Радоване, да ниси кочио српску војску, побјегла би до Карпата

Да није било великих сила и неколико домаћих играча, пар лига изнад тебе, звршила би та војска или два метра под земљом или би постала војска просјака од београдских Теразија до Карпата.

0

Радован Караџић, ратни предсједник Републике Српске и командант Војске Републике Српске, у првом интервјуу у својству пресуђеног ратног злочинца изјавио је како му је жао што је „кочио“ војску јер би војска РС-а вели „постигла још више на бојном пољу“. 

Ова црнохуморна изјава за њемачки Цајт баца вишедимензионално свјетло на лудог психијатра, мимикријског исцјелитеља, љубитеља гусала и садашњег свирца у флауту.

Напрво, Радован као врло активан учесник рата од гранатирања Сарајева, до гурања бањалучких студената у смрт на бихаћком ратишу, врло добро зна како је ВРС од запосједнутих 70% територије БИХ догурала до 40% које је Дејтон преиначио у 49%. 

Покушаћу формално логички и историјски појаснити опасне импликације Караџићеве изјаве. И то по српски народ. Као и увијек.

Ево, баш ових дана обиљежава се 21 годишњица од ослобађања/освајања западнокрајишких општина у акцији „Сана ’95“. Било би лијепо када би ратни командант Караџић појаснио како је то „кочио“ војску РС-а?

Можда је мислио на кочење у „достојанственој бјежанији“, у којој је војска из високе Крајине наоружана вишком нафте прије народа  стигла до Приједора и Бањалуке?

Потиписник ових редова био је активан судионик херојског јуриша ВРС-а у рикверц. Потписник ових редова, са остатком својих сабораца, стигао је урнебесно брзо са бихаћког ратишта до Приједора, па се вратио по фамилију, па опет до Приједора, а да фамилија није одмакла десетак километара са родне груде. Потписник ових редова и хиљаде других прашинара под стијегом заставе ВРС. Ето, о тако незадрживом војном напретку, ал’ у рикверц се ради.

Истина бог, у томе нас је Караџић мало „кочио“.

Него, можда је Караџићев жал за војним кочењем, заправо усмјерен на брзински претовар официра, који су са својим фамилијама десетак дана прије великог финала побјегли, оставивши војску и народ на милост и немилост боговима рата? Можда жали што није баш сваки официр, ратни профитер, јајара и шверцер на вријеме успио да извуче све своје покретно богатство? Можда стварно жали што је успио прикочити ту проклету војску коју је рентао до задњег дана као службу за пресељење одабраних???

Или биће да је стварно мислио на бјежанију??? Враг ће га знати. Ипак је то неуропсихијатар са професионалном деформацијом, који је и самог себе у стању обамнути и убиједити да је нешто друго. Рецимо да је надриљекар Драган Дабић.

Можда, само можда, треба претопоставити логички консеквентан закључак по којем је криво Караџићу што више народа републикосрбијанског није у Србији. Можда жали што етничко чишћење није у потпуности успјело? Можда је видио како се људство 12 западнокрајишких општина колективно и за сва времена исељава са својих вјетрометина, па му сад криво што је читав овај процес кочио, шта ли?!

Него, што се тиче војске Републике Српске, лажеш Радоване, лажеш као доктор Дабић! Наравно да си кочио војску!

Не да си је кочио него си јој био и диск кочница и АБС одједном. Наравно, болан, да си је кочио у свеопштој бјежанији када си постављао пунктове на улазу у Кључ, Сански Мост и Приједор са Аркановим „тигровима“, који су шишали 15- годишњаке и старце од 70 година и слали их назад директно у смрт.

Попут Адолфа у задњим данима. Само, намјесто Хитлеровог бункера башкарио си се по Бијељини и Зворнику, у близини границе са Србијом. Јеби га, рат је био, па ко велиш, ако се 501. и 510. бригада Армије БиХ, заједно са ХВО-ом сруче у Приједор и Бањалуку, да можеш отићи у матицу  Ћосићу и Милошевићу на канабе.

Ето, какав си човјек био, у унцу показује и ВРС на издисају, септембра и октобра ’95. Брдо измучених гологузана, који нису имали штелу да се „откочено“ са фамилијама пребаце у Србију. Распаднута руља несрећника која је тражила своје најмилије у страху од велике освете за четири године изнуривања Сарајева, Бихаћа и људи у њему, за геноцид у Сребреници, злочине од Приједора до Фоче…

Кочио си крај рата, кочио си људскост, кочио си сваки покушај успоставе каквог таквог мира, али ниси кочио зло, убијање, геноцид, растурање породица, болесну митоманију, креирање осакаћених генерација младих људи… А, што се тиче Војске Републике Српске, да није било великих сила и неколико домаћих играча, пар лига изнад тебе, звршила би та војска или два метра под земљом или би постала војска просјака од београдских Теразија до Карпата.

Него, сво зло је преживјело кроз лажне, опскурне, митоманске приче које данас уче дјечица у Републици Српској како је војска „херојски извојевала велике побједе на бојном пољу“. Припремају се нове генерације „најбољих српских синова“, које барута омирисале нису, е да би се бориле и крв пуштале за „вијековна српска огњишта“. За све те пустаре, камењаре, увале, јаме, вртаче, пустопољине у којима нема човјека на пет пушкомета…

Толико о кочењу.

Него, мало нас је. Ал’ смо говна и не знамо још увијек стиснути педалу гаса у напредак. И даље вјерујемо лудачким пајацима рата, којима је историјско провиђење намјестило да се играју епике животима туђе дјеце и нејачи.

Драган Бурсаћ, buka

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*