Ranko Gojković: Duh slovenofila je besmrtan, jer je besmrtna ljubav…

0

Jubilarni Sveslovenski Kongres započeo je sa radom plenarnom sednicom u Državnoj biblioteci Moskve 26. maja, a završio 3. juna zajedničkom večerom pod svodovima Aleksandro-Nevske lavre u Petrogradu. Od 27. maja do 3. juna učesnici su pored rada na Kongresu mogli da uživaju u predivnim prostorima neobuhvatne Rusije i posete njene mnogobrojne svetinje, putujući brodom „Kneginja Anastasija“ od Moskve do Petrograda. Bio je to zasigurno važan događaj u društvenom životu svih slovenskih naroda, pa u tekstu koji sledi pišemo podrobnije o svemu. Pošto je ovo bio jubilarni Kongres, počećemo sa kratkim opisom tog čuvenog Kongresa iz 1867. godine koji su organizovali Aksakov i njegova slovenofilska bratija…

Ako ne računamo skup u Pragu iz 1848. godine koji su organizovali prozapadni masoni (na kome je bio prisutan i njihov najamnik Vuk Karadžić), Sveslovenski kongres iz 1867. godine koji su u Rusiji organizovali slovenofili predstavlja važan istorijski događaj u životu slovenskih naroda. „Ljubav ne umire, a slovenofilstvo je ljubav Rusa prema Rusiji i ona je besmrtna. Glavno načelo ruskog naroda je Pravoslavlje. Ono je zamislivo i izvan Rusije, a Rusija je nezamisliva izvan Pravoslavlja“. Ovim rečima Rozanova počinje knjiga o Prvom sveslovenskom kongresu u izdanju „Instituta ruske civilizacije“, koju je na poklon dobio svaki učesnik ovogodišnjeg jubilarnog kongresa. (Da ovde odmah kažemo da su „Institut ruske civilizacije“ i njegov direktor Oleg Anatoljevič Platonov istinski nastavljači velikog dela i velike misije velikih slovenofila. Broj izdanja ovog Instituta primakao se brojci 250, a svako izdanje se može nazvati kapitalnim. Mnoge knjige izašle u prepoznatljivim plavim izdanjima sa tvrdim koricama i zlatkastim slovima naslova knjiga, štampane su prvi put posle stotinu, dvesta, trista, neke i blizu hiljadu godina! Grandiozan posao je stajao iza svakog takvog izdanja, na svakom izdanju su radili vrhunski stručnjaci za tu oblast). Temelj slovenofilskog učenja je „Sveto-Vladimirski put“ kao jedino spasonosni ruski put, a ne zapadna filozofija i hegelijanstvo. Najveća, grandiozna zasluga velikih ruskih slovenofila leži u njihovom istinskom podvigu koji se ogleda u oslobođenju ruske misli od suverenog poklonjenja misli drugih naroda, koji su u Rusiju preneli načela opštečovečanskih znanja. Upravo su slovenofili uvideli i objasnili slabosti misaonih osnova zapadne filozofije na kojoj je postrojeno zdanje evropskog prosvetiteljstva.

Pre svega, treba reći da slovenofili nisu bili priučeni skorojevići i neznalice poput našeg Dimitrija Obradovića (koji se bestidno potpisivao monaškim imenom Dositej), nego su to bili briljantni umovi koji su odlično poznavali evropsku filozofsku misao. Homjakova su svetitelji Gospodnji nazivali učiteljem Crkve, Ivan Kirijevski je bio najbolji poznavalac misli Hegela, Šelinga i ostalih zapadnjačkih opsenara, ali kad se upoznao sa svetootačkim štivom, shvatio je da je njegovo izuzetno obrazovanje jedno nedovršeno zdanje i posle poznanstva sa Optinskim starcima, žudno je žurio da to zdanje kruniše pokrovom srčane vere. Tek u spoznaji nezemaljske mudrosti, u spoznaji dubokih svetootačkih reči, Kirijevski shvata u potpunosti zapadnjačku ispraznost i umne reči svetog Ignjatija Brjančaninova: „Istorija filozofije se treba predavati kratko, objašnjavajući učenicima da su proizvoljni temelji na kojima su filozofi svih vremena stvarali svoje sisteme. Zbog toga su oni međusobno protivurečni i nemaju nikakvu postojanost. Radi toga ljudsko filozofiranje i ne treba nikako drugačije shvatati nego kao igru uobrazilje i sabranje mišljenja kojima je Istina tuđa. Onaj ko tu igru uobrazilje i ta proizvoljna mišljenja prihvati za istinito učenje, njega ta filozofija uvodi u zabludu i umnu poremećenost“.

