Ranko Gojković: Šta se krije iza komisije?

0

Poznata satirična pesma Vojislava Ilića „Maskenbal na Rudniku“ napisana je 22. januara 1887. godine, posle prvog maskenbala u Srbiji, koji su priredili visoki dvorski krugovi oko kralja Milana i kraljice Natalije, 13. januara 1887. godine u Beogradu. Iako je pesnik pesmu potpisao pseudonimom (Crni domino), uhapšen je u februaru iste godine i odmah je priznao autorstvo pesme. Svaka sličnost sa današnjim vremenom je slučajna, pa tako i eventualna sličnost tadašnjih i današnjih maskenbala. Slučajna je i činjenica da su i tada i danas, na vlasti u Srbiji bili naprednjaci. Čini mi se da nije zgoreg navesti ovu pesmu u celini, jer pesnici znaju kao niko drugi da opišu suštinu maskenbala…

MASKENBAL NA RUDNIKU

I kod nas ovamo maskenbal se gradi,
Pozvati su stari, pozvati su mladi
I odbor je sklopljen. I već ovih dana
Pozvaćemo goste i sa drugih strana.
Predsednik odbora o svemu se stara,
Jer je on određen da predstavlja cara:
Imaće na grudma orden zlatnog runa,
Ali mu na glavi neće biti kruna
Nego, mesto krune, čakov ili kapa;
Odbornici biće gomila satrapa.
Kraj njegovih nogu skupiće se zveri:
Medvedi, majmuni, mačke i panteri.
Gospođice lepe i gospođe mlade
Predstavljaće gole nimfe i najade.
Ta i sam će Rudnik, kad ga smej probudi,
Od silnoga smeja da razvali grudi.
Za veselje takvo i za ljubav njinu,
Sam načelnik pristô da predstavlja svinju.
Jedna lepa gosla, ali dosta stara,
Nabavila ruvo od jednog žandara.
Car je na to pažnju obratio mnogo,
Svaki svoga „faha“ da se drži strogo:
Tako smo pozvali i jednog seljaka,
Da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
Da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši zbrku celu:
Ta nek dođe seljak u svome odelu.
*
Eto to je program, neka svako vidi:
Pišite nam Srbi, kako vam se svidi?

No, pored tih slučajnih podudarnosti i ljubavi ka maskenbalima tadašnje i današnje naprednjačke vlasti u Srbiji, postoje i neke ozbiljne razlike. Međutim, tadašnji veliki srpski prvojerarh Mitropolit Mihailo, nije baš bio oduševljen izdajničkim Bečkim sporazumom iz 1881. godine koji je potpisala naprednjačka vlada Kralja Milana i nije bio voljan da učestvuje na maskenbalima koje ta vlast priređuje. Zbog toga je, u skladu sa demokratskim tradicijama i evropskim vrednostima svojih bečkih pokrovitelja – naprednjačka vlast proterala iz Srbije Mitropolita Mihaila kao dokazanog rusofila! Ovde smo već došli i do velikih razlika u ponašanju tadašnje i današnje crkvene jerarhije u Srbiji i to i predstavlja razlog ovakvog uvoda u tekst.

* * *

I pre izbora Ane Brnabić za novog premijera u Skupštini Srbije, znali smo da je Bog proteran iz duša pojedinih srpskih najamničkih političara. Toga dana (rasprava započeta upravo na Vidovdan) saznali smo da je Bog proteran i iz duša 157 poslanika srpskog parlamenta.

Kada su uoči Francuske revolucije antihristovi masoni u javni prostor ubacili parolu „sloboda, ravnopravnost, bratstvo“, u još uvek koliko-toliko hrišćanskoj Zapadnoj Evropi, običan čovek nije ni sanjao da će se propagandisti tih naoko predivnih principa, uskoro pretvoriti u krvave zločince. Rusoovština, volterijanstvo, tolstojevština, marksizam-lenjinizam,… svejedno, svo to sektaštvo i njihove pristalice učili su da je čovek dobar sam po sebi, po svojoj prirodi, i da Crkva i bilo kakvi duhovni principi i institucije – jednostavno nisu potrebni. Te nedotupave „veličine“ su uveravale narod da je neophodan samo dobar životni program da bi na zemlji nastupio raj. No, milionske žrtve, giljotina koja je celu Francusku okupala u krvi i boljševički teror koji je to isto uradio u Rusiji, pokazali su svu moralnu nakaznost čoveka koji iz svoje duše protera Boga. Krvava istorija HH veka pokazala je ispravnost srpske narodne poslovice – Bez Boga, ni preko praga, pokazala je da je istinska sloboda, istinska jednakost, istinsko bratstvo, mogućno samo u Hristu.

Zbog čega na sve ovo podsećamo? Zbog toga što i posle strašnog iskustva HH veka i propasti svih tih „izama“, u trenutku kad je i sama EU sa svojim evropeizmom jednom nogom u grobu, naše nedotupave „veličine“ hrle na brod koji samo što nije potonuo. A glavna „veličina“, naš faraon, sve više podseća na Nikitu Hruščova. Pošto nije mogao iza sebe ostaviti neko veliko dostignuće kao što je pobeda nad nacizmom njegovog velikog prethodnika, mali nedotupavi Nikita je, misleći da se na silu može postati veliki, hteo u istoriju da uđe sa takvim „istorijskim dostignućima“ kao što je predaja Krima Ukrajini ili ponovni strašni progon crkve (obećao je da će na TV pokazati poslednjeg popa u SSSR-u)… Tako je i naš faraon, sramnim Briselskim sporazumom praktično predao Kosmet u ruke srpskih krvnika iz OVK (a premijerka-lezbijka je po priči beogradske čaršije i dovedena da bi se sve to ozvaničilo, a faraon pilatovski oprao ruke). No, pošto okolnosti nisu baš kao u vreme Nikite, pa ne može da obeća da će na televiziji pokazati poslednjeg popa u Srbiji, naš faraon je smislio nešto drugo čime želi da uđe na velika vrata u istoriju. Želi da u „istorijsku posetu“ Srbiji dovede Rimskog papu! I sva ova komedija oko „Komisije o Stepincu“ je upravo i imala svrhu da „pripremi put“ za dolazak „svetog oca“, iliti arhijeretika iz Rima. Da se odmah ogradim, to nije moja uobrazilja, o tome bruji intelektualna beogradska čaršija, a ja – koliko video, toliko grešan bio. Ako laže čaršija (što bih iskreno voleo), onda i ja slagah, da Bog prosti.

Ali, ako u toj priči ima i zrnce istine, onda se zaista moraju postaviti mnoga pitanja onima koji po prirodi stvari ne bi smeli proterati Boga iz svojih duša – srpskim arhijerejima. Kako se sam tok i rezultati rada te komisije mogu objasniti jednom jedinom srpskom uzrečicom – žali Bože uzalud izgubljenog vremena – postavlja se još jedno logično pitanje: kome je takva komisija uopšte bila potrebna? Šta SPC ima sa kanonizacijom Alojzija Stepinca? To je stvar Rimokatoličke tzv. crkve i prosto je nepristojno mešati se u tuđe stvari. Pogotovo što naši arhijereji svakako znaju kakve su sve „veličine“ od strane te organizacije proglašavane svetiteljima. Jednostavno – kakva crkva, takvi i svetitelji. Mogu pojedine srpske vladike do iznemoglosti pričati o „sestrinskoj crkvi“, zašto to rade ne znam, ali znam da oni moraju znati da su odluke Prvog i Drugog Vatikanskog koncila po svojoj jeretičkoj suštini prevazišle sve jeresi osuđene na Sedam Vaseljenskih Sabora. Kao što znam da oni moraju znati za grandioznu ulogu rimokatoličkog klira i Alojzija Stepinca u srbocidu izvršenom u kleronacističkoj NDH za vreme Drugog svetskog rata. Tačka.

