Реља Рашовић: Маске под којима се гушимо

0

Сваки човек који живи у различитим системима осећа неку врсту стега које га гуше. Верујем да нас ништа више не може заиста болети, било да смо ми тога свесни или не, него управо једна мучна друштвена обавеза да на себе као робови навлачимо различите маске. Од њих може зависити месечна плата, прихватање од стране друштва, различитих кругова људи или чак и најближих у породици који су нам доделили неку улогу, коју очекују од нас да константно глумимо, нешто што ми заправи никада нисмо по нашој суштини личности били. И у свему томе сваког дана, стојимо испред полице на којој гледамо наше различите маске, које стално „требамо или морамо“ да мењамо у зависности у којем се колективу крећемо, где у целој тој изузетно суровој причи, можемо да будемо сами са собом и оно што јесмо тек са по неким блиским пријатељем или рођаком, или најчешће само када смо сами. Kолико то човека може трошити сваког дана, узимати му ону основну радост и смисао живљења и разједати га полако као једна скоро неосетна корозивна киселина.

Са друге стране, историја непрекидно показује да храбар човек било да је добар или зао, је увек онај који ће бирати опасност и ризик наспрам сигурности колектива и самим тим такав човек неизбежно спада у елиту која ће се издићи изнад тог колектива и њиме ће владати, правити нове друштвене покрете и прекрајати устаљене вредности према својим визијама, или ће као нека врста мудраца се одрећи моћи или славе зарад неког вишег духовног, мораног или идеалистичког циља и тиме у сваком случају платити различите лепезе цена неких сасвим других врста, као што је Сократ морао да попије отров, Диоген који је живео на улици као циник у бурету (коме се изузетно дивио и Александар Македонски), или пак многи пророци света било да су уметници, филозофи, писци или чак и светитељи, који су били скоро увек гурнути на маргине друштва уз различите подсмехе и ниподаштавања, прогоне и каменовања, кроз историју нашег људског времена.

Мени се никада није чинило, да је човек, који није саткан од неких неуобичајених дарова, или пак по људским мерилима величине, која је вредна дивљења, аутоматски предодређен за пут промашеног живота. Ту величину може имати сваки човек који заиста жели да погледа у себе и да постави питање шта је то је у мени заиста људско, као што можете видети неку сасвим обичну жену која подигне трактор од пола тона само да би избавила своје дете.

Оно што је трагично је да управо у тим малим корацима, које ректо кад довољно добро примећујемо, се налазе сви наши избори који нам праве пут ка нашој постепеној пропасти или пак ка достојанственијем животу, који иако је испињен непресталним борбама, у којима се могу доживљавати и неуспеси па чак и понижења, упркос свему томе представља један дубљи смисао којим заиста вреди живети.
Насупрот томе, постављам себи питање до које је мере човек спреман да прави компромисе са собом и са својим тежњама, сновима, и суштинским жељама и вредностима које често и не стигне ни да открије нити да развије у себи, жртвујући их да би се осећао прихваћеним од неког колектива, трагично не схватајући да као зупчаник који се уклапа у машинерију која ће га сигурно временом похабати, никада суштински не бива приваћен, какав заиста јесте, већ само као лажна и обезличена верзија њега самог, која држећи се грчевито за вредности колектива и маин-стреама увек страхује да ће бити одбачен од те фиктивне заједнице ако у једном тренутку скине своју маску и покаже своје право лице.

Ти процеси који се за велики број људи одвијају још од раних периода живота, мање или више, своде човека на машину која непрестално доприноси туђим захтевима, и бољитку који никада није нити ће бити његов. И у таквом дубоком промашају, највећа трагедија је посматрати људе који на самртној постељи издишу са жалом, једва успревајући да испусте своју душу, у том болном и неизбежном сагледавању да су промашили цео свој живот и пут, и свим тим недоследностима и компромисима које су правили са собом, све то што су могли до тог тренутка да маскирају различитим изговорима и оправдањима, скретањима погледа, седацијом својих чула, док су их психосоматске болести постепено разједале и довеле до тренутка у коме више не може бити никаквих додатних поправки нити преумљења, која би сада могла направити неки нови почетак.

На страну тога да је такав конформизам нешто што је тотално погубно за самог појединца, оно што је још теже сагледати је да је он колевка која негује скоро сва зла, која су разарала читаве нације и цела друштава кроз све наше епохе и то се исто дешава са нама и данас.

Само због те лажне сигурности припадању неког колектива, људи су спремни да учине све, докле год су те „вредности“ и поступци опште прихваћена обележја тог колектива. Зато смо имали кроз исторују различите врсте духовних и световних идеологија, као што су биле инквизиција, концентрациони логори нацистичких партија, гиљотине француске револуције, и многа друга зла о којима је тешко говорити. Већи проблем у томе је да та био-маса која је на такав начин конформистичка сама постаје један безумни регулативни механизам тог система, јер ко год се нађе да одскаче од вредности колектива бива каменован управо од његових припадника, који се у том ситему исто тако гуше, али га ипак не испуштају из својих руку грчевито и фанатично, до краја њихове пропасти.

Гледајући такве људе који су управо изабрали пут овце која без проблема иде иза својих џелата на своје клање, не могу да се одам утиску да је управо та вредност, буди то што јеси једна од највећих, још више ако у њој покушавамо да откријемо баш оне најбоље верзије нас самих. Да начини на које тумачимо односе једни са другима било да су лажни или прави, представљају нешто што има много далекосежније последице ка добром или лошем, од онога што смо ми сами способни да увидимо. И зато ми се чини да човек треба искрено и без компромиса погледати у свој живот, питајући себе на које начине могу да градим аутентичне односе са другима, и у току овог дана, сваког дана колико сам у целој тој причи Ја заиста био Ја.

 

Реља Рашовић

ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*