Рањена Богородица и арханђели без крила

    Међу оскрнављеним светињама у Призрену: Због живописа је црква уврштена у светску културну баштину под заштитом УНЕСКО. Успон грaда почиње у доба Византије, а пун процват доживљава у време Немањића

    0

    Прстен високих гребена Проклетија, Шаре и Копаоника, који окружује котлине Косова и Метохије, просецају клисуре којима су уз реке текли и најважнији друмови у античко и средњовековно доба. Крај њих су ницали градови какав је био Призрен, трговачки и занатски центар пред ждрелом кањона хучне реке Бистрице.

    Успон грaда почиње у доба Византије, а пун процват доживљава у немањићкој Србији. Постаје метропола у којој се преплићу путеви из Скадра, Солуна, Скопља, Новог Брда а затим гранају у мрежу друмова ка Софији, Цариграду, Дубровнику, Угарској.

    Тадa су у Призрену своје четврти изградили трговци из Дубровника и Котора, а у богатом граду, где су „рупници“ Саси донели драгоцености из рудокопа, посла је имало и за уметнике и занатлије из Солуна и италијанских градова. Медитеранци су донели архитектуру и урбанизам и у Призрену оставили трага до данашњих дана. У градској тврђави су се налазиле резиденцијалне просторије, у које су повремено свраћали Немањићи, што им је дало звање престоног града.

    Над Призреном је звонило 20 цркава, међу којима је највећа и најлепша посвећењу Успењу Богородице, на брежуљку Љевиши изнад Бистрице. Моћни краљ Милутин, највећи балкански владар свога доба, довео је најбоље архитекте и сликаре из Солуна, који су старој базилици, епископском седишту дали раскошан изглед, до данас очуван, макар споља. Нажалост, у модерном Призрену се не може сагледати. Давно је прошло време када је ова катедрална црква окружена пространом портом доминирала над градом. О њеној лепоти сведочи и то што је очарала чак и Османлије, кад су у 15. веку успели да освоје Призрен. Један учени муслиман је на фресци у припрати урезао стих великог персијског песника Хафиза: „Зеница ока мога теби је гнездо“, задивљен лепотом тробродне базилике, која је под краљем Милутином претворена у катедралну цркву са пет купола. Тада је дозидана и припрата са спратом за хор и над њом високи звоник. Солунски сликари створили су живопис који је превазилазио строге црквене догме, чудо тога доба. Лепота Богородице Љевишке опстала је до друге велике сеобе Срба 1737. године, када Турци у Призрен насељавају Албанце и цркву претварају у џамију. Живопис је тада тешко оштећен ударцима чекића како би боље прионуо малтер који је скривао светињу све до 20. века. Простор око цркве се загушује оријенталним чатрљама, нагураним једне на друге, а ту лошу традицију је наставила модерна албанска архитектура.

    Богородица Љевишка данас се налази на минијатурном раскршћу прљавих источњачких сокака, а на закључаном улазу још стоји бодљикава жица коју је оставио КФОР. До ње се из центра града долази уским пролазом, крај неугледне општинске зграде, а затим уличицом у којој вам прети опасност од бахатих возача чак и ако нисте Србин.

    Осим што је асфалтиран, са чатрљама које имају зидове од блокова уместо од блата, овај сокак се није много променио од времена ослобођења 1912. године, када Богородица Љевишка поново постаје црква. Тек након Другог светског рата почело је скидање наслага турског малтера и после два века на светло дана је поново изашао живопис, који је и након разарања сачувао фасцинантну лепоту. Због тога је Богородица Љевишка уврштена у светску културну баштину под заштитом УНЕСКО. Ипак, та заштита није функционисала 17. марта 2004, кад су савремени албански варвари палили и уништавали бисере српске културне баштине: Богородицу Љевишку, Саборни храм светог Ђорђа и Манастир светих архангела у клисури Бистрице.

    Трагови дивљаштва се и данас виде и само су наставак вековног скрнављења немањићких задужбина. Најтеже је у тим уништавањима страдао Манастир Светих Архангела, задужбина цара Душана. Од њега су остали само темељни зидови, а као да и њихово постојање изазива зебњу код непријатеља Србије и хришћанства. Недавно су албанске власти из Приштине забраниле чак и реконструкцију капелице Светог Николе, у оквиру манастирског комплекса, где би могла да се обављају богослужења.

    Манастир Свети Архагели је удаљен неколико километара од Призрена, пут води кроз клисуру, узводно уз ток Бистрице. До рушевина спрске светиње, под остацима зидина тврђаве Вишеград, стиже се преко мостића с металном капијом, на којој још стоји бодљикава жица. То је „заоставштина“ турског контигента КФОР који је, иронично, био одређен да чува оно што је остало од Душанове задужбине – огромне камене темеље зидова царске цркве.