Sveti Ignjatij Brjančaninov
Sveti Ignjatij Brjančaninov

Ove reči velikog ruskog svetitelja potvrđuje pomračenje uma i žalostan kraj potpuno nedostojan čoveka, mnogih zapadnih filozofa poput Spinoze, Ničea, Frojda… Slovenofili su pravilno shvatili pouku apostola Pavla: „Pazite da vas ko ne obmane filozofijom i praznom prevarom po priznanju ljudskom, po nauci svetovnoj, a ne po Hristu“ (Kološanima 2; 8). Svakako da bez ovog Kongresa koji su 1867. godine organizovali slovenofili, i njegovog ogromnog odjeka u slovenskom svetu, pogotovo u ruskom narodu, ne bi bilo ni tako grandioznog i dirljivog odaziva nepunu deceniju kasnije, ruskih dobrovoljaca koji su se masovno upisivali za odlazak u Srbiju i stavljanje pod komandu generala Černjajeva…

Kongres iz 1867. godine pratio je konkretne političke ciljeve i delegacije svih naroda došle su u Rusiju sa konkretnim političkim ciljevima (Česi su se zalagali protiv dualizma Austrijanaca i Mađara, Srbi su se zalagali za potpuno oslobođenje od Turaka i Savez balkanskih naroda na čijem bi bili čelu i treba reći da su posle Kongresa dobili od Rusije povoljan zajam, ideolozi ilirizma tražili su finansijsku podršku itd…) i bili su prisutni predstavnici političkih elita, što nije bio slučaj sa ovim Kongresom. Kongres od pre 150 godina je pozdravio Car lično, za razliku od ovog kome vlast nije udelila značajniju pažnju. Za razliku od države, RPC se sa puno uvažavanja odnosila prema učesnicima i Prvog i sadašnjeg Kongresa (Prilikom Prvog Kongresa učesnike je primio svetitelj Filaret Moskovski, prilikom ovog jubilarnog, na svojevrsnom pokloničkom putovanju učesnici su pozdravljeni od strane čak četiri ruska episkopa i u mnogim manastirima dočekani smo sa hlebom i solju.

