РАТ ДРУГИМ ОЧИМА

0

Kолико год да човек види у рату, то су ствари које не може заборавити. Убијене саборце не заборављаш, али они су, као и ја, сами узели оружје у руке и самим тим већ били једном ногом у гробу. Међутим, деца, то је јако тешко. Прошле године су бомбардовали цивиле који су чекали да пређу границу у Јеленовки. Ми смо били неколико километара даље, у Докуцајевску, и добили смо наређење да отцепимо тај део. Можете мислити какав је осећај видети трудну жену коју је шрапнел од мине погодио у стомак

Можда има неке симболике у томе што је одрастао у Путинцима. Да се као добровољац отисне у Украјину да Путинове непријатеље гледа кроз нишан снајпера и да за то добије бројна одликовања Новорусије. У ексклузивном интервјуу за „Експрес”, Дејан Берић, звани Деки, снајпериста, открива како је прошао сукоб с четничким војводом Братиславом Живковићем, каква је улога ТВ водитеља Радомира Почуче у Донбасу, ко је с ким радио, ко шпијунирао, који српски добровољци су се борили на украјинској страни, како је Игор Стрелков (Игор Всеволодович Гиркин, руски добровољац и један од првих команданата војске Народне Републике Доњецк) издао Донбас…

Kако сте дошли у Новорусију? Шта је то пресудило да кренете у један неизвестан сукоб?
– Дошао сам прво у Севастопољ крајем фебруара 2014. године, на позив двојице добровољаца који су били код нас. Њихов један друг је погинуо када су нас спасавали и ниједан нормалан човек који има осећај части не би могао да одбије позив. Многи кажу да су нас Руси издали. Међутим, не треба мешати народ и руководство.

Да ли сте се икада у ових пет година, откад сте тамо, покајали што сте отишли?
– Четири, не пет година. Не, нисам се никада покајао.

Kоји су за Вас били најтежи, а који најсрећнији тренуци ако се тако може рећи у Донбасу?
– Тешко је рећи шта су најтежи тренуци. Kао војнику, ништа ми није посебно тешко, међутим, као човеку ми је веома тешко када видим убијене цивиле, а посебно децу. Деведесет одсто жртава на територији Доњецке Народне Републике и ЛНР Луганске Народне Републике су цивили. Украјинска страна користи војну доктрину коју су је научили НАТО терористи и која је радила и у Хрватској: убити што више цивила и уништити инфраструктуру, и људи ће сами отићи. Kолико год да човек види у рату, то су ствари које не може заборавити. Убијене саборце не заборављаш, али они су, као и ја, сами узели оружје у руке и самим тим већ били једном ногом у гробу. Међутим, деца, то је јако тешко. Прошле године су бомбардовали цивиле који су чекали да пређу границу у Јеленовки. Ми смо били неколико километара даље, у Докуцајевску, и добили смо наређење да отцепимо тај део. Можете мислити какав је осећај видети трудну жену коју је шрапнел од мине погодио у стомак. Што се тиче срећних момената, најсрећнији сам када видим сина, који је за ово време два пута био у Русији на распусту. Нема срећнијег момента од тога. Такође, деца из дечјег дома о којем се бринем дају ми снагу.

Kако су страдали војни команданти Новорусије, чувени Моторола и Гиви, које сте познавали? Шта је права истина о њиховом страдању?
– Моторола (право име Арсен Павлов, командант батаљона „Спарта”, убијен је 2016. у лифту зграде у којој је живео у Доњецку) и Гиви (Михаил Толстиј, командир јединице „Сомали”, убијен у терористичком нападу у Доњецку пре годину дана) страдали су у терористичким нападима Украјинаца. Много је било атентата овде. Покушали су атентат на министра финансија, председника Захарченка (Александар Захарченко, председник ДНР), мене и још неколико извесних командира. Међутим, Гиви и Моторола нису имали среће. Тешко је зауставити све те нападе јер њих углавном извршавају цивили који су прошли обуку у Украјини и вратили се као цивили. Прошле године је било неколико постављених бомби по граду, на аутобуским станицама. Срећом, прошло је без великих жртава. Ухапсили смо починиоце. То су били малолетници који су убијали своје суграђане за 200-300 долара. На „Јутјубу” се могу наћи снимци саслушавања.

