Реља Рашовић: Промашаји који нас скупо коштају

0

Хришћанство представља темељ целе европске цивилизације и његов траг који полако исчезава, колико год да вредности неолиберализма напредују и даље се не може занемарити. Право, култура и уметност, поимање света, морала и врлине, чији су се делови задржали чак и у свести људи који су данас јаки атеисти су вековима били обликовани кроз хришћанство, како истока, тако и запада. А ми смо ту на средини, као народ који и даље чува традицију ранохришћанске цркве, кроз православље, али га суштина његове вере јако мало занима.

Читава опадања свакодневног и динамичког морала целих нација, онај духовни и унутрашњи осећај срца за добро и зло се постепено гасио кроз различите хришћанске цивилизације, како се жива духовност полако замењивала идеолошким матрицама, и неким формама које су саме себи постајале циљ. Хришћани, који су сваког дана тежили правој духовности, су били све више замењивани усијаним главама, које су имале различите узвике, пароле и догме од челика, које никог од њих у реалности нису направили бољим човеком. Таква врста ерозије је оставила простор различитим политичким идеологијама да направе велика зла која смо кроз историју могли сасвим довољно добро да сагледамо. Али на жалост, лекције нисмо умели да научимо ни дан данас.

Kод нас, људи са магијском свешћу и потребом за секташењем ће увек у православљу правити своје секте које ће бити „царство унутар царства“ коме је свесно или несвесно циљ цепање и разарање цркве која је увек тежила јединству. Ми у Србији уз све проблеме које црква има, можемо видети сасвим довољан број људи, који уз сву ту фанатичну ревност, која сведочи само о крајњем духовном сиромаштву, праве штете цркви и нормалним верницима, уз различите самоправедне покличе и наравно најбоље намере, којима је пут за пакао увек био поплочан. Та константна потреба за неким деобама, исправнијим путем, док се реална духовност, која захтева свакодневни и молитвени и делатни труд уз велике жртве, падове и устајања, искушења и дуга трпљења, брутално занемарује.

Цело разбијање Цркве је увек било засновано на томе ко је у криву и ко има погрешне догме и схватања хришћанства, али у стварима које су толико важне колико и цепање једне власи косе на глави човека. И у таквом настројењу, човек који прихвати тај пут као своју главну звезду водиљу, може прогресивно доживљавати само све већи регрес свог духа кроз опсесије таквих врста које све више у њему узимају маха. Тужна истина, колико год на жалост он мислио да се налази у православљу, у реалности, такав човек га суштински тотално заобилази. Последице таквог пута неретко могу бити различити психички поремећаји и растројства које он заправо по својим тежњама само распирује користећи православље као повод за тумачење својих искривљених призми духовности.

Ту се налази сасвим довољан број људи који са дубоком бригом воде рачуна да ли су двери отворене или затворене на литургији, „мере благодат“ и поједина места са гнушањем заобилазе, праве се идолопоклонички односи према јулијанском или грегоријанском календару, јавља се све већи отклон од „недостојних архијереја“, свако ко је неистомишљеник се одмах сматра као заблудео у вери и отписује у секунди, и такав ревнитељ у свом том самоправедном исповедању вере заборавља зашто је уопште и дошао у цркву. И све постаје прече од оног што је најтеже и најважније, и уједно најспасоносније, што је увек било срце православног пута, а то је грађење личног односа са Богом.

Такав човек, који је сасвим задовољан својим правилнијим и тврдокорнијим исповедањем вере, нема апсолутно никакву потребу нити свест о томе у ком смеру његов духовни пут (који не би било лоше да је увек изнад идеолошког) треба да иде…

Истински обрачун са злом увек почиње у самоме себи, и он никада није зависио од спољашњих околности, политике цркве, моралног компаса појединих јерарха и свештеника, већ искључиво од личне одговорности и кретања појединца ка Богу. Зато ми се чини да докле год не постоји довољно пре свега самокритичког односа, из кога касније произилази добра воља и истинска солидарност према другом човеку, који може мислити и сасвим другачије, цела духовност нашег народа ће се заснивати на непресталном блебетању „Христос међу нама“ док се вучемо по различитим литургијама. А за то да ли ће човек умрети поред нас гладан или зато што тежину живота једноставно не може изнети на својим леђима сам и у томе постепено пропада, то ће нама бити тотално небитно. Бавићемо се дверима, календарима, јерарсима и поповима, причаћемо о различитим заверама које се против нас кују и у томе ћемо мислити да смо са наше стране учинили сасвим довољно, а у таквом ђавољем котлу у реалности пропадамо сви заједно.

 

Реља Рашовић

ПАТРИОТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*