Relja Rašović: Rijaliti šou je neokolonija Srbije

1

Možda bi se čovek, ako ne shvati dovoljno ozbiljno svoje pasivno učešće u raznim televizijskim programima, koji nam se danas serviraju, ne bi se baš dovoljno zapitao kakva je zapravo šteta u svemu tome kada je televizija i onako napravljena da bi se moglo opustiti i pustiti svoj mozak na ispašu, gde bi se sve naše svakodnevne brige stavile po strani i time bi nam bilo omogućeno da preguramo po ko zna koji vrlo naporan i stresan dan. Ali postoje li u tim jelovnicima zakuske, kojima nas svakodnenvo služe, ipak neki sastojci posle kojih možemo postepeno na razne načine oboljevati dok se na kraju od tih otrova totalno ne srušimo i ne umremo a da to možda čak i ne primetimo?.

Da li je televizija samo jedna od kockica u većoj slagalici koja služi da oblikuje jednu kompletnu sliku naše nacije koju zapravo ne možemo videti do kraja, koju prosečan čovek nije sposoban ni da nazre da se zaista pravi već dugo vremena u jednom metodičnom kontinuitetu. Mi bi smo se pogledali bolje ako smo iole zdrave pameti i neopisivo zgrozili nad tim paklenim prizorom tog finalnog projekta i to baš u trenutku kada je za to kasno, shvateći da smo bili vođeni kroz razne šarene laže do našeg finalnog gubilišta gde se nalazi dželat sa sekirom kome je jedini zadatak da nam odrubi glavu ?

 

Danas se formira jedna pseudoelita, ljudi koje ni jedan normalan čovek ne može poštovati, kao deo neokolonijalnog projekta koji se već dugo vremena ovde sprovodi. Ta elita se ciljano sastavlja od bednika, koji su spremni sebe da prodaju i ponižavaju po prilično jeftino i te zvezde služe možda ne kao primeri u koje ćemo mi gledati sa divljenjem, ali će se naša deca na njih svkako ugledati. Naročito kada u životu ne budu videli mnogo opcija izvan ponuđenih normi.

 

Kao i đavo kada pravi ugovor sa čovekom gde se on potpisuje svojom krvlju na pergamentu kože, na sličan način današnji nesrećnici ulaze u reality programe gde im se obećavaju buduća gostovanja u različitim emisijama, velika popularnost i slava, novac i sve ono što bi čovek mogao da poželi a da se to tako teško na zdrav i pošten način u ovoj zemlji stvara. Taj čovek svesno ili nesvesno trguje sa celovitošću svoje duše i integritetom svoje ličnosti (koju u glavnom i od samog početka baš nema) ulazeći u jedan eksperimentalni psihološki ili bolje rečeno psihopatološki logor u kome mu bivaju servirana različita traumatična iskustva koja služe da ga ponize, degradiraju, da konstantno izvlače ono najgore iz njega, tj. duševno dno, u pravilima igre koje su smišljali vrlo okrutni i sebični ljudi.

Oni ulaze u dinamike lažnih odnosa, dovode im se skoro kao slučajno njihovi bivši partneri sa kojima se nisu razišli na baš najbolje načine, neprijatelji, a i lažni prijatelji koji su tu da ih isponižavaju, pa čak i članove porodice koji bi bili u stanju da ih dovode do psihičkog pucanja i totalnih rastrojstava da bi se iz tih ljudi izvuklo na jedan krajnje sadistički način najgore što postoji u čovekovoj psihi. Dešavalo bi se da neki članovi plaču i da mole da ih puste izvan tih zatvorenih prostorija psihičkih mičilišta da bi ih njihovi roditelji molili da ostanu kako god mogu, jer jednostavno nemaju dovoljno novca da plate obeštećenja i raskide tih ugovora kada suma može da prevazilazi cifre i od 50.000 evra u slučaju da učesnik hoće taj pakt sa tim humanoidnim stvorovima da raskine.

Upravo taj duševni talog i najgore što se iz tih nesrećnika, koji su izabrali prostituciju svojih duša na vrlo efikasne i zle načine izvlači kao resurs, predstavlja hranu koja se masovno servira čitavoj naciji ljudi koji ne shvataju da uživajući u takvoj vrsti bednih naslada se zapravo i sami izjednačavaju sa svinjama koje umesto da se napajaju nekim plemenitijim sadržajima, svoju hranu biraju za pomije. Ta vrsta olakšanja gde se iskače iz svoje muke i bede u tuđu ne samo da služi da maskira sva ta nedostojanstva, poniženja i uskraćenosti kojima je taj gledalac svakodnevno izložen (a protiv kojih je i odustao da se bori), već mu daju i olakšanje i iluziju da je neko bedniji od njega i da on može da ga posmatra kao nekog mrava čijim se padovima neprestalno podsmeva i hrani. Ta vrsta toksikomanije gde čovek u sebe konstantno unosi emotivno isčašene i patološke obrasce ponašanja i energije koje ga truju iznutra njega vremenom takođe transformišu u sve više emotivno disfunkcionalnu osobu što ga gura u iskrivljene i disharmonične odnose sa svojim ukućanima i sa svojim bližnjima. Samim tim ovakvi programi služe i u cilju razaranja porodica, a u najmanju ruku sprečavaju bilo kakvu vrstu razrešenja porodičnih konflikta koji nastaju svakom domu.