Sama po sebi je značajna činjenica da su se posle 150 godina u Rusiji ponovo okupili delegati iz slovenskih zemalja. Kongres je proticao pod parolom: „Neka živi velika ljubav Slovena jednih prema drugima i prema Rusiji!“. Bilo je očigledno duhovno poimanje i prihvatanje ove parole od strane ogromnog broja slovenskih delegata, Sloveni kao da su shvatali da je njima neophodna pomoć Rusije, ali da je istovremeno neophodna i pomoć nas Slovena Matuški Rusiji. Od samog početka je bilo vidljivo rusko bratsko gostoprimstvo, uz istovremeno potpuno jasno pravoslavno usmerenje jer je putovanje kruzerom „Kneginja Anastasija“ (u čast najmlađe kćerke Cara Nikolaja II) bilo obeleženo ne samo posetom značajnim znamenitostima i spomenicima kulture iz istorije Rusije, nego je to bilo istinsko duhovno pokloničko putovanje po mnogim velikim pravoslavnim svetinjama Svete Rusije. Putovanje brodom započeto je molebanom oca Kirila Saharova, da bi kasnije jeromonah Serafim iz Aleksandro-Nevske lavre čitao akatist sa učesnicima Kongresa iznad kovčega velikih ruskih svetitelja (Kirila Belozerskog, Aleksandra Svirskog, Sergija i Germana Valamskih i Aleksandra Nevskog). Ne mogu govoriti u ime drugih delegacija, ali na tim molitvenim skupovima sa sigurnošću mogu reći da se i „fizički“ osećalo duhovno jedinstvo bratskih pravoslavnih naroda Srba i Rusa. Tako da možemo samo od srca zablagodariti Olegu Anatoljeviču Platonovu na odluci da se Sveslovenski kongres održi na kruzeru koji je putovao od Moskve do Petrograda sa posetama mnogim svetinjama ruskog pravoslavlja i značajnim istorijskim mestima. Sloveni su imali priliku da shvate zašto je Gospod upravo ruskom narodu podario najveći komad zemlje na našoj planeti. Kao i da shvate, da Rusije bez Slovena možda može i biti, a Slovena bez Rusije, već odavno  ne bi bilo…

Tokom Kongresa radilo je više sekcija, u kojima su uzeli učešća ugledni kulturni delatnici iz svih slovenskih zemalja, ali je ruska delegacija svakako bila najreprezentativnija. Istinski velika imena u svetu književnosti, istorije, nauke, umetnosti, poput Olega Platonova, Vladimira Krupina, Anatolija Stepanova, Valentina Katasonova, Borisa Zemcova, Irine Leonove, Irine Ušakove, Ilje Čislova, Vladimira Ličutina, Pavela Tulajeva, Valerija Hjatušina, Vjačeslava Artjemova, Viktora Linjika i drugih, ukrasile bi i najreprezentativniji skup kulturnih poslenika…

Sleva na desno: Ranko Gojković, Irina Ušakova, Anatolij Stepanov, Pavel Tulajev, u pozadini Ilja Čislov
Sleva na desno: Ranko Gojković, Irina Ušakova, Anatolij Stepanov, Pavel Tulajev, u pozadini Ilja Čislov

Jedna od najvažnijih deklaracija Kongresa bila je deklaracija o ponovnom ujedinjenju trojedinog naroda Velike Rusije, Male Rusije i Bele Rusije i odgovarajući dokument biće upućen državnim organima Rusije, Ukrajine i Belorusije. Značajna ideja koja je potekla sa Kongresa, jeste ideja o stvaranju Zajednice Nezavisnih Slovenskih Država, u kojoj ne bi bilo diktata iz jednog centra i svaka država bi imala svoje državne strukture, kulturu i jezik i shvatanje sopstvenog fundamentalnog pravca razvoja. Bio bi to slovenski odgovor na novi «Drang nach Osten», analog sadašnjoj EU koja se nalazi u predsmrtnoj agoniji. Jednodušna ocena učesnika Kongresa je bila da Sloveni treba sami da rešavaju svoju sudbinu, a ne da se ona rešava u Briselu, Berlinu, Londonu i Vašingtonu.

Što se tiče srpske delegacije, kao i pre 150 godina, Srbi su pristigli iz tri države – Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Najvažnije dostignuće srpskih delegata jeste zajednička deklaracija koju su potpisali skoro svi srpski predstavnici na Kongresu. Na deklaraciji se radilo nekoliko dana do duboko u noć i verujem da je potrebno navesti tih sedam ključnih zahteva iz srpske deklaracije: 1) Neodstupna borba za oslobođenje Kosmeta; 2) Poštovanje Rezolucije 1244 SB OUN; 3) Poštovanje Dejtonskog sporazuma i zaštita Republike Srpske; 4) Zaštita državotvornih interesa srpskog naroda u Crnoj Gori; 5) Zaštita prava Srba u Hrvatskoj; 6) Zaštita srpskog jezika i ćirilice; 7) Zaštita identiteta Srba u Albaniji.

