Радош Бајић откиро детаље последњег разговора са Мандом: Био је љут, уморан и незадовољан!

0

Срце легендарног глумца Милорада Мандића Манде изненада је престало да куца пре годину дана, на премијери комада „Петар Пан“. Поводом годишњице обележавања његовог одласка, породица је дала помен, а бројне колеге и пријатељи дошли су да запале свећу у знак сећања на Манду.
Осим супруге Анастасије Ање Мандић, међу колегама које су се јуче појавили да одају почаст нашли су се Драган Бјелогрлић, Никола Којо, Бода Нинковић, Бранка Пујић, Радош Бајић, Драган Петровић Пеле, Иван Босиљчић, Горан Јефтић, Милан Калинић и многи други.

Мандин оптимизам и дух, као и бројне улоге које је остварио у својој каријери, колеге и пријатељи никада неће заборавити, а туга због његовог одласка иста је као и 15. јуна прошле године.
Сценариста и редитељ Радош Бајић говори колика је празнина од када Манде нема, као и да српски народ не сме да престане да помиње таквог човека.

„Пре свега је обележавање годишњице велике трагедије и великог губитка његове породице, нашег и мог губитка. Рекао бих, губитак филмске културе. Био је велики број људи и велики број колега. Када се завршила служба, стајали смо непомично. Нико се није померао. Много је велика та празнина. Ја просто имам потребу и обавезу да говорим, имам обавезу због њега да причам о томе јер о њему мора да се говори. Мора да се прича јер је он то заслужио. Прерано је отишао, човек је имао 55 година. Отишао је човек, а дланом о длан прошла је година“, пун емоција говори Радош.
„Има једна изјава у српском народу, која каже: „Тешко оном кога нема“. Рекао је нешто један диван човек Петар. Када нам се обратио, рекао је: „Ја знам да нас дубоке плаве очи нашег Манде сада гледају“. То је дивно. Треба веровати да људска душа никада не умире. Веома тужно и веома достојанствено, нека почива у миру, а његови наследници нека чувају успомену. Што се мене лично тиче, ја осећам огроман губитак и пођеднако је тешко као и пре годину дана. Просто, то не може да се утуви у главу да га нема“, каже Радош. Испричао је и детаље последњег разговора са Мандом:
„У сећање ми снажно остаје урезан разговор који сам водио три дана пред његову смрт. Снимали смо заједно последњи циклус серије у једном селу код Сопота на Космају и кренули смо кући. Тада смо причали као рођена браћа и дотакли смо се неких великих тема. Он је био резигниран, сетан, уморан, био је љут и на неки начин незадовољан, све му се некако скупило. А сећам се играо је тих дана лик Милашина тако бриљантно, сви смо били задивљени. Био је прецизан, маштовит, дисциплинован, а у себи је чувао неке муке, страхове и секирације. И глума му је била терапија, а највише га је некако мучило и највеће разочарање било, како је тада говорио, то што се Позориште „Бошко Буха“ тако споро адаптира. То је за мене најснажније осећање које чувам и до сада никоме нисам открио овај разговор“.

Курир, Ало

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*