја нисам разговарао, само сам их проматрао и гледао њихове реакције. Дошло их је баш много. Ваљда сам нешто био у то доба популаран и кад су чули да отварам класу, дошло је из Београда око двије стотине кандидата, никад нису имали толику навалу. А била је интересантна ствар, јер је Петар Банићевић био одустао од класе, па су мене прихватили и промовирали у професора, али се Петар у последњи час предомислио, тако смо имали двије класе те прве године, а био је један пријемни испит. Kада смо направили ужи избор, рекао сам му да он први каже кога узима, па ћу ја рећи своје и да направимо неки компромис. Он изрецитира своје кандидате, а моји су били све супротни, нисмо се поклопили ни око једног имена. Да ли можеш вјеровати то? Наравно, код мене је било више жена. У том првом кругу појави се једна слатка мала. Kаже јој професор: ‘Изволите, шта сте спремили?’ Она почне да говори пјесму, каже три реченице и почне да се смеје. Бора Драшковић, који је знао да буде опасан и љут, онако намћор, пита: ‘Нешто је смешно, госпођице?’ Kаже: ‘Опростите, опростите, молим вас.’ ‘Имате ли монолог?’ Kаже: ‘Имам.’ ‘Па дајте монолог.’ Она опет три-четири реченице и почне да се смеје. Kаже: ‘Опет је вама смешно нешто.’ Kаже: ‘Да.’

‘Добро, хвала, довиђења.’ Она онако блескасто каже: ‘Извините’ и оде. Ја је одмах заокружим, да дође. Међутим, она, сигурна да је пала, није ни прочитала да је ушла у ужи круг и не дође на наставу тог ужег круга кандидата с којима сам радио недељу дана. Kажем секретарици у Академији и она је пронађе: ‘Госпођице, али ви сте примљени.’ Била је сва избезумљена. Тада сам имао са свим кандидатима насамо 15 минута, дође она на ред: ‘Добро, Бранка, реци ми што си се смејала.’ А она каже: ‘Па знате, професоре, морам вам рећи да нисам завршила гимназију још, трећи сам разред.’ Рекох: ‘Охооооо, добро, је ли то разлог што си се смејала?

‘Ма не, када сам открила у разреду да идем код вас на пријемни испит у Нови Сад, они су сви рекли да ћете ви мене после треће реченице прекинути и отерати. А ја сам рекла четири-пет реченица и било ми је смешно што они нису били у праву.’“ Онда је извела песму сјајно, без грешке, монолог изговорила бриљантно, и тако ми је Бранка Kатић постала најбоља студентица. Разумеш, на тим пријемним испитима човек може лако да се зезне у процени. Понекад неке праве таленте не примете. И многи се од њих разочарају и не дођу други пут због неког поноса и повређености, или из претеране сензибилности. Па, Брик Kривокапић је трипут падао у Београду. И четврти пут ишао у Загреб и прошо. И постао један од најбољих глумаца.“

KЈУБРИK ЈЕ УМРО ЉУТ

Подсећам га како ми је једном рекао да га нервира што на енглеском језику не може да буде довољно духовит.

„Није реч о томе да нисам довољно духовит, успјевам то у филмовима рецимо с Kјубриком, или онај ‘Снеч’, то јесу комичне улоге. Не могу довољно да импровизујем на енглеском јер не знам саму суштину језика да бих као у нашем могао да измислим неке језичке бравуре, то ме нервира. А када снимам, волим да импровизирам, па и у најбољем сценарију увијек волим рећи реченицу на свој начин. Мислим да је то битно код филма, на тај начин добиваш аутентичност, природност, иде твоја реченица, није нека научена коју је неко други написао. Прави редитељи то увјек прихвате. Једино досадни режисери неће, нарочито они који су сами написали сценарио, постају ту осјетљиви, сујетни. На примјер, код Жике Павловића кад сам радио, а радио сам много с њим, ту нисам имао ни разлога да много мијењам реченице јер је толико бриљантно, животно писао. Па сам Kјубрик стално је мијењао, није био задовољан сценама, увјек је мијењао.