Da odmah kažem da svakako ne pripadam onima koji olako kritikuju sveštenonačalije. Dara mora da prevrši meru da bi se to uradilo. Kao monarhista po ubeđenju, prirodno je da sam i desničar, ali svakako daleko od onih koji podržavaju revolucionare sa desnice. Ovde ne mislim samo na političare, nego i na crkvene i okolocrkvene ljude. Slažem se da samovolja pojedinih vladika, njihov modernizam, pa i filokatolicizam i ekumenizam, nije izmišljen već realan problem Crkve. Ali kritikovati se može samo jakim argumentima i blagim rečima. Jer, ako se protiv toga borimo bez trezvenomislija, onda se lako može postati saradnik modernista ili neka vrsta „revolucionara desničara“. Nekad se stiče takav utisak da pojedini srpski „revnitelji“ i žestoki kritičari stanja u SPC od arhijereja očekuju samo izdaju Crkve i ništa više, a sebe smatraju čuvarima vere. Bilo bi lepo kad bi bilo istinito. Kao što je poznato iz istorije, krajnosti se često podudaraju i to je ozbiljan problem. Jer kada protiv ekumenističke laži ustane gorda farisejska laž (u kojoj je još manje smirenja i tu padaju svi ti ziloti koji sva blaženstva poštuju osim prvog koje je i najvažnije – blaženi siromašni duhom, to jest, smireni), tada ekumenizam pojedinih vladika zaista deluje kao manje zlo od nesmirenih antiekumenista koji često završavaju u sektaštvu. Bolje i pop koji voli da popije, čiji su plodovi bogosluženja još uvek blagodatni, nego, naizgled ispravna stvar i borba…, a u duši pustoš. Dakle, o stanju u Crkvi se mora govoriti sa maksimalnim trezvenomislijem i nedopustiva je bolesna sumnjičavost prema arhijerejima kakva postoji među mnogim „nesmirenim revniteljima“.

No, to ne znači da su crkvena pitanja neka tabu tema, to samo znači da smo svesni da neke pojave u našoj Crkvi mogu izgledati kao bolesne pojave, ali da se bolest može izlečiti, a da raskol nije bolest, nego smrt. Tako da ni ćutanje povodom izbora premijera koji vređa verska osećanja miliona pravoslavnih (i muslimanskih) vernika u Srbiji, kao i ova komedija sa famoznom „Komisijom o Stepincu“, ne smeju biti tabu tema. Jer, ako se može shvatiti da nedotupavi najamnici zaraženi judinom pohlepom za srebrenjacima, veruju da Evropa – koja je iznedrila ili neguje varvarstvo, inkviziciju, giljotinu, feminizam, nacizam, fašizam, antisemitizam, genocid, srbocid, holokaust, sodomizam, legalizaciju narkomanije, ubijanja, svakojake perverzije… – može da predstavlja uzor kome Srbin treba težiti, prosto nije moguće da verujući pravoslavni hrišćani, a kamo li pravoslavne vladike, u tako nešto mogu verovati i to podržavati?

Da pojasnim ovo oko vređanja verskih osećanja. Svakako da nemam ništa lično protiv gospođice Brnabić, ali imam protiv propagande sodomskog greha (Biblijski termin). Evo šta o tome kažu stubovi vere hrišćanske.

Apostol Pavle piše: „Zato ih predade Bog u sramne strasti (zbog greha – R.G.). Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno. A isto tako i muškarci stavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu“ (Rimljanima 1:26-27).

A sveti Jovan Zlatousti koji je sodomiju smatrao grehom težim od ubistva, ovako piše: „…Znaj da i bezumni i obuzeti bolešću ludila mnogo muče sami sebe i, bivajući u žalosnom stanju, podjednako se i smeju i raduju svojim delima, koja kod drugih ljudi izazivaju plač nad ovim bolesnicima. Ali mi ne govorimo da su oni zbog toga oslobođeni od kazne. Naprotiv, baš zbog ovoga oni se nalaze u užasnom mučenju, a to je, da nisu svesni svoga položaja. Ne treba bolesni da sude o stanju dela, nego zdravi…“.