Srpska delegacija imala je i možda najbrojniji omladinski „pogon“, pa je himna našeg Gorana Lučića izabrana za omladinsku himnu svih Slovena i do sledećeg Kongresa će biti prevedena na sve jezike i biće napisana muzika za nju. U srpskoj delegaciji je bilo i istaknutih novinara, izdavača, književnika, muzičara, političkih analitičara, tako da su brojni nastupi srpskih predstavnika bili prilično zapaženi. Referat „Uticaj duha Zapada kao glavni uzrok slovenskog nejedinstva“ protojereja oca Jovana Plamenca, direktnog potomka vojvode Ilije Plamenca koji je bio učesnik Kongresa iz 1867. godine, svakako spada među najzapaženije nastupe srpskih predstavnika. Moja malenkost je za temu referata imala temu iz sopstvenih knjiga – „Znameniti Srbi u ruskoj istoriji“ i „Znameniti Rusi u srpskoj istoriji“ i po reakcijama ruskih kolega i projavljene želje da se knjige prevedu na ruski jezik, čini mi se da ta tema zaslužuje nastavak rada u tom pravcu. Želeo bih istaći i veoma važan referat doktora Aleka Račića o posledicama NATO bombardovanja, nadam se da će i njegova knjiga takođe biti prevedena na ruski jezik. Međutim, apsolutna „zvezda“ ne samo srpske delegacije, nego i celog Kongresa, opšti ljubimac svih, bio je srpski ratni veteran Vojin Gušić koji je predstavljao boračku organizaciju Republike Srpske. Ovaj stasiti Hercegovac koji je u ratu tokom 90-ih godina prošlog veka ostao bez noge i ruke, plenio je svojim optimizmom, verom i ljubavlju prema bratskom ruskom pravoslavnom narodu. Naravno, gde su Srbi, tu je i neizbežna (iako svakako nepotrebna) borba za liderstvo, ali to su ipak manje važne stvari koje ne treba „iznositi na vetar“ nego na miru međusobno raspraviti.

Jedna stvar ipak zavređuje i poseban osvrt. Svakako da sam i lično pristalica proučavanja naše drevne istorije, vatikansko-germanska škola vrvi od falsifikata, no, kod pojedinih srpskih „istoričara“ naše drevnosti to se pretvara u jedan neopaganizam koji sikće mržnjom prema hrišćanstvu. Tim neznavenim Srbima ne dopiru do mozga reči vladike Nikolaja da kad Sunce (Hristos) izađe, lampe (paganizam) se sklanjaju u podrum. Radi se o taštini i aroganciji tipičnoj za sektaški duh, sektaš je uveren da samo on raspolaže istinskim saznanjem. Da ovakvo izučavanje istorije može dovesti do tragičnih posledica po masovnu svest nacije, svedoči primer Ukrajine, gde su decenijama ovakvi sektaši trovali duh mladih Malorusa pričama o drevnoj istoriji, drevnoj trnopoljskoj civilizaciji, o ukrajincima-skitima, London je nastao od ukrajinaca sa Dona, Lon-Don i slične jezičke idiotske konstrukcije, dovele su do toga da se danas hiljade mladih „ukra“ sklanja od Sunca (Hrista) i vadi lampe iz podruma (paganizam) skačući i u transu vrišteći „ubij Moskalja“. Kad se ne vidi vrednost u Kijevsko-Pečerskoj lavri nego u paganizmu, onda je pretvaranje velike države u karikaturu (danas se ukrajinska država ne može drugačije nazvati) više nego logično. Tako smo, na žalost, na Kongresu imali i takve situacije gde se neopaganski duh upinje da objasni Rusima (pripadnicima naroda kome je Gospod dodelio ulogu Trećeg Rima!) kako je njihova istorija ništavna u odnosu na slavnu (pagansku!) istoriju Srba! Zbog toga, braćo Srbi, nije problem izučavanje istorije, ali oprez sa paganizmom!