    – Летописи и родослови из прве половине 15. века цареву задужбину називају Великом црквом. У карловачком и загребачком родослову очувана је забелешка једног очевица који се толико одушевио њоме да је назива преславном и држи да јој „нема ничега равног под сунцем“ – записао је др Радослав Грујић, који је 1927. пронашао и откопао остатке манастира Светих арханђела.

    Велики истраживач је открио зашто је Душан, пре него што је постао цар, одабрао уски простор између реке и литице клисуре да ту подигне задужбину. На том месту се налазила стара црквица Светих архангела, у коју су га у мају 1343. године његови гардисти донели на самрти. После неколико дана, Душан је чудесно оздравио.

    – Душан је као краљ, после једне веома тешке болести, дошао да одреди место на коме ће подићи задужбину са гробницом – открио је др Грујић. – Изабрао је стару, чудотворну црквицу Светих арханђела у клисури Бистрице под кастелом Вишеградом. Стара црква у мистичној клисури код Призрена, могла је бити једна од најстаријих и најпоштованијих цркава у тој области.

    Душан је ту подигао нови, велелепни храм „војводама небеских сила“ и „чудотворцима“. У хрисовуљи-даровници он захваљује арханђелу Михаилу, који је „силом моћи своје цркву учинио извором лекарства“ и арханђелу Гаврилу „веснику радости“. Царска задужбина задржала је првобитан изглед тек нешто више од века, од 1352. до 1455. године. Турска стихија је у јуну 1455. прво срушила одбрану Новог Брда, европске рударске-металуршке метрополе, а за њом је пао и Призрен, с кастелом Вишеградом који је штитио Свете арханђеле.

    Манастир са својим доњим и горњим градом, разорен је и опљачкан тако да је потпуно опустео – описује Грујић – Био је на главном путу којим је турска војска од Новог Брда, Качаника и Средске пролазила за Призрен и даље за Метохију и Бихор. Турци су опљачкали и однели не само драгоцености које су нашли у цркви и манстиру, већ су разбили и гроб цара Душана, опљачкали га и расули му кости. Разлупан је и раскидан мозаик-патос у цркви, да би под њим тражили скривницу са царским благом. Легенде о сакривеном благу су гониле многе да вековима откопавају и прекопавају поједина места, записао је др Грујић.

    Међутим, нису само трагачи за благом прекопавали темеље манастира. Срби су тражили Душанове кости.

    – Народ, а нарочито потомци старе властеле, у доба тешких невоља после пада под турску власт, отимали су се о кости великог цара као о амајлије, јер су им његови успеси у перспективи из 15. и 16. века изгледали ненадмашиви, па су моштима његовим приписивали магичку моћ – закључује Грујић.

    Грујић је, ископавајући манастир, пронашао делове скелета цара Дуашана и пренео их у Београд, где су и данас у цркви светог Марка. Од грађевина Светих арханђела није остало готово ништа после другог разарања Турака у 16. веку, које је наредио потурчени Синан-паша, исти онај који је спалио мошти Светог Саве.

    – Синан је порушио све црквене зидове који су били обложени углачаним мраморним плочама и заједно са осталим подесним материјалом пренео у Призрен, па од тога саградио своју импозантну џамију – записао је др Грујић.

    У СФР Југославији, Синан пашина џамија начињена склапањем делова манастира Светих арханђела, проглашена је спомеником културе и заштићена, док су остаци српске светиње остали запуштени и заборављени. Тек деведестих година обновљен је један конак за монахе, али су га 2004. спалили косовски Албанци.

    ДУШАНОВЕ МОШТИ

    Мермерну гробницу цара Душана, др Радослав Грујић пронашао је 1927. године у југозападном делу цркве манастира Светих архангела. На дну се налазила друга мермерна плоча.

    – Под плочом је пажљиво прибрана хрпа костију, нарочито пршљенова од кичме и ребара, потпуно белих, као да су на сунцу сушени. То су несумњиво остаци тела великога цара Душана, које је после разорења и пљачкања манастира и цареве гробнице, нека побожна рука сакупила и склонила под плочу у гробницу. Све друго је разнела на разне стране сујеверица и побожност – записује Грујић.

    СРПСКА РЕНЕСАНСА
    Фреске Богородице љевишке историчари уметности називају византијском ренесансом, јер су уз познате ликове светитеља представљени и класични антички филозофи. По први пут су осликане и жене-светитељке, међу којима се лепотом истиче Света Варвара. Машта уметника дошла је до изражаја у фантастичним призорима Страшног суда и знаковима зодијака. На зиду спрам олтара вернике из храма испраћа монументална композиција ликова Немањића, груписана око Немање – Светог Симеона, утемељивача светородне лозе и моћне државе.
    Борис СУБАШИЋ, Вечерње Новости

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *