Реља Рашовић: Мистика љубави- православље пролазност и јединство

0

Доста различитих духовности на које можемо да налетимо говоре о невезивању као нечему веома кључном за човекову унутрашњу слободу, и ту човек може поставити себи питање да ли је добро својим умом везивати се за било шта ? Уметници, филозофи, и највише мистици и други људи слободног духа који заиста теже оној пуноћи своје слободе при сваком везивању осетили би како некако њихов дух ипак теже може да дише, и тај осећај би представљао нешто, што како би време пролазило, почело да се претвара све више у један тежак и мучан терет који креће да стеже као нека врста извора разарања суштине таквог човека, јер природа самог Духа “је да дише ту где хоће”.

Онда би човек могао да исто тако размисли шта је то заправо што заиста можемо да задржимо у овом животу када се све дешава у једном непресталном динамичном пулсу у коме је једина константа промена ? Шта онда заиста можемо да задржимо у својим рукама, када је живот стално променљив и која је вредност свега када се то све стално мења ? Следеће питање би било колико би та неуротичност у коју су људи најчешће и упали коштала ако забијамо главу као нојеви у песак и претварамо се грчевито се држећи за све своје везаности да сам временски ток неће променити заправо ништа ? Да ли ако стиснемо својим рукама што јаче то исто нам некако неће бити одузето или ће нас руке због тога ипак болети више ? Kакав ли је то почетак једне егзистенцијалне кризе ако човек само у то довољно дубоко погледа…

Често се говори о тој великој моћи садашњег тренутка, вероватно више у азијским религијама и данашњим неw аге сектама, него што се то толико помиње у Хришћанству. Наш Св. Патријарх Павле је умео да говори прошлост је то што је било а више није, будућност је оно што ће бити а још се није десило, дакле једино оно што заиста јесте, то је садашњост. Kао када је Бог рекао Мојсију на Синају :“Ја јесам“ или „Ја сам тај који јесам“ говорећи о безвремености и беспочетности свога бића које је ван наших токова и перцепција простора и времена (на хебрејском “Ехyех асхер ехyех”). И тиме нам је рекао на какву врсту постојања у вечности нас је заправо позвао и какву врсту нераскидивог јединства нам је Собом наменио.

Живот на земљи ипак када би човек погледао мало боље у себе, сећајући се свих тих лепих тренутака било да је са неком девојком коју је пуно заволео, или пријатељем у чијем би новооткривеном пријатељству налазио на неко неочекивано богатсво и радост преплитања светова и узајамног раста и разувенања, хармоније породичних окупљања и свих других тренутака у којима човек доживљава то јединство, онај основни вапај који је у њему тако дубоко уткан, рекао би да је на овом свету трајно неостварив. Баш у таквим тренутцима хармоније скоро увек би природно уследило очекивање следећих и наравно још бољих и интензивнијих тренутака тог истог јединства и уз различита маштања како би ствари могле бити још боље па чак и идеалне, да би на крају човек ипак схватио да му је најбоље управо било и дато и да ће имати само то што је испред њега у тренутцима који трају и пролазе. Таква елегичност свих тих пролазних лепота спада у тугу која је живог разорила једног колоса стиха и емоције Сергеја Александровича Јесењина, натерала небројене даровите људе у алкохолизам и самодеструкцију, а сваком од нас просечних људи, оставила је различите ожиљке на нашим срцима, неки од њих можда неће никада до краја зарасти.

Управо та онтолошка рана која боли и пробада тако дубоко, до кости човековог бића, била је и јесте главна тема светских религија и мистика. Од будисте који је бежао од својих рана тако што би сагледавао сваког човека и сваку Личност као илузорну и пролазну појаву, остварујући једно пантеистичко јединство са мртвим али екстатичним и изнад свега празним универзумом холограмске пројекције, која претежно постоји у његовом уму, па до ретког Хришћанина који би ишао у центар свога страдања. И који би наизглед себично кидао све емотивне, интелектуалне, и телесне везе које је формирао са светом, спуштајући се у умно-срдачној молитви у дубине свога бића, које би јединством са самим Христом у срцу у њему успоставила једну сасвим нову динамику повезаности и слободе са свим животом и целом творевином. О томе је Отац Тадеј говорио, као исихаста који је тим путем и дисао, причајући о Анђелима Божијим “који невезани за било шта и било кога све и сваког кроз Христа љубе.
Рекло би се да је та ускраћеност јединства, по свим колосалним напорима и крвљу које сваки човек пролива и пљује у добрим или погрешним смеровима свога живота, наш највећи недостатак, са којим заправо никада не можемо да се помиримо.

Ми као људи, који својим духом не можемо достићи те поноре а и духовне висине, којима су ишли сви ти највећи мистици контраиницијацијских и иницијацијских путева, тешко можемо очекивати да ће нам бити дат неки предукус пакла и раја који би нам док смо још у телу служио као моћна врста откровења виших поредака реда и хаоса, али ако смо Богом намењени вечности, можда би најважније питање у нашим борбама и ускраћеностима које ћемо неизбежно трпети било, како се можемо надати нераскидивој љубави у вечности ако се овде и сада нисмо трудили да некога заиста волимо ?

Реља Рашовић

ПАТРИОТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*