Реља Рашовић: Праисконска гу*ица!

0

Обично када дођу топлији дани, човек би могао да помисли да цуре са шармом губе на актуелности, а да у игру улазе оне са сисама и квалитеном задњицом. Добро да је сада зима па је у таква искушења готово немогуће упасти, осим ако се човек не креће по ноћним клубовима, кафићима, затвореним базенима, не гледа телевизију, не иде у биоскопе и заобилази холивудске филмове у широком кругу, и генерално ако онако као прави православац посматра женски род изнад полности као личности које је Бог створио онако бестрасно и подразумева се из перспективе вечног постојања.

За онај мањи број неблагочестивих људи у које спадам и ја остаје ипак једна архаична и готово примитивна призма контемплације…

Рекло би се да ми ипак тражимо оно прво дупе, пра исконско и примордијално, скоро савшено и рајско. Како би можда Владета Јеротић рекао „Архетипски гуз“, кога никада заправо не можемо зграбити, али као да је увек ту на дохват наше руке тражећи га погледом или пак руком од једне до друге цуре, још од времена када је Адам зграбио нешто округло (и рекло би се нешто што заиста јесте прамодел), у присуству Божије нестворене благодатне светлости.

Од тог првог судбоносног и фаталног хвата човек је наставио да тражи то савршено дупе које му је одувек измицало бивајући распет између библијског (полигамног) и римског (моногамног) морала.

А шта су то, како би монти пајтоновци рекли, Римљани уопште учинили за Јудеју ? Осим што су увели водовод, санитацију, путеве, наводњавање, образовање, вино и јавна купатила ? Који је то био уопште њихов допринос из хришћанске перспективе ? Моногаман брак ! Зликовци који тај Божији народ нису могли да оставе на миру него су морали да се још и директно мешају у породични живот једног честитог Јевреја !

Рекао бих да је било нечега заиста аскетског и подвижничког у тој старозаветној полигамији ! Дође једна , друга , трећа … пета ! И тај стари праведник мора себе да пружи свакој и да има срца ! Поред свих радова на пољу , мноштва деце, 5 жена , старозаветни праведници су имали једну моћну духовност. Нешто за шта се данас ови наши монаси кукавци деценијама боре сами самцати по разним келијама и забитима , па још ако им се омакне да неко од њих заскочи неку са марамом после тримирја, цап, оде благодат ! А о видћењу Бога не могу ни да сањају на начин који је старим пророцима био сасвим уобичајен !

 

Али шалу на страну иако у свакој шали има неки део истине, човек је у највећем броју случајева полигамно биће. Данас живимо у временима у којима постоји идеја о слободи која је лишена сваке одговорности. Имамо илузију да можемо бирати било шта а да не платимо цену, док у реалности и сваки избор на један или други начин кошта.

Треба размислити које све цене плаћамо у неолибералном начину тумачења партнерских односа подједнако добро колико смо свесни да је у патријархату било сасвим довољно злоупотреба и недостатака. Моје лично схватање је да доброг система нема, јер сваки систем тумаче људи са различитим манама које нису ни мало за потцењивање, али мислим да прављење неког осврта управо на ово време, овде и сада, није ни мало лоше учинити.

Данашњи стил живота човека оставља суштински врло усамљеним, и на жалост све више људи ће умирати сами, јер је квалитет односа жртвован за један суманути и бесмислени квантитет неких удаљених пролазника, како у лажним пријатељствима тако и у љубавним везама које су сведене на инстант секс комбинације. Тај нови тренд тираније среће, мислим да систематски производи дубоко несрећне људе, јер се у реалности не суочавају са свим оним што живот доноси, а то је и добро и лоше. У прошлим временима (у којима је наравно мало ствари било идеално и како треба), људи су ипак имали једну свест о томе да се лоше и тешке ствари свакако дешавају и да је једина разлика у томе да ли ће их пролазити сами или са неким, а та разлика није мала… Данас људи на један неуротичан начин покушавају да живе „срећно“ по сваку цену, не схватајући да се срања једноставно не могу избећи. Фотографије су нафуране на фејсбуку, инстаграму, када питате некога шта има, и како је, то често могу бити неке турбо луде приче, али у реалности најчешће је присутна једна празнина, несрећност и дубока усамљеност која се неуспешно зачепљује хедонистичким и себичним стилом убрзаног живота и различитим начинима преплављивања својих чула и анестезија.

У свој тој несрећи, скоро свако ће говорити како чека ето ону „праву“ особу, што је тотална амнестија за један озбиљан рад на себи који је данас скоро свакоме потребан. Кад у реалности мушкарац и жена навикну да мењају партнере као чарапе и када један сушт егоизам надвлада било какве способности за здраву заједницу, јако тешко после могу да одрже један нормалан брак који се не базира на варијантама свинга (што је данас ретко колико и нека солидна свота новца на лутрији) чак и ако им се појави баш таква „особа снова“ коју су цео свој живот чекали и чежњиво са уздасима „тражили“…

Мислим да поред таквих чињеница није лоше размислити зашто се уопште бавити моногамним односима, када они изискују од наше стране константне и активне напоре превазилажења себе, и пре свега жртву, која нам се у неким тренутцима чини да уопште није мала нарочито када ствари у вези или браку не иду баш како треба. И када нема тог принца на белом коњу и у оклопу који шљашти, или те девојке од које смо очекивали да ће нам надокнадити све те недостатке које смо имали пре њеног доласка у наш живот, и учинити га као неким постојањем на паперјастим облацима у којима реална суочавања и тешкоће скоро да не постоје…

Традиционално поимање моногамног брака у себи има једну врло моћну компоненту међусобне изградње личности, хармоније (до које се ни мало лако не долази али је врло могућа), и једне јаке везивне силе која држи на окупу цело друштво кроз здраву породицу и здраву децу, чак и у временима великих невоља, ако она наиђу. Оно тражи обострану способност за прављење жртви, заједничког подношења тешкоћа, и спремности да се свом партнеру пружи љубав и емотивна подршка и да се повуче и његов терет када је он тренутно оборен и преплављен различитим изазовима и тешкоћама које ни један човек не носи у свом животу увек са лакоћом. То је она најосновнија потреба за којом, сви ми хтели то да признамо или не, заиста вапимо, колико год да смо себични и окоштали… И та потреба која нам даје крила у животу и која представља суштину наше људскости, да у љубави бринемо о другом и да неко о нама исто тако брине, управо и јесте вредна свих тих жртви, иако оне како постајемо већи егоисти се чине као цена коју смо све мање способни да платимо. И зато гледајући само своје задњице, парадоскално страдамо далеко више него што смо свесни…

Уз то, очигледно не видимо да здравље комплетног друштва пре свега зависи од здравља породице, јер човек који је дуго боловао почиње да губи у свом сећању тај осећај како је уопшети и бити здрав.

Наравно, није лако очекивати неке вртоглаве преокрете на нашим просторима знајући како ствари функционишу, али колико често постављамо себи питање ко ће ту платити највећу цену због начина како ми сада функционишемо. Како пише у Библији :“Очеви једу кисело грожђе, а деци трнуше зуби“…

Реља Рашовић

ПАТРИОТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*