Relja Rašović: „Ja sam zajebao, ti treba da platiš“

0

Koliko često nam se desilo da budemo totalno ugušeni nečijim problemima, nevoljama, teškim situacijama ili pak velikim životnim nezadovoljstvima za koje se od nas očekuje da i mi zbog toga sasvim solidno istrpimo i propatimo? Kao da nam se poput džaka olova prebacuju na najčešće naša već pretovarena leđa svi ti tereti našeg sagovornika, ili nam se pak uz to uliju i njegovi otrovi u dušu, crpeći nam ono malo snage, životne energije i radosti koja je u nama ostala, sve zarad nekog nenarušavanja prijateljskog ili rodbinskog odnosa, gde bi smo mi bili ti koji smo krajnje ne fer ako odbijamo takvu vrstu sistematskog uništenja sebe i postepene dekonstrukcije koja može trajati u nekom odnosu čak i godinama ?

Društva u kojima živimo nas sve više opterećuju na različite načine sa svim svojim zahtevima, dok je sve teže uopšte preživeti i ostati normalan u ovakvim neljudskim dinamikama “modernog” života. Reklo bi se baš ta raspoloživa energija koja nam možda ostane kao neki višak, nam često treba za osnovni oporavak (i da možda stignemo da uradimo nešto kvalitetno na sebi i u našem životu sa onim skromnim mogućnostima posle svih dnevnih obaveza i stersova, koja nam ostanu na raspolaganju), koju ako pristajemo da žrtvujemo i da potrošimo na neku takvu praznu i nesrećnu osobu (iako nam ta energija treba često isto koliko i sam kiseonik), tužna i po prilično otrežnjujuća činjenica ostaje, da većina ljudi zaista ne želi da pomoge sebi.

Činjenice koje na to ukazuju upravo govore o tome da psiholozi sa 10% pacijenata ili često manje, zaista rade terapeutske procese, a ostalima uzimaju novac da bi sebi kupili hleb što je sasvim normalno, jer i nemaju drugog izbora, dok pravoslavni duhovnici otaljavaju sa većinom svoje pastve koja hoće samo da im troši vreme i crpi njihovu energiju, jer oni to moraju da trpe, dok je sama pastva sasvim zadovoljna da ne radi ništa što zahteva bilo kakav lični trud. Na žalost lekari ljudskih duša najčešće moraju da se spašavaju od takvih udavljenika, koji su pretežno skloni da i njih samo vuku na svoje dno.

Suprotno od toga, naša antropološka suština jeste da brinemo o drugima i da drugi brinu o nama i dokle god takvu pravu podršku nemamo u punoći, jako je teško biti zaista ispunjen i srećan čovek, i neki delovi naše duše će se u tome uvek smrzavati. Zbog toga je sasvim normalno i očekivano pomoći čoveku koji se zaista trudi, jer svakome od nas je na neki način potrebna tuđa pomoć, ali mi tu iskrenu želju za promenom i konstantnim konkretnim koracima koji je dokazuju ipak moramo videti, ako smo odlučili da nešto iz sebe damo drugome, i naravno da u tom pravcu nastavljamo da činimo isto.

Takav čovek, koji zaista želi promenu, pokazivaće sasvim jasno odlučnost i istrajnost u njegovim naporima da pomogne sebi, i to svakog dana, ne samo u okviru nekih kratkotrajnih talasa poleta i motivacije koji jenjavaju kako se naiđe na neku prepreku ili nepovoljnu životnu okolnost. Takvih ljudi, koji su vredni biti im podrška, i koji to koriste, a ne zloupotrebljavaju stalno daveći nas sa jednim istim problemima, koji se ili ne menjaju ili dolaze uvek iznova u jako sličnim šemama, je na žalost jako malo, a suštinski oko ostalih nije vredno gubiti ni sekund svog vremena i energije.

Ljudi takvu vrstu autodesktruktivnog trpljenja koje ih često preskupo košta pravdaju različitim hrišćanskim ili humanističlim moralom, ali čak i Bog uvek deluje po principu slobodne volje, a mi vrlo lako možemo zanemariti taj osnovni zakon svesnog htenja, i da umesto toga mi krenemo na našu štetu da glumimo mesije, a da nas na to niko nije suštinski pozvao, pa ni takav čovek koji u realnosti ne želi da menja sebe već se samo iznova i iznova žali na svoju nepovoljnu situaciju oko koje nije spreman da uradi ama baš ništa ozbiljnije da bi se ona zaista promenila, dok mi izagaramo u brizi za njega na načine koji nam često mogu i ozbiljno narušiti zdravlje, ako smo u takvim odnosima dovoljno uporni.

To je jedan krajnje nepošten odnos gde čovek razmišlja logikom, ti ćeš slušati moje probleme koje ću da istresam u tebe, ja ću tada osećati olakšanje trošeći tvoju energiju koju najčešće nemaš zbog čega ćeš stradati mnogo više ali mene to i ne zanima kao što me ne interesuješ ni ti, sebi ću time davati iluziju kako se oko svoje situacije trudim i pomažem sebi jer mi je lakše posle razgovora sa tobom, a u realnosti neću raditi povodom promene moje situacije ama baš ništa. Ti ćeš mi tako suštinski na tvoju štetu i moje olakšanje samo biti opravdanje i potpora da ja nastavim da radim ono isto što sam radio do sada, a ako ti ne budeš želeo da me trpiš i učestvuješ u tome, ja ću ti zbog toga puno zamerati i još ću smatrati da si ti sebičan, a ne ja… I to je ta užasno surova i totalno sebična logika svakog čoveka koji ima vampirski i toksičan odnos prema ljudima koji su mu bliski, a na nama je da na takav odnos pristanemo ili ga jednostavno odbijemo. U tim dinamikama na žalost stradaju najviše ljudi sa jakom empatijom i željom da pomognu, i to od strane bezvrednih stvorova, koji im se stalno kače i menjaju kako vreme prolazi, ljudi takvog opredeljenja koji nisu ni jednom u životu zaista doneli odluku da sebe učine vrednima i boljim nego što jesu, a mogli su, dok za njihovu nesreću svi drugi su im krivi i to se najčešće retko kada menja.

Iako smo tako stvoreni da je sasvim prirodno da svojim darovima obogaćujemo jedni druge našim vrlinama, i da ne budemo sebični, ako se to ne zloupotrebljava, naši ciljevi nikada ne trebaju da budu takvi da mi možemo imati nešto značajno samo tako što smo što je češće moguće povezani konstantno na tuđe darove, energiju i duh, bez ikakvog ozbiljnog rada na sebi. Ako pristanemo na takvu vrstu bitisanja sami sebe pretvaramo u egzistencijalne nule i u iste takve vampire. Taj drugi nam nasuprot toga, uvek treba služiti da otkrijemo najbolju verziju sebe i da svojim ličnim bitisanjem pre svega budemo sasvim zadovoljni. Najveći doprinos svetu koji možemo dati je da sami postanemo najkvalitetniji ljudi što možemo biti, a za to je potrebno dosta vremena u različitim naporima, usponima i padovima, pa i rizicima. Sve ostalo, uključujući i obračun sa spoljašnjim zlom dok sam čovek u sebi ostaje sasvim dovoljno zao, podrazumeva ishod jednog gorkog promašaja, budućih agonija i različitih unutrašnjih lutanja, bespuća i uskraćenosti čije cene nikada ne plaćamo sami.

Relja Rašović

PATRIOT

 

POSTAVI ODGOVOR

*