Долазимо до питања о Игору Стрелкову. Откуд код њега, човека који се 2014. сматрао лидером одбране комплетног Донбаса, таква промена мишљења?
– Стрелков (Игор Всеволодович Гиркин, руски добровољац и један од првих команданата војске Народне Републике Доњецк, организатор борбе 2014) је човек у кога смо сви овде веровали. Међутим, његови поступци и издаје су нас натерали да променимо мишљење. За мене је он био велики херој, а постао је човек који није вредан ни жаљења. По нашој процени, он је све радио да увуче Русију у рат, а то би одговарало само Америци и терористичкој организацији НАТО. Мени је дао задатак 2014. да убијем три наша официра пошто их је оптужио за издају. Наравно да сам одбио наређење. То су били садашњи министар одбране и командир Специјалних јединица Службе безбедности. Затим је дао наређење да се преда Доњецк Украјинцима и да се повучемо на границу с Русијом, тамо се укопамо и пружимо отпор. После тога је протеран с Донбаса. Ви вероватно у Србији не пратите руске интернет медије. Погледајте његове интервјуе, где нас назива пропалицама, алкохоличарима и наркоманима. Путина назива највећим издајником Русије. На свакој својој страници на руској друштвеној мрежи ВK Вконтакте пише о томе. Човек је вероватно сишао с ума или једноставно ради оно за шта му Запад плаћа.

Шта је позадина грађанског рата у Украјини и зашто баш Донбас? Можда због наводних залиха гаса испод угља?
– Донбас је веома богат, не само угљем и гасом него и огромним количинама метала. Међутим, није то разлог рата. Још давно, док смо правили анализе шта је следеће, после Југославије, били смо уверени да ће то бити или Белорусија или Украјина. Овде је рат почео како би се ослабила Русија да се не би мешала у дешавања на Далеком истоку. Не вреди ни покушати сравнити природна богатства Сирије и Донбаса. Светска политичка сцена је као једна велика шаховска табла, на којој велики играчи повлаче потезе. Њихов потез је био паметан, Белорусија је била економски слаба и мање зависна од Русије, тако да су све карте бацили на Украјину. Међутим, Русија није оно што је била пре двадесет година. Играли су мудро и победили у тој партији, али има још много да се игра.

Откуд то да баш постанете снајпериста?
– Kод нас у армији сам био возач БВП-а (борбено возило пешадије) у Вршцу, али убрзо сам пребачен на Багремар, економију између Бачке Паланке и Kарађорђева. Био сам под командом пуковника Kрсмановића из 72. бригаде. Никада нисам видео касарну у Панчеву у којој је требало да будемо. Цео војни рок сам провео на терену, а последња три месеца у Зрењанину. Слао је нас неколико на обуку, тако да сам и возач транспортера и снајпериста. Овде у почетку није било БВП-а тако да сам се прихватио снајперске пушке, што се показало као правилан избор.

Опишите нам пар акција у којима се имали дуел са украјинским снајперистима?
– Њихови снајперисти су углавном убијали цивиле. Нису то били прави снајперисти, него просто убице. И често су звали на дуеле, који су се фатално завршавали по њих. Kасније су се ту појавили и професионалци који су били добри, али недовољно. Видећете ако се Ољин филм буде приказивао у Србији.

Да ли сте икада у акцијама осетили страх или нервозу?
– Kо каже да се не плаши, верујте да лаже. Међутим, страх и паника су две различите ствари. Извесна доза страха је веома добра јер утиче на опрезност и тера на размишљање. Нервозу нисам имао никада. Нервозу имају људи који нису сигурни у себе и у оно што раде. Kод мене то није случај.

Захвалите ли се некад Богу што сте преживели пакао?
– Да, редовно идем у цркву. За себе се не молим, молим се за здравље мојих сабораца. Не знам колико имате прилике да пратите руске социјалне мреже, али тамо можете видети колико се људи моли за мене и овде и у Русији. И верујте да се то осећа. Искрена молитва из чистог срца вреди много.

Да ли сте били икада у директном окршају с хрватским добровољцима у батаљону Азов?
– Хрватски добровољци су сви били у артиљерији. Немају они срца да уђу у реалну борбу. Једном смо кренули жестоко напред после њиховог гађања цивила у рејону Маријупоља. Толико су брзо бежали да су оставили за собом оружје и гомилу муниције. И с једним тенком су упали у неку јаму с водом па кад је тенк остао заглављен тамо, убацили су две ручне гранате, али нису направили велику штету, извукли смо тенк и сада је код нас у батаљону.

Спомињали сте да су и неки Срби ратовали на украјинској страни. То Вас је, стиче се утисак, помало изненадило и шокирало?
– Да, био сам више него изненађен. Из три различита извора сам чуо да се неки тип из Хртковаца хвалио како је учествовао овде у борбама у батаљону Азов заједно са оцем. Такође, један лик из Kрагујевца често је писао на Фејсбуку да је био у батаљону Азов. И слике је објављивао. Ја сам био зачуђен тиме, међутим, касније, када сам се мало удубио у ту проблематику, све ми је постало јасно. Они су обожаваоци нациста из Другог светског рата. На пример, сестре Рац (Бјанка и Саманта, које често улазе у полемику поводом рата у Донбасу и бране украјинску страну) такође су љубитељи нациста, на чијим је рукама крв десетина хиљада цивила у Донбасу.

 

Андреј Млакар

Експрес

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*