Na kraju, red je da ukratko navedemo i naša stajališta i ekskurzije na ovoj nesvakidašnjoj pokloničkoj plovidbi Slovena po svetinjama Svete Rusije. Dakle, uveče 27 maja krenuli smo brodom iz Moskve da bi u prepodnevnim satima 28. maja stigli u Uglič, upravo na dan proslavljenja svetog Dimitrija Ugličkog!

Dvorac u kome je živeo sveti Dimitrije Uglički
Dvorac u kome je živeo sveti Dimitrije Uglički

Obilazak mnoštva velikih svetinja u ovom gradiću, predivnih hramova sa čudotvornim ikonama i svetim moštima, čini nezaboravnim boravak u njemu. Trećeg dana puta stigli smo u Jaroslavlj, grad velike istorije koji je 1007. godine osnovao Jaroslav Mudri, sin Vladimira Krstitelja Rusije. U Jaroslavlju se okupljalo rusko opolčenije uoči oslobođenja Moskve od papskih jeretika 1612. godine, i do stupanja na presto Mihaila, prvog Cara iz loze Romanovih, praktično je prestonica Rusije bila u Jaroslavlju. U manastiru u Jaroslavlju gde je boravio štab opolčenija, pronađen je i istinski spomenik drevne ruske književnosti – Povest o polku Igorovom. Četvrti dan plovidbe Sloveni su stigli u veliku rusku svetinju Kirilo-Belozerski manastir, gde je odslužen prvi akatist nad kovčegom sa moštima svetog Kirila. Vasilije tamni i njegova žena Jelena Glinska (kćer srpske plemkinje Ane Jakšić Glinske) nisu imali dece i došli su da prose molitve od svetog Kirila. I posle njegovih molitvi rođen je Ivan Grozni, prvi ruski Car, koji je kasnije bogato nagradio manastir. Peti dan putovanja stigli smo na ostrvo Kiži, sa predivnom impozantnom drvenom crkvom bez ijednog eksera! Šestog dana stižemo u jednu od najvećih pravoslavnih svetinja – Aleksandro-Svirski manastir. Nad otvorenim kovčegom sa netruležnim moštima velikog svetitelja, jeromonah Serafim iz Aleksandro-Nevske lavre čita akatist svetitelju, posle čega sledi celivanje moštiju. Aleksandar Svirski je jedini Novozavetni svetitelj kome su se kao starozavetnom Avramu javila tri anđela (Sveta Trojica) i na tom mestu je danas sagrađena kapela.

U kapeli na mestu gde se Sveta Trojica javila svetom Aleksandru Svirskom
U kapeli na mestu gde se Sveta Trojica javila svetom Aleksandru Svirskom

Sedmog dana plovidbe stižemo na čudesni Valam, i nad kovčegom svetih Sergija i Germana Valamskih takođe se čita akatist. Posle ručka ponovo obilazak skitova na Valamu.

Grob svetih Sergija i Germana Valamskih
Grob svetih Sergija i Germana Valamskih

U Petrograd stižemo 3. juna, sledi ekskurzija po gradu, pa dolazak u Aleksandro-Nevsku lavru, gde se čita akatist nad kovčegom svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog. Sledi zajednička bratska slovenska trpeza u Aleksandro-Nevskoj lavri i slovenska braća se opraštaju. Utisci se teško mogu opisati rečima, malo je reći nezaboravno, sa svoje strane mogu samo zablagodariti Gospodu što sam udostojen ovakvog duhovnog praznika kakav je predstavljalo ovo putovanje.

