Разбијање мита: Титова Југославија заостајала за већином земаља Варшавског пакта

1

У периоду од 1951. до 1990. године, просечан раст југослвоенске привреде износио је 4,5 одсто, а по том показатељу Југославија је била боља само од Мађарске, чија је привреда расла по просечно јстопи од 4,3 одсто, а лошија од осталих земаља источне Европе, један је од закључака економисте Горана Николића, аутора књиге „Разбијање економских митова“.

„Нешто виши животни стандард, који су становници Југославије имали током седамдесетих и делимично осамдесетих, у односу на земље источне Европе, последица је економски нерационалног огромног задуживања земље након првог нафтног шока. Илузију у знатно бољем животу на Истоку стварала је и доступност одређене робе, однпсно конузуимерских навика са Запада, попут фармерки, кока-коле, и модерних аутомобила, доступност поп-културе нарочито из Британије и САД“, тврди Николић.

Југословенска економија је за двадесет година, закључно са 1980. годином, годином у којој је преминуо Тито, имала раст дуга већи од 17 одсто годишње, а то је последица чињенице да је између 1970. и 1980. године југословенски трговински дефицит страховито растао.

„А и поред одласка великог броја – више од милион Југословена, или више од 20 одсто радне снаге – у такозвану печалбу, од 1970. до 1980. незапосленост се попела са 7 на 12 одсто“, тврди Николић.

Горан Николић и даље стоји при тези да је 1979. година била најбоља.

„Тада стојимо боље од Румуније, Мађарске, Бугарске и Пољске и тек је два пута слабија од просека Запоадне Европе. Тада креће напредак који ниј бржи од напретка остатка источне Европе“, каже Николић.

„Код нас није ретка тема о заостајању за развијеним земљама. Понеко чак утврди смо читав век у заостатку. Они из привреде потенцирају да смо три технолошке генерације иза Запада, мада никада није било недвосмислено показано како су дошли до те рачунице“, тврди Николић.

Да би дошли до процене о нашем заостатку овога пута ћемо се послужити референтном светском базом података о нивоима дохотка по становнику израженим у куповној моћи. Није спорно да би бољи показатељ био реална индивудална потрошња (која укључује и јавне услуге, попут школства и здравства, које не плаћамо директно). Међутим, ти ЕУРОСТАТ-ови подаци постоје тек за неколико последњих година. Извсно је да би наша земља, која је 2014. по том показатељу била на 44% просека ЕУ, нешто боље стајала него узимајући у обзир БДП по куповној моћи (2014. смо били на 35% просека ЕУ).

Чувена Медисонова база података, где је последња доступна година 2010, указује да је БДП по куповној моћи просечног грађанина Србије на ниову истог индикатора за Француза 1960. Дакле, каснимо тачно пола века. За просечним Енглезом каснимо шест деценија, а за суседном Хрватском у кашњењу смо десет година. Будући да Медисонова база података служи за упоређивање реалних доходака кроз време и простор ово значи да смо, грубо посматрано, достигли стандард западне Европе од пре пола столећа.

Оно што охрабрује је да је заостајање како се враћамо даље у прошлост било све веће. Нпр. 1930. били смо тачно век иза Француза, што се и интиутивно чини реалним, имајући у виду поред осталог, импресионираност Срба у 19. веку, поред осталих и самог Краља Милана, том државом. Већ 1960. заостатак за Французима је смањен на седам деценија, а и у наредних дведесетак година било смо на путу смањивања гепа.

Фамозне 1979. просечан Србин имао је доходак као просечан Француз само 23 године раније. Био је то најбољи резултат свих времена (истина, за средњовековну српску државу немамо податке). Већ 1990, године чувених реформи Анте Марковића, Француска нам је бежала три и по деценије. Потом се јаз проширивао до 2000, да би од тада благо смањивали заостатак. Иначе, врло слично заостајање је и за Немачком кроз време. Будући да се ради о две најважније економије континенталне (западне) Европе у последња барем два столећа, поређење са овим двема земљама даје ширу слику, тј. указује на наш заостатак за западом континента.

„Сумарно, 1930. смо каснили столеће, а од почетка 21. века смањујемо заостатак, и свели смо га на педесет година 2010. Дакле, тренд указује да би „приближавање“ Западу требало да се настави. Можда звучи иронично, али ипак напредујемо.“

Недељник

1 КОМЕНТАР

  1. The new WTC is to be too many things to too many people. 'Too many cooks spoil the broth,' also comes to mind.The rendering of the final design shows handsome structures, but the buildings do not cohere. Your analogy of mourners standing guard, each in isolation, is apt.Still they're better than the originals, which seems almost saoeilrgicus to say.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*