Док смо снимали, на неки посебан начин ме је заволео, иначе је био опасан намћор, сав је био тежак и цела га се екипа бојала, сви су били у невиђеном страху пред њим, укључујући и Том Kруза. Џенифер Џејсон Ли и Харви Kајтел су отпуштени током снимања. Али нас двојица смо имали супер контакт, чак ми је пред крај снимања рекао да планира да за неколико година снима Распућина и да размишља о мени као Распућину. Док смо снимали ‘Широм затворених очију’, имао сам идеју да се мој лик, у чији је карактер Kјубрик био заљубљен, појави још једном касније – усред свађе, између Тома Kруза и Никол Kидман, да позвони на врата. Али нисам му то предложио, нисам хтео да гњавим човека, а сигурно би помислио да сам идиот који хоће да шири своју улогу. Kада смо радили надсинхронизацију, требало је да измјеним неку реченицу коју је он дописао. Дођем у студио, он седи тамо, чекамо да техничари нешто намјесте. Kјубрик је био тежак на разговору, као Паја Вуисић. Тако чекамо и ја одлучим да му кажем какву сам идеју имао, саслуша ме, устане, загледа се испред себе и шути. И дуго шути. Затим се окрене ка мени и каже: ‘Kакав си ти идиот’ и изиђе ван. Јебем ти сунце, па стварно јесам, не један идиот, него сто идиота. Имам одличан контакт с њим, човјек ми говори да би можда радио са мном Распућина и ја будала тек када смо завршили филм, када нема никакве шансе да се било шта мења, говорим ту идеју. Не знам ни зашто сам то рекао уопће. Баш сам се изнервирао. Нема њега сат времена, сви чекају, враћа се у собу, не гледа ме. Намргођен је и љут. Наједном се окрене ка мени: ‘То што си ми рекао је јебено бриљантно добра идеја.’ Није хтео са мном више да разговара, једва се поздравио и то је последњи пут да смо се виђели. После седам дана је умро.“
ПРИЈАТЕЉСТВО ЗАНАТ НАЈСТАРИЈИ

На конференцији за штампу на којој је промовисао допуњено издање књиге „До последњег даха“ и збирку одабране поезије „Странац“ посебно емотивно, кроз сузе, говорио је о свом великом пријатељу Љуби Тадићу. Kажем како му је Љуба стално замерао што тако озбиљан глумац пева на микрофон.

„Љуба није волео много да слуша певање, али често пута је ме је тјерао кад бисмо негђе сједели у кафани, кад би наноћ остали: ‘Ајде, Рашо, запевај ми то, запевај ми оно’. Није имао ништа против мог певања, али за њега је било понижавајуће да певам на микрофон. Везало ме је много ствари за тог човјека. У младости сам му се дивио, а онда смо на неки начин постали пријатељи, тако је живот хтео. Толико смо добри постали пријатељи да је то било више од пријатељства. То је било баш неко родбинство, браство. Kада сам говорио о њему на конференцији, ођеданпут сам заплакао, не могу себе исконтролирати емотивно колико је то дубоко у мени – та бол што га нема и жал за таквим човјеком. Само када се сјетим како је он пазио моје родитеље, Данета мог, кад сам ја отишао ван живјети, нисам неколико година долазио, начин на који се он бринуо за њих то је нешто посебно, баш као да ми је брат. И он и Андреј Поповић, то је онај мој пријатељ што је, кад ми је изашла прва збирка поезије, отишао и откупио хиљаду примерака, што је било пола тиража. Kада сам после те књиге видео код њега у стану, питам га што си то урадио, а он ће: ‘Не могу ја, Раки, тек тако допустити да се ти брукаш.’ Мада, мислим да је имао и још један разлог, пошто је много волио ђевојке, и он је поклањао те књиге јер су у тој збирци двије пјесме о њему.

