Радоје Јовановић: ВЕЛИКА АЛБАНИЈА ПРЕКО ЧЕТИРИ ГРАНИЦЕ

1

Албанија је формирана као држава на крају Првог балканског рата, мада је њено стварање почело Берлинским конгресом, када, одлуком великих сила независност од Турске добијају Србија, Румунија, Бугарска, а потврђена је и независност Кнежевине Црне Горе. Тада територија будуће најмање државе Балкана остаје под управом Отоманске империје. Након 26 година, после Првог балканског рата, на захтев Аустроугарске, Лондонским миром, без икаквог учешћа у ослобађању од Турске, настаје независна Албанија. Иако је првобитна идеја била да се она створи у много ширим границама, Велике силе су се сагласиле да се Албанији додели територија у границама које и данас заузима. Међутим идеја о стварању Велике Албаније траје до данас, још од Призренске лиге, створене уочи Берлинског конгреса.

Територије на које је поглед пружала Албанија, по Лондонском миру подељене су између Србије, Грчке и Црне Горе. Садашња Северна Грчка је припала Краљевини Грчкој, територија данашње Бивше Југословенске Републике Македоније и Косова су припале Србији, док је Метохија припала Краљевини Црној Гори. По стварању Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, ове територије су од 1929. припадале трима бановинама Краљевине Југославије: Македонија – Вардарској, Косово – Моравској, а Метохија – Зетској бановини. Помињање Косова и Метохије, као једне „географске области“ почиње крајем Другог светског рата, на Бујанској конференцији, одржаној крајем 1943. и почетком 1944. у северној Албанији, на којој учествују Комунистичке партије Албаније и Југославије. Представници југословенских комуниста, који су припадали покрајинском комитету Црне Горе ( Павле Јовићевић, Душан Мугоша… ), својим потписом дају сагласног да Метохија ( Дукађин, шиптарски ) треба да пређе у руке Албаније. Како су Шиптари захтевали, да у се њиховој територији прикључи и Косово, овај споразум никад није спроведен у дело, јер је у даљем периоду дошло да разлаза Стаљина и Броза, а Енвер Хоџа, шеф албанске партије и државе, стаје на страну Стаљина, па самим тим сваки договор са Брозом пада у воду. У наредном периоду, под комунистичком владавином и свесрдној подршци властодршца у измени демографске слике у корист Шиптарског народа, Косово и Метохија, први пут у историји као једна административна јединица, добија на дар од Петра Стамболића општину Лепосавић и 17 села, и границе те покрајине сада досежу ко Копаоника. Комунисти, ипак, нису поштовали Шиптарску нестрпљивост ка одвајању од Србије ( пошто су од Црне Горе већ одвојени, дакле један проблем мање ), па су у неколико наврата оружјем гушили њихове побуне. Таквих побуна је било и у међуратном периоду, али оне нису имале за циљ припајање суседној територији. Уклањањем Александра Ранковића са политичке сцене, пут Шиптарском сепаратизму је био много отворенији, а Добриц Ћосић објављује своју платформу о подели Косова и Метохије између Србије и ове још увек аутономне покрајне у саставу те исте Србије. Кад је такву доктрину изрекао неко ко се сматра „оцем нације“ политичка тежина је јасна. У исто време дрстично се, досељавањем из Албаније повећава број шиптарског становништва у Македонији и Црној Гори.

Како у Црној Гори идеја Велике Албаније има тенденције према терироријама око Скадарског језера и делу Приморја око Улциња, Шиптари постају већинско становништво у тим општина и сада их има нешто више од 30.000, док у Македонији, где су великолбанске аспирације много веће, број Шиптара прешао је 500.000 становника. Када је Косово прогласило независност 17. фебруара 2017. Црна Гора и Македонија су признале ту одлуку истог дана: 8. октобра 2017. Грчка, према чијој територији, такође постоје претензије Шиптара, то није учинила. Наравно није ни Србија, упркос бомбардовању, санкцијама, разним врстама политичких и економских притисака.

Радоје Јовановић

ПАТРИОТ

1 КОМЕНТАР

  1. Како у Црној Гори идеја Велике Албаније има тенденције према терироријама око Скадарског језера и делу Приморја око Улциња, Шиптари постају већинско становништво у тим општина и сада их има нешто више од 30.000

    U kojim opstinama? Zasto izmisljate, zasto dajete neprecizne i nepotpune podatke, zasto dovodite svoje citaoce u zabludu?
    U Crnoj Gori, Albanci zive u 5 opstina: Rozaje, Plav, Podgorica, Bar, Ulcinj. Samo u jednoj, u Ulcinju, cine vecinu; u ostalim su (ubjedljiva) manjina. Ovako to izgleda statisticki:

    Rozaje – 5%
    Plav – 19%
    Podgorica – 5%
    Bar – 1%
    Ulcinj – 70%

    Na nivou drzave, udio Albanaca u ukupnom broju stanovnika je 5%.

    Prema tome, Vase tvrdnje su (namjerno) pogresne, iskrivljene i, podrazumijeva se, zlonamjerne.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*