Радуловић: Косово, имовина и уговори

0

Верујем у уговоре и имовину. Моју, вашу, туђу, свачију. И верујем у вековима потврђене принципе и праксу облигационих односа. Не верујем у револуционарну правду. Не верујем у силу. Верујем у разум и право. И не дам своје никоме. О своме преговарам и закључујем нове уговоре својом слободном вољом. Ви са вашим како се вама свиђа.

Свака држава постаје држава међународно признатим уговором. Србија је постала држава уговором потписаним на Берлинском конгресу 1878. године у претпрошлом веку. Тај конгрес је био ревизија Санстефанског мира између Русије и Турске. Србија није била задовољна тим Санстефанским уговором. Да се подсетимо, Берлинским уговором су Британија, Француска и Немачка помогле Србији да супротно вољи Русије, Ниш, Пирот, Прокупље и Врање постану део међународно признате државе Србије. Русија их је Санстефанским уговором била видела у Бугарској.

Косово и Метохија су уговором потписаним на Лондонској конференцији којом су окончани балкански ратови 1913. године постали део Србије. Тим истим уговором је и формирана држава Албанија. Албанци никада нису били задовољни овим уговором јер је велики број Албанаца остао ван граница те нове државе Албаније.

Србија је водила катастрофалну политику током деведесетих и ушла у сукоб са практично целим светом, и истоком и западом. Том погубном политиком је међународно признат уговор са Лондонске конференције, по коме је Косово део Србије без ограничења, замењен новим уговором који се зове Резолуција 1244 и који је донео Савет безбедности УН 1999. године. Та резулуција је обавезујући уговор и важи на територији Србије зато што је Србија такође уговором приступила Уједињеним нацијама и прихватила њене надлежности још 1945. године. Да није било те погубне политике, никада не бисмо ни били у садашњој ситуацији. Ово грађани Србије морају да знају.

Тај уговор, Резолуција 1244, је много лошији по Србију него претходни уговор са Лондонске конференције, али је опет међународно обавезујући уговор. И у њему пише да је Косово и Метохија део Србије. У њему такође пише да држава Србија више не управља територијом Косова и Метохије и да на тој територији више не важе закони Србије, већ да њом управља Савет безбедности УН преко УНМИК-а, те да ће се трајни статус покрајине решити касније.

Резолуција 1244 се не поштује. Уговор je на снази и Косово заиста није држава и без сагласности Србије не може постати чланица УН. Али када се на Косову донесе устав који је у супротности са тим уговором, УН администрација га не поништава, ту ништа не можемо. Или када косовско друштво почини страшан злочин као што је погром и протеривање српског и осталог неалбанског становништва марта 2004. године и изврши етничко чишћење, УН администрација не реагује, и ни ту ништа не можемо. Не знам да ли има ишта удаљеније од европских вредности од игнорисања тог злочина. Или када Косово противно свим правилима крене да приватизује друштвена предузећа и отима акционарска права у Трепчи, ни УН ни ЕУ администрација не реагују. На терену, време не ради за интересе Републике Србије и њених грађана. Запад, чији су војници на територији КиМ, не поштује Резолуцију 1244 и ту не можемо ништа.

Савет безбедности би могао да реши ово питање новом резолуцијом о којој се Србија не би питала и да, рецимо, одреди референдум којим би становници Косова одлучили да ли да буду независна држава. Ова одлука би онда била обавезујућа и за Србију и Косово би на основу ње постало чланица УН. “Невоља” такве резолуције је што би онда морала да важи и за, рецимо, Крим и за многе друге територије у свету. Та резолуција би постала опасан преседан. Русија би рецимо радо прихватила тај преседан, јер би решио питање Крима. Иако запад годинама покушава да аргументује како је Косово посебан случај, већ је свима потпуно јасно да није, тако да се од тог пута одустало. Да би се реализовао пројекат Косова тако да не представља опасан преседан, остао је само један пут: нови уговор самих заинтересованих страна, Србије и већинског становнишва Косова, који би онда признала међународна заједница. За то се Србија итекако пита.

Држава Србија више никада неће администрирати на територији на којој већину чине Албанци на Косову. Пред том чињеницом не треба гурати главу у песак. Јер то се може постићи само крвавим ратом и етничким чишћењем. Надам се да смо као друштво научили барем те лекције деведесетих и да то више нико не призива. То још увек не значи да је Косово држава. То, такође, не значи да држава Србија нема легитимна права на Косову, да наша привредна друштва и наши грађани треба да изгубе имовину, права и културну баштину на Косову.

По питању Косова, нити нам је запад непријатељ, нити нам је исток пријатељ. И једни и други имају сопствене интересе. Руски интерес је Крим, западни Косово. Њихови политичари су превише себе инвестирали у тај пројекат. Политичке власти у Србији су биле наивне и оно што су неке друге генерације стекле, олако прокоцкале. У спољној политици не постоје пријатељства, постоје само интереси.

Посао изабраних политичких лидера на власти је да уђу у преговоре са Албанцима о историјском помирењу српског и албанског народа на темељу поштовања уговора, имовине СВИХ правних и физичких лица, људских права, истинске аутономије, културне баштине, економских интереса и заједничке будућности. Преамбула Устава се може мењати само након што изабрани представници и политички лидери два народа постигну споразум чија би потврда била референдум грађана. Пре тога, то би значило или дилетантско преговарање или издају свих националних интереса и не би смело бити на памети било ком политичару. Пре свих председнику државе. Управо због тога би морао да прекине да тражи иза кога би могао да се сакрије у вези са обећањима датим у Бриселу, да се пренемаже са наводним позивима на дијалог и размену идеја или тражи алиби од ДС-а или било кога другог за промену Устава. Јер ко год да му пружи помоћ у томе, тај пројекат је осуђен на пропаст.

Референдум о избацивању преамбуле из Устава Републике Србије је сигурно осуђен на пропаст, јер је за успех референдума потребно да на референдум изађе 50 одсто грађана уписаних у бирачки списак, што износи скоро 3,4 милиона бирача. Кампања против рефендума је једноставна: “остани код куће”. Ово значи да СНС, када би и успео да убеди све своје бираче да поклони Косово, то је само нешто више од пола потребног броја.

Ово такође значи да је за успех референдума потребан консензус свих. ДЈБ, а и многи други, такав дилетантски потез продаје државе, неће подржати. “Идеја” за преговоре је више него јасна и ДЈБ је објавио пре две године: принцип имовине и уговора као основ историјског помирења српског и албанског народа, не политичких закулисних радњи и политичка распродаја државе зарад останка на власти СНС-а.

Имовина и уговори су европске вредности. Они су цивилизацијске вредности. Без обзира на то да ли су две или три или 22 земље ЕУ то, услед тренутне амнезије, заборавили. О елементарним принципима се не да преговарати. Не постоји европски консензус о мојој имовини и мојим уговорима. Уопште ме не интересује шта велике силе мисле о мојој имовини. Моја имовина и моји уговори су моји. О њима никада никога нећу питати. Ви са својим како ви хоћете.

Саша Радуловић
председник Доста је било

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*