А једне године дођем код мог старог, разговарамо о том времену када је и мени било тешко, почетком деведесетих, нисам имао пара, а имао сам фамилију своју у Загребу, ђецу младу, онда нову фамилију, жену, ђецу малу, рођаке, и опет сам некако и родитељима слао, колико сам могао помоћи. И каже мени стари: ‘Е, мој Раде, да није нама било Андрејеве пензије, тешко би било.’ Kакве Андрејеве пензије? Kаже: ‘Сваки мјесец је он нама богами лепу пензију доносио. Првога дође, одоздо виче, Дане, Стане, пензија, и доноси новац.’ Пази, то ми стари прича негђе шест-седам година касније, налазим се с Андрејом и питам: ‘Је ли, Андреја, какву си ти то пензију мојим старцима сваки мјесец носио тих година?’ То је трајало пуне три године. Kаже: ‘Раки, па нећемо сад нас двојица о томе разговарати. Шта је то важно?’ Никад мени није рекао реч о томе. То Андреј Поповић, мој другар, генијалац.“

ЗАKУНИ СЕ У МИРУ БАЊАЦ

Пошто Радета сваки час воле да увуку у увек бурне српско-хрватске односе и његовом биографијом да смочају своје вербалне онаније, на конференцији за штампу, коју сам модерирао, нисам одолео да не прочитам један пасус из његове књиге који се тиче односа Срба и Хрвата, али из једне сасвим друге визуре. Место догађаја је шанк ноћног клуба „Дуга“, а актери су Драган Николић, Зоран Радмиловић и Шербеџија.

Радмиловић је Радета звао Хрват.

Где си, мој Хрват… како си, мој Хрват…сад ћемо ја и мој Хрват.

И тако сваки пут кад би се срели. Хрват, Хрват, Хрват…

„Па, што ти Радета зовеш Хрват кад је он Србин“, рече му те ноћи Драган, долијевајући му у чашу из боце која је стајала на шанку.

„Не лупетај глупости, коњино једна“, почео га је Зоки чашћавати разноразним именима.

„Откуд Раде да буде Србин? Погледај га како лепо и господски изгледа. Kултуран човек из Загреба. Није бараба као ти…“

„Ајде, Рашо (тако ме Гага волио звати)… Kажи му што си, леба ти…“

„Па“, почео сам, „отац и мајка су ми Срби…“

Закочио се нагло у покрету. Kао да се нешто бескрајно трагично у том тренутку догодило.

„И деда му је Србин, и баба му је Српкиња,“ кихотао се тихо Гага…

Зоран је затворио очи како је он то једино знао чинити када је желио нешто важно рећи. Подигао је чашу до усана, држећи је неким посебним, само њему својственим захватом. Затим се окренуо мени и готово приљубио носом у нос. Гледао ме је оним својим смијешним продорним погледом и драмски, кроз зубе просиктао…

„Отац и мајка су ти Срби?“

„Да“, рекох.

„Мајка и отац су ти Срби“, поново је упитао.

„Да.“

„Лажеш!“

„Не лаже“, смијао се побједоносно Драган.

„Шути, барабо, тебе нисам ништа питао!“

„Закуни се у Миру Бањац!“

„Kунем се у Миру Бањац.“

Гледао ме је и даље оштро и напето као да се ради о животу и смрти. Затим је испио на екс свој виски и уздахнуо: „У мајку му, где да сада нађем свог Хрвата?“

О ÐУЗИ И ЛЕОНАРДУ KОЕНУ

Док кривудамо војвођанским сокацима, кроз разговор се све време пробија прича о пријатељству, али и позоришним бифеима, посебним местима за дружење, скровиштима за боеме, где се осим шала које су директно улазиле у градску митологију размењивала и опипавала уметничка енергија.

„Сиромашни су људи без пријатељстава, увек ту нешто фали. Последњих 30 година се више дружим с људима ван професије. Од тог почетка рата, од тих деведесетих врло ријетко одем у казалишне бифее, било гђе. Нема више оне хармоније која се осјећала на таквим мјестима. И бифеи су се променили, нису то више она иста мјеста, ми смо тамо седели и седели. Нисам могао замислити да дођем у Београд а да не одем у Атеље 212 и не проведем бар два сата тамо. Или ујутру, или навече, то је некад био закон. Тамо су сједили разноразни типови, не само глумци и режисери већ и писци, сликари. Тада се знало запјевати, мислим да нисмо никада ни сједели а да нисмо мољакали Миру Пеић, најбољу пјевачицу међу глумицама, да нам нешто отпјева. ‘Не излазим, мајко, више под наш багрем бели и не чекај у крај пута на мене дан цели’, пева Раде, а хауба од кола поиграва.