Takav čovek koji je naučio da se hrani tuđim niskostima i sam neizbežno postaje nizak i on predstavlja cilj jednog novog poretka u kome dostojanstvenih ljudi nema, već samo vrlo na negativan način plastičnih humanoidnih i bioloških formi poniženih robova, koji su spremni da podnesu bilo kakvu vrstu tiranije, uskraćivanja, ponižavanja i koji se nikada neće buniti protiv bilo kakvog obezvređenog poretka jer niti imaju neku vrednost u sebi koja bi bila narušena niti imaju osećaj da kao ljudska bića zaslužuju nešto bolje i više.

Dalji stepen koji možete primetiti u takvim vrstama socijalnih inženjeringa je štokholmski sindrom gde ti učesnici na jedan mazohistički način razvijaju podanički odnos čak i divljenja prema svojim gospodarima, što je slika i prilika našeg društva koje liči na jednu vrstu hierarhijskog ulizništva i obezvređivanja koja je vrlo suprotna od misli egzistencijaliste Žan Paul Sartra, koji je govorio :”Prezirem žrtve koje se dive svojim dželatima”.

Kao kada su nemci za vreme okupacije Srbije napravili lažan proglas “da mole Srbe da ne cinkare svoje komšije u tolikoj meri jer su ih zatrpali različitim prijavama”, i time postigli efekat jednog kolektivnog nepoverenja i razjedinjenosti u srpskim redovima, što je sa neprijateljske strane bio izuzetno lukav i efikasan potez, tako i modelovanje svesti kroz rijaliti šou programe se vrši kroz neprestalne konflikte, začaranog kruga u kome niti postoji bilo kakav razlog, niti rešenje, niti početak i kraj, već samo čista destrukcija i haos kao kod one mitske zmije uroborsa, koja proždire samu sebe i sebi beskonačno guta rep težeći da se vrati u totalno ništavilo. Takva slika i prilika jednog prosečnog srpskog građanina se kreira upravo po tim modelima gde dobijate jednog totalno izbezumljenog, pokvarenog, iznutra ubijenog i neupotrebiljivog čoveka za bilo kakve promene ka nečemu dobrom, čoveka kojim vladaju samo najniži nagoni. Čovek sa kojime se budućnost više ne može graditi. Na žalost zbog različitih procesa obrade kroz koje smo prolazili i kojima nismo našli rešenja da se suprotstavimo a mogli smo, kolektivno smo počeli sve više da otupljujemo na vrlinu i plemenitost, dok se naši želudci formiraju tako da bivaju sposobni da vare samo hranu za svinje koja takvom čoveku sve više počinje da prija, i dok za razliku od starih civilizacija gde su ljudi provodili nekada i cele živote u potrazi za onim što je prava vrlina, kako za sebe tako i za cela društva, naše društvo se pretvara u jedan sistem koji svoje kvalitetne ljude može u najmanju ruku samo da ignoriše i marginalizuje.

Takvo društvo dokle god pristaje da funkcioniše na duboko izopačene načine, ne može očekivati bilo kakvu budućnost, niti za sebe niti za svoju decu.

Relja Rašović

PATRIOT

1 KOMENTAR

  1. Rijaliti programi su sveobuhvatan (sveobuhvatan jer se dešavanjima u rijaliti programima bave, prenose ih, razrađuju…i drugi elektronski i štampani mediji) medijski satanistički eksperimentalni program. Zašto satanistički? Zato što ima za cilj da promeni paradigmu ponašanja i mišljenja, da sve ono što je nenormalno, loše, odvratno, zlo, pretvori u normalno, uobičajeno, poželjno…
    Svaka čast autoru na dubinskom sagledavanju i raskrinkavanju ove pojave.
    Ostaje da se pronađe način da se izvrši odgovarajući pritisak na vlast i nadležne organe kako bi se zaustavilo izlivanje mentalnog, emotivnog, psihičkog…đubreta sa malih ekrana.

POSTAVI ODGOVOR

*