No, sudeći po optužnicama koje se podižu protiv zdravih (Miša Đurković, Vladimir Dimitrijević) izgleda da je situacija u Srbiji obrnuta i da smo na pragu i gušenja slobode govora i slobode mišljenja i zabrane verskih uverenja, samo da bi se udovoljilo bolesnima po definiciji svetog Jovana Zlatoustog…

Zar jedan Palma koji misli da su Betoven i Šopen njegovi savremenici, ispade jedini častan Srbin među članovima vladajuće koalicije u Srbiji, koji nije proterao Boga iz svoje duše? Zar nije stidno za verujućeg pravoslavnog čoveka da muslimanski muftija ima i morala i hrabrosti da se usprotivi propagandi sodomskog greha, a ni jedan pravoslavni sveštenik, a kamoli vladika, se javno ne oglasi povodom izbora sodomistkinje za premijera? Već osećam siktanje „tolerantnih“ predstavnika drugosrbijanštine i LGBT populacije o navodnom „govoru mržnje“ (nešto se nisu oglasili kada jedan od vođa te populacije mrtav-hladan reče da bi spalio sve verske hramove – što zaista predstavlja govor mržnje), međutim, uopšte mi nije namera da na bilo koji način vređam premijera Srbije, ali kao verujući pravoslavni hrišćanin valjda imam pravo da koristim biblijsku terminologiju u skladu sa svojim verskim uverenjima. Po definiciji – pravoslavni vernik ne može da mrzi čoveka, može da mrzi samo greh i da se bori protiv propagande greha. I ja to činim.

No, da se vratimo „Komisiji o Stepincu“. Da li je zaista moguće da je patološka želja neke umišljene „veličine“ da dovede arhijeretika iz Rima u „istorijsku posetu“ Srbiji, dovoljan razlog da pojedini srpski episkopi samo što ne zaplaču nad stradalništvom jadnog Alojzija Stepinca? Citiramo reči iz tog saopštenja komisije: „Sve crkve tokom Drugog svetskog rata i posle njega, na prostoru NDH, među njima i Rimokatolička i Srpska pravoslavna crkva, bile su izložene okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovednike vere“. Mogu se pojedini članovi te famozne komisije do mile volje prepucavati sa Večernjim novostima, saopštenje te komisije svojom servilnošu vređa verska osećanja mnogih pravoslavnih Srba, pogotovo potomaka onih koji su nekako preživeli srbocid u kleronacističkoj NDH. Uzgred, iz ove citirane rečenice iz saopštenja komisije, ispada da je i po završetku Drugog svetskog rata postojao prostor NDH??? Pročitajte pažljivo – Sve crkve tokom Drugog svetskog rata i posle njega, na prostoru NDH… Pa valjda to posle Drugog svetskog rata nije bio prostor NDH ili srpske vladike smatraju da jeste? Lično smatram da srbožder Tito i veliki broj visokorangiranih hrvatskih komunista, nisu imali ništa protiv NDH, ali se ta teritorija posle Drugog svetskog rata ne može nazivati prostorom NDH makar to potpisivala i mešovita komisija episkopa i biskupa.

Dakle, servilan odnos Crkve prema vlasti mora imati određene granice. Zar nije bio dovoljno poučan primer Mitropolita Amfilohija, koji zarad obećanja o pomoći prilikom završetka radova na hramu Hrista Spasa u Podgorici, podrža Mila Đukanovića u drugom krugu izbora, što je bilo odlučujuće za njegovu pobedu, iako je u prvom krugu imao mnogo manje glasova od Momira Bulatovića? Ovaj kriminalac je kasnije osramotio obraz Crne Gore i započeo istinsku hajku kako na samog Mitropolita tako i na SPC u celini u Crnoj Gori. Zar je bilo kakvo eventualno obećanje današnjih srpskih vlastodržaca dovoljno da pojedini arhijereji „zaborave“ da je prema rečima svetog Jovana Zlatousta čiju Liturgiju skoro svakodnevno služe, sodomija greh teži od ubistva? Zar misle sadašnji srpski arhijereji da bi Mitropolit Mihailo bio takva gromada u istoriji SPC da je ćuteći pristajao na sve bezbožne korake vlasti i bezbrižno učestvovao na njihovim bezbožnim maskenbalima?