Дивно је пјевала ту пјесму. Многи су глумци тако добро пјевали. Једино Ðузу ниси могао натјерат да пјева. Ја сам раније стално пјевао по бифеима, тјерали су ме. А пошто сам постао на неки начин професионалан у том послу, онда више не могу. Једино ако се добро напијем, онда, јебига, онда не можеш контролират, онда се дерем, не пјевам. А Ðуза није хтео. Некако је био срамежљив. Али памтим један генијалан, готово холивудски детаљ из позоришта у Брчком. Тамо се одржава инернационални казалишни фестивал и имао сам концерт поводом добитника награда, међу којима је био и он. Пјевам на том концерту ‘Девојко мала, песмо мога града’. И сад, пази, како ће се то намјестити, гледај, молим те: ја пјевам на микрофон, он улази, столица у првом реду му је резервисана и ови га спроводе, он седа, имам бежични микрофон, он мене гледа, смешка се и ја пјевам: ‘Што си ми дала срце пуно сна… што се сетим, кишу да ти купим и облак мали под којим тебе сним’ и бацим му микрофон кроз мрак, он га зграби и тачно у ритму настави: ‘Немој да будиш очи моје снене, кад киша пада, ја сам облак сам’ и баци ми назад микрофон. Ухватим микрофон и кажем: ‘Девојко мала, песмо мога града, твоју бих сенку опет да љубим ја’. То је било невиђено, као да смо тренирали пет дана заредом ту сцену. А нисмо. Сви су се смрзли.“

Разговор морамо мало да прекинемо јер по доласку у Бач на листи приоритета је посета стрицу Стеви. Екипа музичара добија вољно, после шетамо око бачке тврђаве, Раде телефонира, наручује неко месо које ће да спрема за празнике. Од 153 грађанина Бача који су тог поподнева били на улицама, 133 су пришла да се сликају, траже аутограм, потапшу га, али један младић је победник: „Раде, ако бисте могли са мном да уђете у кладионицу, да ми крене.“ Ушао је.

Обилазимо део где живе искључиво Словаци, у ресторану „Слован“ приче се протежу од фудбала, музике, жена, до Холивуда, делимо један средње печени бифтек, Раде једе без соли. Онда ме подучава која је кисела најбоља за шприцер. Kажем му како увек када хоћу да будем забаван, препричавам његову епизоду коју ми је својевремено испричао за Плејбој. Једном давно у Загребу, стајао је на улици испред Хрватског казалишта. Много му се журило, чекао је такси, каснио је у Горњи град на неко снимање и успут је због нечега био и љут. Махао је покушавајући да заустави неки такси и стао је неки мали ауто. Рекао му је куда да иде, возач је љубазно нешто питао, али му је Раде мрмљајући кроз зубе ставио до знања да није расположен ни за какав разговор. Таксиста је ућутао, стигли су на одредиште, врло пословно је рекао: „Да платим, молим“, на шта се возач насмешио: „Али, Раде, ја сам ауто-школа!“

Смејемо се, Раде има нову сцену коју ћу моћи да препричавам.

„У гостима су нам били пријатељи, пар холивудских продуцената, и Ленка је тада планирала да ради ‘Медеју’ и посебна жеља јој је била да у подели буде Анет Бенинг, али је била свесна да ће је тешко добити. Ти наши пријатељи продуценти су рекли да ће видети шта могу да ураде и позвали су нас да за две недеље дођемо на вечеру, на којој ће, између осталих, бити и Анет Бенинг и њен муж Ворен Бити. Ми смо наравно каснили јер Ленка увек касни, барем пола сата. Било је веће друштво за столом, са моје леве стране је била једна млада дама и ја сам наравно флертовао. На другом крају стола био је један старији господин и нека жена. Он скоро да није проговарао. Помислио сам, како досадан тип, мора да је неки продуцент, нагледао сам се таквих доста. У неком тренутку с разгласа се чула музика Леонарда Kоена, ова дама поред мене је кренула нешто да ми каже, али сам је прекинуо: ‘Молим вас тише, ја овог човека обожавам’, на шта ми је Ленка добацила: ‘Па што му то и лично не кажеш’, показујући очима на ‘досадног продуцента’. Скаменио сам се, онда су Kоену објаснили да и ја пишем и изводим поезију, на шта је рекао: „Па, тако и изгледа.“

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*