RADOVANOVIĆ: Ja sam Milica

0

Taman krenem da gledam Dnevnik kada me umalo strefi šlog.
Ovaj naš pas, Šeri, čuje neko kuče na ulici, zaleti se na prozor i zaurla, krajnje histerično, a ja se zalepim za plafon, obično u trenutku kada ona, Milica Nedić, skroz mokra, ponovo, po ko zna koji put, prvo saopšti da je baš ona Milica Nedić (ko da nismo svi to odavno naučili), a tek onda šta je najvažnija vest.
„Dobro veče, ja sam Milica Nedić, a ovo su najvažnije vesti. Umro Tito, a i Kenedija su ubili, rat u Vijetnamu je gotov, Nil Armstrong se iskrcao na Mesec, ali vi samo zapamtite da sam ja Milica Nedić, ostalo je skroz nevažno”, tako bi sve to izgledalo u ona vremena da je ona vodila Dnevnik.
A, inače, vlažna je, nije da nije. Ali više onako, kao ribica u akvarijumu, bez ikakvog poziva na greh, ili je moj televizor takav, velika plava voda iza izloga po kojoj plivaju razne kreature, pa često isključim ton, bar na početku Dnevnika, i gledam je kako otvara usta, bez tona, s one strane stakla. Zlatna ribica, nema šta, jednog dana ću ubaciti hranu u televizor, a ne bi bilo loše i neku ozbiljniju ribu da tutnem unutra da je smaže.
Šeri jeste svašta pokušala, i to nekoliko puta, za nju su mali ljudi na televizoru nešto kao mamac, a Milicu doživljava kao poslasticu, slasnu kosku, pa lupa njuškom po ekranu, otvara usta na mokru Milicu, pokušava da je šćapi, ali ne vredi, Javni servis je dobro zaštićen, a Milica sigurna od svih koji bi da je dovate, ne zbog vlažnosti, nego zato što ih fakat nervira, i svako veče im, iznova, ponavlja da je ona baš ona, a ne neka druga.
Nema druge, Milice, veruj nam, nikada nam ništa slično ne bi palo na pamet. Samo probaj da neki Dnevnik počneš ćutanjem. Bar u onom delu u kojem se pominje tvoje ime. Ili probaj da na onom idiotu, umesto „Milica Nedić”, staviš tri tačke. Ili ipak nemoj. Onda bi nesrećna informativna emisija počinjala sa: „Dobro veče, ja sam tri tačke, a ovo su najvažnije vesti.”
Užas! Šeri bi bolje vodila Dnevnik. Ali Šeri nije Milica. I čupava je, izbegava vodu, i nikad nije mokra. Pritom ne zna kako se zove pa ne mora nikoga tim detaljem da gnjavi.
A kada laje, ozbiljna je histerija uhvati, dakle, uživi se, a ne kao Milica, koja čita svaku vest istim tonom, od one s mrtvima u zemljotresu do one o novim vrstama kondoma u više veličina.
Uz to, Šeri je idealna za krizne situacije. Recimo, kada Olja negde otputuje pa meni zapadne jutarnje šetanje Šeri, na koje nisam navikao jerbo sam ujutru sam s novinama u nekoj od meni omiljenih kafanica, elem, tada može da se desi, a i desilo se, šta da vam pričam, da ubacim Šeri u kola, odem do kafanice, smestim se lepo, naručim malu punu, otvorim novine, zadubim se, i onda se posle pola sata setim da u stvari ne bi tu trebalo da budem sam.
Šeri sam zaboravio! Jebem ti! Pa trk do kola, a tamo Šeri, mrtva hladna, obično spava, ili bez lajanja gleda kroz prozor pošto zna da je ja nikada neću zaboraviti baš zauvek.

Nema druge, Milice, veruj nam, nikada nam ništa slično ne bi palo na pamet. Samo probaj da neki Dnevnik počneš ćutanjem. Bar u onom delu u kojem se pominje tvoje ime. Ili probaj da na onom idiotu, umesto „Milica Nedić”, staviš tri tačke. Ili ipak nemoj. Onda bi nesrećna informativna emisija počinjala sa: „Dobro veče, ja sam tri tačke, a ovo su najvažnije vesti.”

A ona Milica, gora nego da mi je žena. Jedan dan se ne vidimo, a ona odma’ – „Ja sam Milica Nedić”. Ma, šta ti je, bre, ženo, nismo mi dementni. Majke mi, treba je poslati da čita vesti u staračkom domu da joj dojadi. Hihihihi, zamislite to – ona uđe u dnevni boravak u vreme Dnevnika, a bake i deke uglas: „Izvinite, a kako se vi zovete?” I tako svako veče. Odučili bi je od predstavljanja očas posla.
Pa stvarno. Olja mi ne priča kako se zove svaki dan. Zna da sam zapamtio. Ili bar čvrsto veruje u to, što već može da bude problem pošto je dugo verovala i da ja svako jutro, kada nije tu, šetam Šeri.
Jebem ti. A šta ću kada počne i ona da sumnja u moj zdrav razum, kao Milica, pa svako jutro počne sa „zdravo, ja sam Olja, tvoja žena, a ovo su najvažnije stvari koje danas treba da uradiš pod obavezno”.
Užasno je to. Ta zaraza koju širi ona mokra žena iz TV akvarijuma.
I tera te da kreneš da sumnjaš u svoje mentalno zdravlje, i to mnogo pre nego što počne da čita vesti zbog kojih sam ja, inače, i seo da gledam Dnevnik.
Pa stvarno. „Ja sam Milica Nedić, ja sam Milica Nedić, ja sam Milica Nedić…”, svaki dan, u isto vreme, kao Luiza Flečer u „Letu iznad kukavičjeg gnezda”, kada uđe u sobu s onim pilulicama. Čista ludnica, i tera me da se naježim i zamislim kako je Milica, u bolničarskoj uniformi, iznad mene, bespomoćnog, maše punom kutijom pilulica i ponavlja: „Reci, kako se zovem?!”
Noćna mora, nema šta! Budim se usred Dnevnika u znoju.
Pa sam zato hteo da zamolim onog mog druga Bujoševića da pusti malo Šeri da vodi Dnevnik. Pa šta ako laje. Malo.

 

 

Autor Ivan Radovanović, Nedeljnik

POSTAVI ODGOVOR

*