Ранко Пивљанин: Бестијална оргија “западних пријатеља” 1999. год

0

Кад год неко од наших званичника – а актуелном председнику је то готово прешло у навику – помене “наше западне пријатеље” инстиктивно тражим заклон и машам се револвера. Та реченична конструкција, осим што је нетачна, истовремено је и болна дефиниција нашег самопонижења и упорно и несхватљиво одбијање да се ствари сагледају онаквим какве јесу и да се назову правим именом.

Ако нам бестијална оргија тих “западних пријатеља” започета на јучерашњи дан пре деветнаест година није била довољан доказ праве природе тог “пријатељства”, вратимо се мало у прошлост. Рецимо у 1914. кад смо то “пријатељство” платили са милион људских душа или у 1941. кад је цена порасла на милион и по мртвих, или у 1945. кад су савезнички авиони бомбама довршавали нацистички посао разарајући српске градове, или у 1991. кад су активно саучествовали у разбијању Југославије или у 1995. када су НАТО бомбе и ракете падале по српским положајима у Босни а њихова логистика помагала Хрватима да протерају 250.000 Срба са њихових огњишта…

Који ће ти пријатељ, све да си батине заслужио, убити 2.500 војника и цивила, порушити 25.000 објеката, међу којима су биле болнице, људски домови рафинерије и телевизија, уништити трећину електроенергетског капацитета земље, порушити десетине мостова и 1000 километара путева и пруга и оставити ти у земљи 15 тона осиромашеног уранијума као вечни залог тог пријатељства? Тачније четири и по милијарде година, толико траје време полураспада тог поклона. Његову “вредност” најбоље је илустровао лекар Златан Елек из Здравственог центра у Косовској Митровици, набрајајући колико се из године у годину повећавао број хемотерапија у њиховој болници. А та својеврсна оптужница против “наших западних пријатеља” изгледа овако: 2005 – 262 хемотерапије; 2010 – 339; 2015 – 742; 2016 – 849. Неће бити да се број оболелих тако драстично повећавао само од дувана и лоших паштета.

Нека збирна резултанта НАТО дарежљивости, која је крштена “милосрдном” и “анђеоском”, јесте петоструко увећан број оболелих од канцера са непознатом али сигурно не добром прогнозом о последицама на будуће генерације.

Какав је то пријатељ који ти је снагом оружја и, пре свега, у име сопственог интереса откинуо део територије и сада те приморава да “добровољно” признаш ту реалност, повучеш границу посред сопствене земље и развијаш добросуседске односе са самим собом?

Александар Вучић је ових дана открио још једну рупу на саксији саопштавајући нам “ексклузиву” како је изгледа за Запад питање Косова завршено још 1999. године. Што би оно рекли, добро јутро Колумбо! Да ли је уопште ико са две чисте у глави имао илузију да би се став Запада спрам Косова могао променити у нашу корист?
Чиме још и на који начин треба да нас ударе по глави да би нам у исту из доњег дела леђа стигло отрежњење да у међународним односима нема пријатеља, него има само јачих и слабијих и да смо ми, на жалост, у овој другој групи.

Јасно је да се мимо света, и таквог какав је, не може и не треба и да се сарађивати мора али немој да се лажно грлимо и пријатељујемо кад је свима јасно шта они мисле о нама и колико ми њих стварно волимо.

Ако не због себе, а оно бар због оно мало истинских пријатеља које пишемо без знакова навода.

Ранко Пивљанин
Искра

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*