Hoću da verujem da priče „beogradske čaršije“ nisu uvek tačne, ali bi svakako bilo dobro da se naši arhijereji duboko zamisle da li u ovako tragičnom stanju u kome se Srbija našla, ima i doza njihove krivice i da bi bilo dobro i za njih i za sve nas da učine sve da se to stanje promeni. Konkretni koraci i kažnjavanje „Darvinovih branilaca“ zbog njihovog sramnog čina, iskreno su obradovali svakog verujućeg Srbina i ulili nadu da SPC ima snage da ukloni one koji kaljaju obraz najznačajnijoj instituciji srpskog roda. Nama mirjanima nema boljeg načina da pomognemo nego da se iskreno, krotko, u smirenomudriju, molimo za svoje arhijereje, jer Bog kao jedini istinski lekar duša, ništa tako ne prihvata i ne voli kao krotku, smirenu i blagodarnu dušu. Ali i da ih bratski opominjemo ako „dara prevrši meru“.

Neka kao opomena posluži i ovaj citat iz predgovora knjige Tatjane Gračeve „Sveta Rusija protiv Hazarije“, koju sam preveo i koja je izašla čini se već davne 2009. godine (i koju je, znam pouzdano, pročitao popriličan broj srpskih arhijereja). Pisac predgovora za srpsko izdanje knjige ne može da shvati inertnost i praktično odobravajuće ćutanje naše Crkve povodom prvih koraka u procesu sodomizacije Srbije. Da li je tada mogao pretpostaviti da će samo osam godina kasnije predsednik Srbije predložiti sodomistkinju za premijera i da će to srpski parlament odobriti? Tim citatom i završavamo tekst, uz nadu da će Srbi prekinuti stanje iz pesme vladike Nikolaja – „…neće da se pokaju, na sud Božiji čekaju“. Kao i sa nadom da će se srpski arhijereji ugledati na Mitropolita Mihaila i svetog vladiku Nikolaja, koji se nije libio da osudi vlastodržce kada se radilo o izdaji vere. Jer kako reče veliki Gogolj u Tarasu Buljbi – nema strašnijeg greha od izdaje Vere i Otadžbine…

„Začuđujuće (ili bolje reći zastrašujuće) blago protivljenje arhijereja i sveštenstva SPC po ovom pitanju uvodi celo društvo u smutnju i (ne daj Bože) nove deobe. Bog je zbog dela koji ovaj evropejski zakon bestidno ističe kao velike vrednosti i tekovine evropske civilizacije i kulture, pretvorio Sodom i Gomor u prah i pepeo, tako da ni danas, nekoliko hiljada godina posle, na tom mestu ni trava ne niče, nego je beživotno i pusto, kao večna opomena da se rat protiv Boga ne može dobiti! Sveti vladika Nikolaj Srpski je podigao celu Srbiju na noge i srušio Konkordat. Tim povodom, predsedniku kraljevske vlade Milanu Stojadinoviću, u izuzetno oštrom tonu, vladika Nikolaj pismeno poručuje: „… Otvorili ste jednu živu ranu koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ste ime upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje. A vi niste samac; vi imate porod.“ Ministru pravde dr Niku Subotiću, vladika šalje poruku Vile Primorkinje (dr Niko je bio Srbin iz Dalmacije) da je „… postao šampion onog jezivog saveza sa knezom crne internacionale. Zato oplakujem moralnu smrt njegovu.“ Ministru prosvete Stošiću je poručivao da je teže biti Čovek nego ministar i da bude čovek makar ne bio ministar i izrekao mu strašno upozorenje i pretnju: „Ruka Svetog Save spustiće se na sve vas zbog ove nečuvene ljage na obraz srpske crkve i srpske istorije, i to uskoro! I pokajte se dok vremena ima!“

Fond Strateške Kulture

POSTAVI ODGOVOR

*