Lično sam imao samo jednu zamerku izvrsnim organizatorima, koju sam podelio sa potpredsednikom udruženja književnika Rusije Vladimirom Krupinom – uoči završnog zasedanja nije pročitana molitva. Ne kaže naš narod slučajno – sve se može uz pomozi Bože – jer narod zna da delo koje nije osveštano molitvom ima kraći rok trajanja. Verovatno su organizatori imali obzira prema nepravoslavnim delegatima, iako su svakako svesni onoga čega su bili svesni i veliki slovenofili pre 150 godina – da izvan hrišćanstva nema istine, a izvan Pravoslavlja nema hrišćanstva…

Institut ruske civilizacije će izdati knjigu sa svim referatima sa Kongresa koji budu prevedeni na ruski jezik. Kad smo kod tog izuzetnog Instituta, svakako da pored već pomenute izdavačke delatnosti tog Instituta, posebnu pažnju zavređuje i direktor Instituta, koji je ujedno i predsednik „Sveslovenskog Saveza“ i glavni organizator ovog Kongresa, Oleg Anatoljevič Platonov. Moram reći da sam intelektualno i duhovno uzrastao uz njegove knjige „Zašto Amerika mora propasti“, „Sveta Rusija i prokleta nerus“ i druge, tako da je lično poznanstvo za mene, a verujem i za mnoge druge učesnike Kongresa, predstavljalo posebnu čast.

Sa Olegom Platonovim na grobu Mitropolita Jovana Sničeva
Sa Olegom Platonovim na grobu Mitropolita Jovana Sničeva

Greh bi bilo ne pomenuti i „desnu ruku“ Olega Platonova, neumornog Dmitrija Orlova, čija energija, uveren sam, ni jednog učesnika Kongresa nije mogla ostaviti ravnodušnim!

Da sumiramo, jubilarni sveslovenski kongres može se nazvati trijumfom narodne diplomatije i istinske diplomate bi iz toga morale izvući neku pouku. Svakako da bi i spoljnopolitički resor ruske vlasti iz ovog Kongresa mogao da izvuče ozbiljne pouke i da počne ozbiljnije podržavati predstavnike političke i kulturne elite u slovenskim zemljama. Uprkos brojnim preprekama, Rusija će teško naći boljeg saveznika od brojnih pristalica među slovenskim narodima, pogotovo, zašto to ne reći, među jednovernom braćom Srbima. Pogotovo ako imamo u vidu da su organizatori i Prvog i ovog jubilarnog Kongresa, to imali u vidu. Jer teško se može nazvati slučajnošću da su čast da prvi nastupe i na Kongresu 1867. godine, kao i na ovom sadašnjem, imali upravo srpski predstavnici. Situacija u Srbiji danas kao da je obrnuta, svi rusofobni i srbofobni Soroševi mediji dobijaju ozbiljan novac reklamirajući ruske firme u Srbiji, tako da danas imamo zaista paradoksalnu situaciju da se neprijatelji kako srpskog tako i ruskog naroda i otvoreni agenti Zapada – finansiraju ruskim parama. Imao sam čast da na završnoj sesiji Olegu Platonovu uručim lepo stilizovani grb države Srbije.

Imao sam čast da na završnoj sesiji Olegu Platonovu uručim lepo stilizovani grb države Srbije, koji je do kraja sesije stajao na stolu radnog predsedništva…
Imao sam čast da na završnoj sesiji Olegu Platonovu uručim lepo stilizovani grb države Srbije, koji je do kraja sesije stajao na stolu radnog predsedništva…

Posle Kongresa 1867. godine došlo je do zaista mnogo čvršćih veza i jačanja „narodne diplomatije“, nadam se u Boga da će i ovaj protekli sveslovenski Kongres takođe predstavljati zamajac u jačanju sveslovenskih veza i odbacivanju zapadnog jarma sa slovenskog roda. To će biti i glavno merilo njegove uspešnosti koju će ocenjivati neke druge generacije…
FSK

POSTAVI ODGOVOR

*