Реља Рашовић: „Ја сам зајебао, ти треба да платиш“

0

Kолико често нам се десило да будемо тотално угушени нечијим проблемима, невољама, тешким ситуацијама или пак великим животним незадовољствима за које се од нас очекује да и ми због тога сасвим солидно истрпимо и пропатимо? Kао да нам се попут џака олова пребацују на најчешће наша већ претоварена леђа сви ти терети нашег саговорника, или нам се пак уз то улију и његови отрови у душу, црпећи нам оно мало снаге, животне енергије и радости која је у нама остала, све зарад неког ненарушавања пријатељског или родбинског односа, где би смо ми били ти који смо крајње не фер ако одбијамо такву врсту систематског уништења себе и постепене деконструкције која може трајати у неком односу чак и годинама ?

Друштва у којима живимо нас све више оптерећују на различите начине са свим својим захтевима, док је све теже уопште преживети и остати нормалан у оваквим нељудским динамикама “модерног” живота. Рекло би се баш та расположива енергија која нам можда остане као неки вишак, нам често треба за основни опоравак (и да можда стигнемо да урадимо нешто квалитетно на себи и у нашем животу са оним скромним могућностима после свих дневних обавеза и стерсова, која нам остану на располагању), коју ако пристајемо да жртвујемо и да потрошимо на неку такву празну и несрећну особу (иако нам та енергија треба често исто колико и сам кисеоник), тужна и по прилично отрежњујућа чињеница остаје, да већина људи заиста не жели да помоге себи.

Чињенице које на то указују управо говоре о томе да психолози са 10% пацијената или често мање, заиста раде терапеутске процесе, а осталима узимају новац да би себи купили хлеб што је сасвим нормално, јер и немају другог избора, док православни духовници отаљавају са већином своје пастве која хоће само да им троши време и црпи њихову енергију, јер они то морају да трпе, док је сама паства сасвим задовољна да не ради ништа што захтева било какав лични труд. На жалост лекари људских душа најчешће морају да се спашавају од таквих удављеника, који су претежно склони да и њих само вуку на своје дно.

Супротно од тога, наша антрополошка суштина јесте да бринемо о другима и да други брину о нама и докле год такву праву подршку немамо у пуноћи, јако је тешко бити заиста испуњен и срећан човек, и неки делови наше душе ће се у томе увек смрзавати. Због тога је сасвим нормално и очекивано помоћи човеку који се заиста труди, јер свакоме од нас је на неки начин потребна туђа помоћ, али ми ту искрену жељу за променом и константним конкретним корацима који је доказују ипак морамо видети, ако смо одлучили да нешто из себе дамо другоме, и наравно да у том правцу настављамо да чинимо исто.

Такав човек, који заиста жели промену, показиваће сасвим јасно одлучност и истрајност у његовим напорима да помогне себи, и то сваког дана, не само у оквиру неких краткотрајних таласа полета и мотивације који јењавају како се наиђе на неку препреку или неповољну животну околност. Таквих људи, који су вредни бити им подршка, и који то користе, а не злоупотребљавају стално давећи нас са једним истим проблемима, који се или не мењају или долазе увек изнова у јако сличним шемама, је на жалост јако мало, а суштински око осталих није вредно губити ни секунд свог времена и енергије.

Људи такву врсту аутодесктруктивног трпљења које их често прескупо кошта правдају различитим хришћанским или хуманистичлим моралом, али чак и Бог увек делује по принципу слободне воље, а ми врло лако можемо занемарити тај основни закон свесног хтења, и да уместо тога ми кренемо на нашу штету да глумимо месије, а да нас на то нико није суштински позвао, па ни такав човек који у реалности не жели да мења себе већ се само изнова и изнова жали на своју неповољну ситуацију око које није спреман да уради ама баш ништа озбиљније да би се она заиста променила, док ми изагарамо у бризи за њега на начине који нам често могу и озбиљно нарушити здравље, ако смо у таквим односима довољно упорни.

То је један крајње непоштен однос где човек размишља логиком, ти ћеш слушати моје проблеме које ћу да истресам у тебе, ја ћу тада осећати олакшање трошећи твоју енергију коју најчешће немаш због чега ћеш страдати много више али мене то и не занима као што ме не интересујеш ни ти, себи ћу тиме давати илузију како се око своје ситуације трудим и помажем себи јер ми је лакше после разговора са тобом, а у реалности нећу радити поводом промене моје ситуације ама баш ништа. Ти ћеш ми тако суштински на твоју штету и моје олакшање само бити оправдање и потпора да ја наставим да радим оно исто што сам радио до сада, а ако ти не будеш желео да ме трпиш и учествујеш у томе, ја ћу ти због тога пуно замерати и још ћу сматрати да си ти себичан, а не ја… И то је та ужасно сурова и тотално себична логика сваког човека који има вампирски и токсичан однос према људима који су му блиски, а на нама је да на такав однос пристанемо или га једноставно одбијемо. У тим динамикама на жалост страдају највише људи са јаком емпатијом и жељом да помогну, и то од стране безвредних створова, који им се стално каче и мењају како време пролази, људи таквог опредељења који нису ни једном у животу заиста донели одлуку да себе учине вреднима и бољим него што јесу, а могли су, док за њихову несрећу сви други су им криви и то се најчешће ретко када мења.

Иако смо тако створени да је сасвим природно да својим даровима обогаћујемо једни друге нашим врлинама, и да не будемо себични, ако се то не злоупотребљава, наши циљеви никада не требају да буду такви да ми можемо имати нешто значајно само тако што смо што је чешће могуће повезани константно на туђе дарове, енергију и дух, без икаквог озбиљног рада на себи. Ако пристанемо на такву врсту битисања сами себе претварамо у егзистенцијалне нуле и у исте такве вампире. Тај други нам насупрот тога, увек треба служити да откријемо најбољу верзију себе и да својим личним битисањем пре свега будемо сасвим задовољни. Највећи допринос свету који можемо дати је да сами постанемо најквалитетнији људи што можемо бити, а за то је потребно доста времена у различитим напорима, успонима и падовима, па и ризицима. Све остало, укључујући и обрачун са спољашњим злом док сам човек у себи остаје сасвим довољно зао, подразумева исход једног горког промашаја, будућих агонија и различитих унутрашњих лутања, беспућа и ускраћености чије цене никада не плаћамо сами.

Реља Рашовић

ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*